Zastarelost potraživanja iz ugovora o prometu robe obezbeđenog menicom

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, niti je presuda zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav. 1. Zakona o parničnom postupku, s obzirom da se u reviziji samo paušalno ukazuje na povredu, bez navođenja konkretne odredbe koja bi bila predmet povrede od strane drugostepenog suda.

Predmet tužbenog zahteva je novčano potraživanje tužioca u iznosu od 27.370.576,08 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, na osnovu menice.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju od strane prvostepenog suda, tužilac i tuženi su bili u međusobnom poslovnom odnosu kupoprodaje povodom isporuke goriva od strane tužioca tuženom. Poslovni odnos, odnosno isporuka je trajala do 01.09.2013. godine, što je konstatovano u članu 1. Ugovora o načinu i rokovima izmirenja potraživanja od 01.05.2015. godine, a navedenim Ugovorom je saglasno utvrđena i visina potraživanja tužioca, kao i paušalno utvrđeni iznos po osnovu naknade štete u docnji u plaćanju. Potraživanje tužioca je obezbeđeno sa 8 blanko sopstvenih menica sa klauzulom bez protesta, s tim što je ovaj postupak pokrenut na osnovu menice kao verodostojne isprave, serijskog broja ... sa datumom izdavanja 04.02.2014. godine i datumom dospelosti 11.06.2021. godine, na iznos od 27.360.576,08 dinara. Pre Ugovora o načinu i rokovima izmirenja potraživanja, stranke su zaključile i vansudsko poravnanje dana 18.09.2013. godine, kao i dva Aneksa istog od 30.01.2014. godine i 30.07.2014. godine. Stranke nisu sačinjavale nove međusobne ugovore, poravnanja ili sporazume nakon 01.05.2015. godine. Utvrđeno je da je predviđena dospelost obaveze tuženog prema tužiocu po Ugovoru dana 31.12.2015. godine. Tuženi je plaćanja vršio i posle tog datuma, zaključno sa 10.11.2017. godine, što je utvrđeno iz dinamike prikazane u osnovnom nalazu veštaka Milana Novakovića, i to na dva načina (po osnovu Ugovora o pristupanju duga i realizacijom menice u korist tužioca), a što je prikazano i u prvoj dopuni nalaza istog veštaka. Iz obe navedene tabele je utvrđeno da je poslednja uplata tuženog po predmetu spora izvršena dana 10.11.2017. godine, što stranke u toku postupka nisu osporavale. Prvostepeni sud je utvrdio da su stranke u sporu povodom poslovnog odnosa koji je predmet ovog spora, vodile parnični postupak pred Privrednim sudom u Užicu u predmetu P 187/19, sa tužbenim zahtevom radi utvrđenja ništavosti, s tim što je ovde tuženi bio u ulozi tužioca, a ovde tužilac u ulozi tuženog. Postupak je trajao sve do donošenja drugostepene presude Privrednog apelacionog suda Pž 1741/20 od 10.12.2020. godine, kojom je potvrđena presuda Privrednog suda u Užicu P 187/19 od 19.02.2020. godine u stavu I i II izreke, dok je preinačeno rešenje o troškovima. Tužbeni zahtev tužioca, ovde tuženog, se odnosio na utvrđenje ništavosti delova vansudskog poravnanja zaključenog između parničnih stranaka dana 18.09.2013. godine i Aneksa I od 30.01.2014. godine. Među strankama je bila sporna zastarelost potraživanja.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud ocenjujući prevashodno prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od strane tuženog, zaključio je da je isti osnovan, jer je dospelost potraživanja tužioca prema tuženom po odredbi člana 2. stav 1. Ugovora o načinu i rokovima izmirenja potraživanja, predviđena nakasnije do dana 31.12.2015. godine, te da je zadnjom uplatom tuženog od dana 10.11.2017. godine došlo do prekida toka zastrelosti u smislu člana 387. Zakona o obligacionim odnosima, ali kako je tužba podneta 14.06.2021. godine, prvostepeni sud je našao da je potraživanje u celosti zastarelo primenom člana 374. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud u celosti je saglasan sa odlukom prvostepenog suda, uz prihvatanje svih razloga koje je dao prvostepeni sud.

Vrhovni sud zaključuje da je revizija tužioca neosnovana.

Naime, sudovi su nakon sprovedenog dokaznog postupka utvrdili sve činjenice od značaja za rešavanje spornog pravnog pitanja, baveći se prevashodno pitanjem zastarelosti utuženog potraživanja. S tim u vezi Vrhovni sud nalazi da su pravilno nižestepeni sudovi našli da je s obzirom na poslednju uplatu tuženog od dana 10.11.2017. godine došlo do prekida zastarelosti u smislu člana 387. Zakona o obligacionim odnosima, ali kako je sama tužba u ovoj parnici podneta 16.06.2021. godine, to je potraživanje tužioca u celosti zastarelo.

Pravilno su nižestepeni sudovi našli da se u konkretnom slučaju ima primeniti odredba člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, pa neosnovano revident ukazuje da je bilo mesta primeni odredbe člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o potraživanju na ime kupoprodajne cene za isporuku goriva između pravnih lica odnosno reč je o međusobnom potraživanju pravnih lica iz Ugovora o prometu robe i usluga, za koja potraživanja Zakon propisuje rok od tri godine. Priroda potraživanja ostaje ista (potraživanje po osnovu prometa robe i usluga između pravnih lica) i kada se sagleda celokupan poslovni odnos između parničnih stranaka uključujući i Poravnanje od 18.09.2013. godine. Niti su osnovani navodi revidenta da se ima primeniti rok zastarelosti iz Zakona o menici, ovo iz razloga što je menica data samo kao sredstvo obezbeđenja predmetnog potraživanja, a to što je postupak započet podnošenjem predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave ( menice) ne utiče na primenu odredbi o zastarelosti potraživanja niti menja prirodu samog potraživanja.

Neosnovani su navodi revidenta kojim ukazuje da se zastarelost može prekinuti i radnjom dužnika, a ne samo podizanjem tužbe od strane poverioca odnosno kojim ukazuje da su sudovi pogrešno primenili odredbu člana 388. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo iz razloga što prema odredbi člana 388. Zakona o obligacionim odnosima zastarevanje se prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, dok dužnik može prekinuti zastarevanje samo u slučaju preduzimanja radnji propisanih odredbom člana 387. Zakona o obligacionim odnosima. Iz napred citirane zakonske odredbe člana 388. Zakona o oblligacionim odnosima, proizilazi da se prekid zastarevanja može učiniti samo radnjama poverioca odnosno ukoliko je poverilac taj koji je preduzimao radnje u cilju naplate svog potraživanja. To je i smisao postojanja instituta zastarelosti, da se obezbedi dužnik od vremenski preterane neaktivnosti tužioca u pogledu naplate potraživanja.

Navodima revizije ponavljaju se navodi isticani u žalbi, na koje je drugostepeni sud odgovorio, pa se tužilac u smislu odredbe člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku upućuju na obrazloženje dato u drugostepenoj odluci, bez potrebe za detaljnijim obrazlaganjem.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka imajući u vidu da nije uspeo u postupku po reviziji i odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković