Odbijanje zahteva za vraćanje sredstava naplaćenih po osnovu pravnosnažnog rešenja o izvršenju

Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava. Predložio je da Vrhovni sud preinači drugostepenu presudu i potvrdi prvostepenu presudu.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11..10/23 – dr. zakon) Vrhovni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka revident ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu ugovora o poslovnoj saradnji to na način što je tužilac kupovao, a tuženi proizvodio i prodavao metalni nameštaj za potrebe tužioca. Parnične stranke su bile u poslovnom odnosu i po osnovu ugovora o zakupu i to tužilac kao zakupac, a tuženi kao zakupodavac hale u Jugbogdanovoj, a za potrebe skladištenja robe tužioca. Tuženi je u periodu 23.05.2019. - 01.11.2019. godine ispostavio račune tužiocu broj: 1/15, 0/57, 1/76, 1/102, 1/103, 1/106, 1/107 i 1/113, a u izvršnom postupku, na osnovu rešenja o izvršenju Privrednog suda u Nišu Iiv 1649/19 od 16.12.2019. godine na osnovu verodostojne isprave - napred navedenih računa, dana 11.02.2020. godine sa računa tužioca je zaplenjen iznos od 6.339.824,63 dinara. Iznos se odnosi na glavni dug po navedenim računima, sa zakonskom zateznom kamatom i troškovima izvršenja od 69.446,00 dinara. Dana 02.03.2020. godine zaplenjen je iznos od 263.035,06 dinara na ime troškova postupka sprovođenja izvršenja pred javnim izvršiteljem. Međutim, prvostepeni sud je zaključio da na osnovu izvedenih dokaza ne proizlazi da je tuženi isporučio tužiocu robu koja je navedena u računima broj: 1/76, 1/102 i 1/103, jer na predmetnim računima nema porudžbenice tužioca, niti potpisa i pečata tužioca. Takođe, prvostepeni sud smatra da se iz sadržine nalaza i mišljenja veštaka ne može izvesti zaključak da je tuženi imao troškove u vezi sa sanacijom objekta, koji je koristio tužilac kao zakupac, a po računu broj 1/107.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom čl. 210. ZOO usvojio sniženi tužbeni zahtev – za isplatu iznosa od 5.512.589,38 dinara, koji se odnosi na potraživanja po računima otpremnicama: 1/76 od 07.06.2019. godine; br.1/102 od 23.09.2019. godine, br. 1/103 od 23.09.2019. godine i br.1/107 od 01.10.2019. godine sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Prvostepeni sud je, takođe, obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade štete za plaćanje troškova javnog izvršitelja nastale sprovođenjem izvršnog postupka po rešenju Privrednog suda u Nišu IIv. 1649/19 od 16.12.2019. godine, isplati 281.219,54 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11.02.2020. godine do isplate. U pogledu računa br. 0/57 od 23.05.2019. godine koji se odnosi na isplatu iznosa od 202.215,07 dinara, prvostepeni sud zaključuje da je tužbeni zahtev neosnovan budući da tužilac nije dokazao da je robu koja je specificirana u spornom računu vratio, a ista je zavedena kod tužioca. U pogledu navedenog računa, prvostepena presuda je potvrđena i isti nije predmet revizije.

Međutim, prema stanovištu drugostepenog suda – u pogledu računa – otpremnica broj 1/76; 1/102, 1/103 i 1/107 od 01.10.2019. godine, na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo. Navedeno iz razloga što su sredstva, koja su obuhvaćena tužbenim zahtevom, naplaćena na osnovu pravnosnažnog i izvršnog rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave Privrednog suda u Nišu Iiv 1649/19 od 16.12.2019. godine. Iz navedenog, prema zaključku drugostepenog suda, sledi da je naplata potraživanja izvršena na osnovu pravnosnažne sudske odluke, čiju zakonitost prvostepeni sud u ovom postupku nije mogao da preispituje. Drugostepeni sud je imao u vidu odredbu člana 212. ZOO, kojom je propisano da ko je isti dug platio dva puta, pa makar jednom i po osnovu izvršne isprave, ima pravo tražiti vraćanja po opštim pravilima o sticanju bez osnova. Međutim, u konkretnom slučaju tužilac navedene iznose nije isplatio tuženom dobrovoljno, te stoga drugostepeni sud nalazi da nema mesta primeni čl. 212. ZOO u konkretnom slučaju. Iz navedenih razloga, drugostepeni sud je prvostepenu presudu preinačio u stavovima prvom i drugom izreke – koji se odnose na odluku o glavnoj stvari i četvrtom izreke – koji se odnosi na troškove postupka i odbio tužbeni zahtev u tom delu kao neosnovan, a obavezao tužioca da naknadi tuženom troškove postupka.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava. Vrhovni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo i pravnosnažno odbio tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 5.512.589,38 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom - na ime stečenog bez osnova, kao i iznosa 281.219,54 dinara sa zakonskom pripadajućom zateznom kamatom - ime naknade štete za plaćanje troškova javnog izvršitelja nastale sprovođenjem izvršnog postupka po rešenju Privrednog suda u Nišu IIv. 1649/19 od 16.12.2019. godine.

Prema odredbi člana 210. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kada to nije moguće da naknadi vrednost postignutih koristi. Obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kada se nešto primi s obzirom na osnov da se nije ostvario ili koji je kasnije otpao.

Dakle, imajući u vidu napred citirane zakonske odredbe i osnovna načela obligacionog prava, proizilazi da načelo pravičnosti ne dopušta da se neko obogati na tuđ račun. Ako dođe do prelaza imovine jednog lica u imovinu drugog lica bez pravnog osnova (sticanje bez osnova) pravni poredak daje osiromašenoj stranci pravo na povraćaj. Zakon o obligacionim odnosima je kao poseban primer sticanja bez osnova uredio i pitanje dvostruke isplate duga, a na koju je drugostepeni sud ukazao. Ako je isti dug bio plaćen dva puta, osnovano je bilo samo prvo plaćanje, dok je drugo bilo bez pravnog osnova jer je dug prestao da postoji već posle prvog plaćanja. Navedeni zakon daje stranci pravo da može tražiti vraćanje i u slučaju isplate duga po osnovu izvršne isprave. Odredbom člana 212. ZOO propisano je da ko isti dug plati dva puta, pa makar jednom i po osnovu izvršne isprave, ima pravo tražiti vraćanje po opštim pravilima o sticanju bez osnova. Primena ove odredbe moguća je i u slučaju kada je izvršenje sprovedeno na osnovu verodostojne isprave.

Međutim, kako i revident ukazuje u konkretnom slučaju, iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da se ne radi o dvostrukoj naplati duga, već tužilac zahteva vraćanje iznosa koji su naplaćeni u postupku izvršenja, a na osnovu rešenja o izvršenju Privrednog suda u Nišu Iiv 1649/19 od 16.12.2019. godine. Stoga, pravilno revident ukazuje na to da se konkretno ne primenjuje odredba člana 212. ZOO. Sa druge strane, neosnovano revident ukazuje na to da se u konkretnom slučaju u ovom postupku, a bez obzira što u izvršnom postupku, po donošenju rešenja o izvršenju nije izjavljen prigovor, može osporavati potraživanje koje je bilo obuhvaćeno verodostojnim ispravama u postupku izvršenja i tražiti povraćaj sredstava koja su prinudno naplaćena. Sticanje bez osnova iz napred citirane odredbe člana 210. ZOO nastaje kada se jedno lice obogati na račun drugog lica, a to obogaćenje nema pravnog osnova. Osnov su pravne činjenice koje su na osnovu zakona potrebne da bi punovažno bio izvršen prelaz neke imovinske vrednosti iz jedne u drugu imovinu. Osnov može postojati u ugovoru, jednostranoj izjavi volje, sudskoj odluci, administrativnom aktu ili u nekoj drugoj činjenici koju zakon imenuje kao osnov za prelazak neke imovinske vrednosti. U konkretnom slučaju to je rešenje o izvršenju na osnovu koga je tuženi naplatio svoje potraživanje od tužioca po verodostojnoj ispravi uvećano za kamatu i troškove postupka. Rešenje o izvršenju je postalo pravnosnažno. Isto nije preispitano po prigovoru kao zakonom propisanom pravnom leku. Stoga je rešenje proizvelo pravno dejstvo. Na osnovu tog rešenja tuženi je naplatio potraživanje od tužioca i po osnovu zakonske zatezne kamate iz člana 277. ZOO, te nema neosnovanog obogaćenja za iznos opredeljen tužbenim zahtevom. U predmetnom postupku po tužbi radi sticanja bez osnova, parnični sud nije ovlašćen da ispituje pravilnost i zakonitost rešenja o izvršenju, kao osnova za prelazak dela imovine sa tužioca na tuženog. Kako se u izvršnom postupku protiv pravosnažnog rešenja o izvršenju po članu 27. Zakona o izvršenju i obezbeđenju nije mogao izjaviti vanredni pravni lek - revizija niti ponavljanje postupka, tužilac je mogao, ukoliko je smatrao da postoji povreda prava na pravično suđenje ili prava na imovinu, podneti ustavnu žalbu nadležnom Ustavnom sudu da odluči o povredi ovih prava i ukloni iz pravnog prometa sudsku odluku kojim je eventualno izvršena povreda tih prava i otkloni pravne posledice takvog pojedinačnog akta.

Sledom svega navedenog, po oceni Vrhovnog suda, kako tužilac nije blagovremeno izjavio prigovor protiv rešenja o izvršenju, te kako je rešenje postalo pravnosnažno, pravilan je zaključak drugostepenog suda da se u ovom parničnom postupku ne može otkloniti pravno dejstvo pravnosnažnog rešenja o izvršenju.

U pogledu dela tuženog zahteva koji se odnosi na isplatu iznosa od 281.219,54 dinara sa zakonskom pripadajućom zateznom kamatom - ime naknade štete za plaćanje troškova javnog izvršitelja nastale sprovođenjem izvršnog postupka po rešenju Privrednog suda u Nišu IIv. 1649/19 od 16.12.2019. godine, Vrhovni sud ukazuje na to da je isti takođe neosnovan, jer da bi se govorilo o nastanku štete na strani tužioca, potrebno je da je ispunjen uslov u vidu protivpravnog postupanja, a što se ne može zaključiti kada se radi o sprovođenju zakonom predviđenog izvršnog postupka i naplate troškova povodom vođenja istog.

Sledom svega navedenog, neosnovana je revizija tužioca, te je Vrhovni sud primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković