Pravo na ugovornu kaznu zbog neispunjenja nakon raskida ugovora o privatizaciji

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 4128/10 od 13.05.2014. godine u stavu I izreke usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi-protivtužilac da na osnovu Ugovora o prodaji akcija iz portfelja Akcijskog fonda i akcija Republike Srbije akcionarskog društva „BB“ ... metodom javnog tendera, na ime ugovorne kazne u skladu sa čl. 8.5 Ugovora, zbog neispunjenja ugovorne obaveze iz čl. 8.2.2. u iznosu od 414.341.436,20 dinara i 8.2.4. plati iznos od 616.730,82 eura sa kamatom po stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 09.04.2009. godine do isplate u dinarskoj protivvrednosti po srdnjem kursu NBS na dan isplate. Stavom II izreke odbijen je protivtužbeni zahtev kojim je tuženi – protivtužilac tražio da sud utvrdi da je Ugovor o prodaji akcija iz portfelja Akcijskog fonda Republike Srbije akcionarskog društva „BB“ ..., metodom javnog tendera koji je zaključen između Akcijskog fonda i Agencije za privatizaciju Republike Srbije i tuženog u delu tačke 8.2.4. koja glasi „menjati registrovane delatnosti Društva koje su određene u statutu Društva ili na bilo koji način dovesti u pitanje obezbeđenje kontinuiteta obavljanja delatnosti društva“ nije ni nastao i da među stranama ugovornicama ne proizvodi pravno dejstvo, kao neosnovani. Stavom III izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 1.593.090,00 dinara. Rešenjem istog suda od 07.07.2014. godine ispravljena je navedena presuda u uvodu u pogledu imena punomoćnika tuženog.

Privredni apelacioni sud je presudom Pž 6205/14 od 11.12.2015. godine u stavu jedan izreke delimično odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio navedenu prvostepenu presudu sa rešenjem o ispravci od 07.07.2014. godine u stavu II izreke. Stavom dva izreke preinačena je presuda Privrednog suda u Beogradu P 4128/10 od 13.05.2014. godine sa rešenjem o ispravci od 07.07.2014. godine u stavu I i III izreke i presuđeno da se odbija tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da sud obaveže tuženog da mu po osnovu Ugovora o prodaji akcija iz portfelja Akcijskog fonda i akcija Republike Srbije akcinarskog društva „BB“ ..., metodom javnog tendera na ime ugovorne kazne u skladu sa članom 8.5 Ugovora, zbog neispunjenja ugovorne obaveze iz člana 8.2.2. Ugovora plati iznos od 414.341.436,20 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 09.04.2009. godine do isplate i zbog neispunjenja ugovorne obaveze iz člana 8.2.4. iznos od 616.730,82 eura sa kamatom po stopi koju propisuje Centralna evropska banka počev od 09.04.2009. godine do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, te da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Protiv drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju pobijajući je zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što reviziju izjavljuje i u smislu odredbe 395. Zakona o parničnom postupku ( „Sl. glasnik RS br. 125/04, 111/09).

Privredni apelacini sud je rešenjem Pž 6205/14 od 28.09.2017. godine predložio odlučivanje o reviziji tužioca kao posebnoj u smislu člana 395 Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) osim pogledu revizijskog cenzusa koji je propisn

članom 23. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 55/14), Vrhovni kasacioni sud nalazi da je revizija tužioca osnovana.

Nižestepene presude nisu zahvaćene bitnim povredama iz člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku, na koje se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su zaključile ugovor o prodaji akcija dana 17.08.2007. godine kojim je tuženom prodat paket akcija subjekta privatizacije, akcionarskog društva industrije i trgovine „BB“ iz ... 45,28899% ukupnog kapitala društva po ugovorenoj prodajnoj ceni od 616.730,82 eura. Članom 8 predmetnog ugovora predviđene su obaveze kupca koji se u tački 8.2 obavezao da u periodu od 16 meseci od dana ispunjenja neće bez prethodne saglasnosti Fonda a po pribavljenom mišljenju Agencije datim Fondu u pisanoj formi preduzeti dozvliti da budu preduzete i pokrenuti aktivnosti kako bi se preduzele sledeće radnje: 8.2.1. prodati, preneti ili na drugi način raspolagati paketom akcija,u celini ili delimično, osim u skladu sa ovim ugovorom niti da će na bilo koji drugi način dozvoliti promenu kontrole nad društvom, 8.2.2. prodati preneti, založiti opteretiti ili na drugi način raspolagati imovinom društva i/ili njegovog zavisnog društva, ukoliko bi takvo raspolaganje prelazilo 30% vrednosti ukupne imovine društva, prema poslednjem konsolidovanom finansijskom izveštaju. Članom 8.2.3. dovesti društvo do likvidacije, stečaja ili pod prinudnu upravu. Članom 8.2.4. Ugovora bila je predviđena obaveza tuženog da neće menjati registovane delatnosti društva, koje su određene Statutom društva i/ili na bilo koji način dovesti u pitanje obezbeđenje kontinuiteta obavljanja delatnosti. Protivtužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da navedena odredba ugovora ne proizvodi pravno dejstvo je pravnosnažno odbijen kao neosnovan u ovom sporu. Odredbom člana 8.5. ugovoreno je da će kupac ako ne izvrši neku od obaveza iz članova 8.1 -8.3 Ugovora, a koje predstavljaju nenovačne obaveze, platiti prodavcu ugovornu kaznu precizirane navedenim članom. Za neispunjenje člana 8.2.2. dvostruku vrednost imovine kojom se rasplagalo a za neispunjenje člana 8.2.4. 100% prodajne cene. Akcijski fond je dana 31.10.2008. godine i 03.02.2009. godine pozvao tuženog da u ostavljenom roku pod pretnjom naplate ugovorne kazne dostavi dokaz o ispunjenosti obaveza predviđenih članom 8.2.4. Ugovora i tačke 1 Socijalnog programa (kontinuitet obavljanja delatnosti), te da dostavi vanredni revizijski izveštaj kojim se može potvrditi ispunjenje navedenih ugovornih obaveza kupca. Tuženi se dana 12.03.2009. godine obratio tužiocu navodeći da je uspeo da obezbedi prestanak založnog prava na delu založene imovine, ali da imajući u vidu efekte ekonomske krize tešku materijalnu situaciju napore tuženog na iznalaženju rešenja ostali bez uspeha, te je predložio raskid ugovora o prodaji akcija. Tužilac je dana 09.04.2009. godine poslao tuženom obaveštenje o raskidu zbog neispunjenja ugovornih obaveza iz člana 8.2.2. i 8.2.4. Ugovora s pozivom na odredbu člana 41a Zakona o privatizaciji. Istog dana tuženom je upućeno i obaveštenje o obavezi plaćanja ugovorne kazne saglasno članu 8. tačka 5. Ugovora. Iz dopunskog nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđeno je da je ukupna vrednost založene imovine 207.188.796,90 dinara i da je procenat založene imovine u imovini subjekta privatizacije 30,28%. Postavljeni tužbeni zahtev predstavlja ugovornu kaznu zbog neispunjenja člana 8.2.2. u iznosu dvostruke vrednosti založene imovine subjekta privatizacije i za neispunjenje člana 8.2.4. iznos u visini 100% prodajne cene, shodno Ugovoru.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud usvaja tužbeni zahtev sa obrazloženjem da su ispunjeni uslovi za naplatu ugovorne kazne od strane tužioca. Tuženi je zalaganjem imovine subjekta privatizacije u iznosu preko 30% ukupne imovine društva prema poslednjem konsolidovanom finansijskom izveštaju prekršio odredbu člana 8.2.2. Ugovora i nije obezbedio kontinuitet obavljanja delatnosti društva iz člana 8.2.4. Ugovora, čime je nastupio osnov za naplatu ugovorne kazne.

Nasuprot navedenom, drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Ugovorna kazna pretpostavlja postojanje ugovorne obaveze, odnosno glavne obaveze čija povreda pretpostavlja uslov za njenu isplatu, te preinačava prvostepenu presudu i odbija tužbeni zahtev u celosti. U konkretnom slučaju tužilac je raskinuo ugovor, pa kako je zahtevao isplatu ugovorne kazne nakon raskida ugovora, on u tom slučaju nema pravo da traži isplatu ugovorne kazne od kupca društvenog kapitala. Zbog toga je drugostepeni sud odbio tužbeni zahtev za isplatu ugovorne kazne pozivajući se na odredbe člana 270-273. Zakona o obligacionim odnosima.

Revizijski sud je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja zaključio da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužioca.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima nije decidno regulisana i izričito uređena pravna priroda ugovorne kazne. To je učinjeno na posredan način tako što su odredbom člana 270. definisana opšta pravila konstituisanja ugovorne kazne, a odredbom člana 273. ZOO propisano pravo poverioca u slučaju ugovaranja iste. Iz tih zakonskih odredbi može se zaključiti da ugovorna kazna predstavlja zakonom propisano sredstvo pojačanja i obezbeđenja ugovorne discipline na planu izvršenja ugovorom konstituisanih obaveza dužnika. Međutim, odredbom člana 275. ZOO konstituiše se i pravo poverioca da zahteva ugovornu kaznu i kada njen iznos premaši visinu štete koju je pretrpeo, kao i u slučaju kada nije pretrpeo nikakvu štetu (stav 1), a ako je šteta koju je poverilac pretrpeo veća od iznosa ugovorne kazne on ima pravo zahtevati i razliku do potpunog namirenja štete (stav 2). Prema tome, zakonskim rešenjem propisanim stavom 2 člana 275. ZOO nesumnjivo se konstituiše odštetna funkcija ugovorne kazne. Ona se iskazuje kao pretpostavljena šteta čije se postojanje ne mora posebno dokazivati. To praktično znači da će poverilac ostvariti pravo na isplatu ugovorne kazne samo na osnovu činjenice da su nastupili zakonom propisani uslovi za njenu realizaciju – skrivljeno zadocnjenje u ispunjenju ili skrivljeno neispunjenje ugovorom konstituisane obaveze od strane dužnika. Samo u slučaju kada je neispunjenjem poverilac pretrpeo veću štetu od iznosa ugovorne kazne on ima pravo da zahteva i razliku do potpunog iznosa štete, ali u tom slučaju mora i dokazati da trpi štetu u većem iznosu od iznosa određenog ugovornom kaznom.

Sledom rečenog, Vrhovni kasacioni sud je stanovišta da se citiranim zakonskim odredbama nesumnjivo određuje dvostruka funkcija ugovorne kazne. Ona se, s jedne strane, opredeljuje kao ugovorno sredstvo obezbeđenja izvršenja dužnikove obaveze, a s druge kao pretpostavljena šteta koju će poverilac pretrpeti u slučaju skrivljenog zadocnjenja ili neispunjenja ugovorom konstituisane dužnikove obaveze. Na taj način se i pravna priroda ugovorne kazne iskazuje kao sredstvo obezbeđenja i naknade štete. Iz tog razloga Vrhovni kasacioni sud ocenjuje pravno neprihvatljivim stanovište drugostepenog suda po kome se pravo na isplatu ugovorne kazne ne može ostvariti pozivom na odredbu člana 132. Zakona o obligacionim odnosima. Naprotiv, izričitim zakonskim konstituisanjem i određenjem prava isplate ugovorne kazne kao pretpostavljene štete, svakako se konstituiše i pravo poverioca da na temelju odredbe člana 132. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima zahteva isplatu ugovorne kazne kao pretpostavljene štete u slučaju kada je došlo do raskida ugovora. Šta više, pravo na ugovornu kaznu se ne može isključiti zbog činjenice da je raskinut osnovni ugovor čijem obezbeđenju ona služi. To je pravno neuputno, jer sam zahtev za isplatu ugovorne kazne zbog neispunjenja ugovorom konstituisane obaveze u sebi konzumira i prećutnu izjavu da se ugovor raskida. U protivnom, prihvatanjem pravnog stanovišta da se raskidom ugovora gubi pravo na isplatu ugovorne kazne u potpunosti se poništava ne samo mogućnost njene realizacije već i zakonsko opredeljene svrhe zbog koje je ista zakonom dopuštena i ugovorom konstituisana. Cilj ugovorne kazne je da dodatno osigura izvršenje dužnikove obaveze, a ako do toga ne dođe da se poveriocu koji je u celosti izvršio svoje ugovorne obaveze prizna i isplati pretpostavljena šteta u visini ugovorom određene ugovorne kazne. Jer, ugovornim konstituisanjem prava na ugovornu kaznu poveriocu se zakonom priznaje ostvarenje prava na naknadu štete do visine ugovorne kazne koju će isti realizovati bez ikakvih posebnih uslova jedini uslov za ostvarenje tog prava je prethodno ispunjenje poveriočevih ugovornih obaveza. Time se poverilac po samom zakonu stavlja u daleko lakšu poziciju u pogledu namirenja pričinjene mu štete zbog raskida ugovora od one u kojoj bi se našao da ugovorom nije bila propisana i ugovorna kazna za slučaj neispunjenja dužnikove obaveze. S tim u vezi, treba istaći da se zahtev za isplatu ugovorne kazne ne može uslovljavati prethodnim raskidom ugovora kao pretpostavkom za njeno izmirenje. Do raskida će uvek doći kada ispunjenje obaveze u određenom roku predstavlja bitan sastojak ugovora, ako dužnik u tom roku istu ne ispuni. U tom slučaju, a shodno imperativnoj odredbi člana 125. stav 1. ZOO ugovor se raskida po samom zakonu. Do raskida će doći i kada dužnik u naknadnom roku ne ispuni svoju ugovornu obavezu. I u tom slučaju, a shodno odredbi člana 126. stav 3. ZOO, nastupaju iste pravne posledice kao i u slučaju kada je rok bitan sastojak ugovora. S tim u vezi, treba istaći da je i imperativnom odredbom člana 41a Zakona o privatizaciji propisano da se i ugovor o prodaji društvenog kapitala po sili zakona raskida kada kupac ni u naknadno ostavljenom roku ne izvrši svoje obaveze.

Dakle, u navedenim pravnim situacijama ugovor se raskida po sili zakona u trenutku kada protekne ugovorom propisani fiksni rok za ispunjenje dužnikove obaveze, odnosno kada dužnik ni u naknadno ostavljenom roku svoju obavezu ne izvrši. To dalje znači da se postojanjem ovih pravnih situacija i faktički i pravno isključuje mogućnost izbora ustanovljeno odredbom člana 273. stav 1. ZOO kojim se poveriocu daje pravo da u slučaju neizmirenja ugovorne obaveze može zahtevati ili ispunjenje iste ili isplatu ugovorne kazne. Ovo iz razloga što se saglasno odredbi člana 132. stav 1. raskidom ugovora obe strane oslobađaju svojih obaveza, osim obaveze naknade eventualne štete. Zato, ako bi raskid osnovnog ugovora vodio i prestanku ugovorne kazne kao akcesornog prava nastupila bi pravna nedopuštena situacija u kojoj se u slučaju neispunjenja ugovorne obaveze iz ugovora sa fiksnim rokom tim ugovorom konstituisana ugovorna kazna nikada ne bi mogla naplatiti. Iz istih razloga bila bi isključena i mogućnost isplate ugovorne kazne u slučaju kada je osnovni ugovor raskinut po sili zakona zbog činjenice da dužnik ni u naknadno ostavljenom roku nije izvršio svoju obavezu. Time bi se ne samo onemogućilo sudsko ostvarenje prava na ugovornu kaznu već bi se sudskim odlukama obesmislio i sam institut ugovorne kazne. U tom slučaju bi se i zakonske odredbe o uređenju pravnog instituta ugovorne kazne učinile pravno izlišnim, ili, u najmanju ruku, pravno nedelotvornim. Iz tog razloga bi sporazum o ugovornoj kazni zbog neispunjenja obaveze iz ugovora o prodaji društvenog kapitala predstavljao samo mrtvo slovo na papiru bez ikakvih pravnih posledica za slučaj neizvršenja ugovorne obaveze čijem obezbeđenju ugovorna kazna služi.

Prvostepeni sud je utvrdio da obaveze iz člana 8.2.2. i čl.8.2.4. obezbeđene ugovornom kaznom, nisu izvršene krivicom tuženog. Zbog toga je ugovor osnovano raskinut. Tužbeni zahtev je postavljen u skladu sa članom 8.5 Ugovora. Stoga je revizija tužioca usvojena, preinačena drugostepena odluka u delu kojim je usvojena žalba tuženog i preinačena prvostepena presuda za isplatu ugovorne kazne sa kamatom kao i za troškove postupka.

Iz navedenih razloga primenom člana 407. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je usvojio reviziju tužioca i odlučio kao u izreci presude pod jedan.

Odluka o troškovima revizijskog postupka doneta je u smislu čl. 150, 159 i čl. 161. Zakona o parničnom postupku. Tužiocu su priznati stvarni i potrebni troškovi u odnosu na revidirani iznos i to na ime takse na reviziju 780.000,00 dinara, takse na odluku po vanrednom pravnom leku 1.170.000,00 dinara i 118.740,00 dinara na ime sastava revizije, ukupno 2.068.740,00 dinara po AT i TT, a kako je navedeno u izreci odluke pod dva.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić