Odluka o naknadi štete nakon jednostranog raskida ugovora o privatizaciji

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, sudije Gordane Ajnšpiler Popović i Branka Stanića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca Konzorcijum fizičkih lica koji čine AA iz ..., BB iz ..., VV iz .. i GG iz ..., koje u revizijskom postupku zastupa punomoćnik Radoslav Maravić, advokat iz ..., protiv tužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije kao pravnog sledbenika Agencije za privatizaciju Republike Srbije, Beograd, radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 1006/15 od 13.10.2015. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 18.05.2017. godine, sledeću

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 1006/15 od 13.10.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 5328/2011 od 27.01.2015. godine, u stavu I izreke, dozvoljeno je preinačenje tužbe, a stavom II izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da su utvrdi da je jednostranim raskidom ugovora Ov.br. ... zaključenim između tužioca i tuženog dana 08.10.2004. godine, a raskinutim dana 30.11.2005. godine, tužiocu pričinjena šteta, kao i da obaveže tuženog da Konzorcijumu fizičkih lica odnosno GG iz ... i VV iz ... koji su izmirili plaćanje, namiri štetu tako što će im vratiti obveznice Republike Srbije serije 2016, u nominalnom iznosu od 243.338,00 eura i to od ukupnog broja GG u nominalnom iznosu od 120.292,00 eura, a VV u nominalnom iznosu od 123.046.00 eura, kao i da tuženi nadoknadi tužiocima troškove postupka, kao neosnovan, dok je stavom III izreke odbijen zahtev tuženog za naknadu sudskih troškova.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 1006/15 od 13.10.2015. godine, u stavu jedan izreke odbijena je žalba tužilaca kao neosnovana i potvrđena navedena prvostepena presuda, a stavom dva izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 1006/15 od 13.10.2015. godine, tužilac je preko punomoćnika blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Troškove nisu tražili niti opredelili.

Odgovorom na reviziju tužena je osporila navode revizije kao neosnovane i predložila da se ista odbije. Troškove nije tražila niti opredelila.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu u skladu sa odredbom člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.125/04 i 111/09) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. sada važećeg Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti ukazuju na neke druge bitne povrede postupka, koje bi bile od značaja za pravilnost i zakonitost odluke koja se pobija. Tužioci revizijom ukazuju na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i ocenu dokaza. Isticanjem ovih povreda postupka i ističući nepravilnu ocenu dokaza, revident ukazuje na relativno bitne povrede eventualno učinjene u prvostepenom postupku koje revizijski sud nema ovlašćenja da ceni.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju između parničnih stranaka je zaključen Ugovor o kupoprodaji društvenog kapitala subjekta privatizacije „DD“ ..., metodom javne aukcije dana 08.10.2004. godine. Tuženi je u više navrata vršio kontrole kod subjekta privatizacije i ostavljao tužiocima obaveštenja o nepravilnostima koje je potrebno ukloniti a koje nisu bile u skladu sa Ugovorom među kojima je i obaveštenje od 21.07.2005. godine kojim je tužiocu ostavljen rok od 60 dana od dana prijema istog da dostavi dokumentaciju da je u subjektu privatizacije održan kontinuitet poslovanja u pretežnoj delatnosti za koju je subjekt registrovan i da se poštuju odredbe propisane Socijalnim programom iz Aneksa 1 i Ugovora. S obzirom da tužioci nisu dostavili ove dokaze kao dokaz da su ispunili sve svoje ugovorne obaveze, to je tuženi zaključio da nije ostvaren cilj privatizacije u konkretnom slučaju te je Obaveštenjem od 24.11.2005. godine ugovor raskinuo, a kapital subjekta privatizacije prenet je Akcijskom fondu. Nakon toga nad subjektom privatizacije pokrenut je stečajni postupak. Po navedenom Ugovoru obaveza tužioca je bila da u periodu od 3 godine od dana zaključenja ugovora obezbedi kontinuitet poslovanja u osnovnoj delatnosti, da ne prodaje osnovna sredstava u iznosu većem od 10% ukupne vrednosti sredstava subjekta prikazane u osnovnom bilansu stanja. Tuženi je imao pravo na raskid ukoliko kupac ne dostavi garanciju za investiciono ulaganje, ne obezbedi kontinuitet poslovanja u kom slučaju kupac gubi pravo na vraćanje kupovne cene depozita i sva potraživanja po osnovu ugovora. Aneksom ugovora o kupoprodaji predviđen je socijalni program te obaveza da subjekt privatizacije ne vrši otpuštanje zaposlenih kao lica za čijim je radom prestala potreba u periodu od 2 godine.

Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka sud je utvrdio da je obim ugovorenih poslova nakon aprila 2005. godine umanjen jer su finansijska sredstva namenjena za redovno poslovanje morala biti angažovana za isplatu potraživanja radnicima po sudskim presudama, da tužilac nije redovno isplaćivao zarade i doprinose za socijalno osiguranje, te da je vršeno otuđene imovine. Veštak je kontinuitet poslovanja cenio u odnosu na povećanje realizacije te je zaključio da je nakon privatizacije realizacija povećana za 23,80% te izvukao zaključak da nije narušen kontinuitet poslovanja. Međutim sud je kontinuitet poslovanja cenio kompleksnije podrazumevajući obračun i upoređivanje ostvarenih prihoda, ukupnih rashoda, odnosno kretanje i utvrđivanje rezultata ne samo povećanja prihoda, u postprivatizacionom periodu, već i eventualni porast obaveza subjekta što se u krajnjoj liniji svelo na likvidnosti subjekta. S obzirom da evidentiranje u poslovnim knjigama nije vršeno i da je tuženom onemogućen uvid u poslovne knjige shodno odredbi člana 5.2.3. ugovora kao i činjenice neprekidne blokade računa, ne ostvarivanja socijalnog programa i isplata zarada, te otvaranja stečaja nad subjektom privatizacije nedugo nakon raskida ugovora, sve jasno ukazuje da su postojali ozbiljni problemi u funkcionisanju samog subjekta privatizacije, te tužilac u konkretnom slučaju nije uspeo da održi kontinuitet poslovanja subjekta privatizacije.

Nižestepeni sudovi su na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja zaključili da je tužbeni zahtev neosnovan, jer tužilac u toku postupka nije dokazao postojanje osnova za naknadu štete.

Tužilac smatra da nisu bili ispunjeni uslovi za raskid ugovora, zato što je sve ugovorne obaveze ispunio u rokovima, pa zato tužbenim zahtevom potražuje štetu zbog neosnovanog raskida Ugovora od strane tuženog. Nižestepeni sudovi su utvrdili da tužilac nije izvršio ugovorne obaveze, na način i u rokovima kako je to predviđeno ugovorom, odnosno nije održao kontinuitet poslovanja ceneći ga kroz bilanse stanja, čime je ostvaren raskidni uslov, pa je i odbijen zahtev tužilaca kao neosnovan.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje pravilno su primenili materijalno pravo i to odredbe člana 154, 155. i člana 158. Zakona o obligacionim odnosima, kada su odbili zahtev tužioca kao neosnovan. Razloge koje je naveo drugostepeni sud u svojoj odluci, kao pravilne prihvata i revizijski sud. Naime, nižestepeni sudovi su utvrdili da tužilac nije izvršio ugovorne obaveze, na način i u rokovima kako je to predviđeno ugovorom, na koji način je ispunjen raskidni uslov, te je bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari revizijski navod da li se u konkretnom slučaju primenjuje član 41a Zakona o privatizaciji ili ne.

Nasuprot revizijskim navodima nižestepeni sudovi su prilikom odlučivanja u ovoj pravnoj stvari pravilno imali u vidu odredbe Zakona o obligaconim odnosima koji se odnose na naknadu štete. Prema članu 154. Zakona o obligacionim odnosima ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, a član 155. istog Zakona propisuje da je šteta umanjenje ničije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakle koristi) kao i nanošenje drugom fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta). Član 158. Zakona o obligacionim odnosima propisuje da krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom.

Primenom citiranih odredbi u ovom sporu, tužilac na kome je u smislu člana 231. Zakona o parničnom postupku bio teret dokazivanja, je morao dokazati postojanje štete, zatim odgovornost tuženog odnosno postojanje njegove štetne radnje te uzročno posledičnu vezu između radnje štetnika i pretrpljene štete.

Ispitujući postojanje štetne radnje u pogledu neosnovanog raskida ugovora od strane tuženog, pravilno su nižestepeni sudovi ocenom izvedenih dokaza i primenom pravila o teretu dokazivanja zaključili da su bili ispunjeni ugovoreni uslovi za osnovan raskid spornog ugovora od strane tužene.

Naime, Ugovor o kupoprodaji društvenog kapitala je zaključen u skladu sa odredbama Zakona o privatizaciji i predstavlja posebnu vrstu obligacionog pravnog odnosa koji svoju zakonsku regulativu crpi pre svega iz Zakona o privatizaciji kao „lex specialis“, a potom iz odredbi Zakona o obligacionim odnosima. Članom 20. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da stranke mogu drugačije urediti svoje međusobne odnose, nego što je to predviđeno Zakonom ukoliko iz pojedinih odredbi ovog zakona ili iz njegovog smisla ne proizilazi šta drugo. U konkretnom slučaju Ugovorom su ugovorne stranke izričito predvidele pravne posledice raskida ugovora i to u odredbom člana 7. tačka 1. ugovora. Članom 7.1 Ugovora je predviđeno da ukoliko kupac ne dostavi Agenciji garanciju za investiciono ulaganje, u skladu sa stavom 3.3 ugovora, ne glasa na osnovu svojih akcija u korist odluka na skupštini shodno stavu 3.2 ugovora i ne obezbedi kontinuitet poslovanja u skladu sa tačkom 5.3.2. Agencija ima pravo da raskine ugovor uz pismeno obaveštenje kupca i da u tom slučaju, kupac gubi pravo na vraćanje depozita, pravo na vraćanje uplaćenog dela kupovne cene i sva prava i potraživanja po osnovu ovog ugovora. Iz navedenog razloga na pitanje prava kupca društvenog kapitala da potražuje naknadu štete nakon jednostranog raskida predmetnog ugovora od strane tuženog, nasuprot revizijskim navodima, ne mogu se primenjivati odredbe člana 132. stav 2. i 5. Zakona o obligacionom odnosima, već isključivo ugovorene odredbe, kako su to pravilno zaključili i nižestepeni sudovi.

Postupak prodaje društvenog kapitala i imovine ne zasniva se na načelu jednake vrednosti uzajamnih davanja. Zaključenjem ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije, tužioci kao kupci su svojevoljno prihvatili rizik kupovine koji u sebi sadrži opasnost od gubitka kapitala i plaćene cene, ali samo u slučajevima kada svojom krivicom onemoguće postizanje cilja i svrhe ugovora. Cilj privatizacije može se ostvariti samo potpunom realizacijom svih obaveza ustanovljenih ugovorom o prodaji društvenog kapitala. Zato se ugovor o prodaji društvenog kapitala može pravno valjano raskinuti i zbog neizvršenja samo jedne od ugovorom preuzetih obaveza koja ujedno predstavlja i bitan element ugovora, a u ovom slučaju zbog neostvarivanja kontinuiteta poslovanja.

Izvedeni dokazi u prvostepenom postupku upućuju da tužilac nije izvršio obavezu obezbeđivanja kontinuiteta poslovanja, pa i jednog od preduslova za obezbeđenje kontinuiteta poslova odnosno isplata zarada i drugih primanja zaposlenima kod subjekta privatizacije. To je ujedno i pravno valjan razlog čijim postojanjem se konstituiše pravo druge ugovorne strane da pod uslovima propisanim člana 125. st. 2. i 3. Zakona o obligacionim odnosima izjavi da ugovor raskida. Stoga je izjava tuženog o raskidu spornog Ugovora apsolutno pravno valjana odnosno osnovana bez obzira da li je i u kojoj meri tuženi izvršio ugovorom ustanovljene obaveze u pogledu plaćanja kupoprodajne cene u celosti. U tom smislu su i svi revizijski razlozi koji se tiču tvrdnje o urednom izvršenju tužiočeve preuzete obaveze plaćanja kupoprodajne cene pravno irelevantni za ocenu zakonitosti pobijane drugostepene presude.

S obzirom na navedeno pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tužilac ne može osnovano potraživati od tuženog naknadu štete zbog neosnovanog raskida jer do zaključenja glavne rasprave nije pružio dokaze o postojanju osnova potraživanja prema tuženom. Naime, tužilac u toku postupka nije dostavio dokaze da je ispunio sve ugovorne obaveze u pogledu obezbeđivanja kontinuiteta poslovanja, zbog čega je tuženi imao osnov da jednostrano raskine ugovor, te tuženi nije odgovoran za umanjenje imovine tužioca u utuženoj visini, pa su pravilno nižestepeni sudovi odbili tuženi zahtev tužioca u celosti.

U reviziji se u suštini ponavljaju svi razlozi isticani u žalbenom postupku, a koji su pravilno ocenjeni kao neosnovani, pa ih revizijski sud neće detaljnije obrazlagati u ovoj presudi jer bi se na taj način samo ponavljali stavovi izneti od strane drugostepenog suda.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje se pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 405. Zakona o parničnom postupku je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić