Odluka Vrhovnog suda o raskidu ugovora i naknadi izmakle dobiti

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Miljuš, predsednika veća, Jasmine Stamenković i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Visokogradnja inženjering DOO Beograd, protiv tuženog North karton DOO Beograd, čiji su punomoćnici Srđan Radovanović i drugi advokati iz Advokatsko ortačkog društva Dražić-Beatović & Stojić, Beograd, radi duga i naknade štete, vrednost predmeta spora 70.361.514,36 dinara, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 3Pž 4631/23 od 13.12.2023. godine, u sednici veća održanoj 19.11.2025. godine, doneo je

R E Š E Nj E

USVAJA SE revizija, UKIDAJU SE presuda Privrednog suda u Beogradu P 1532/23 od 17.05.2023. godine u delu stava I izreke u kojem je obavezan tuženi da tužiocu plati iznos od 70.361.514,36 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 17.05.2023. godine do isplate i zakonsku zateznu kamatu na iznos od 2.415.057,90 dinara, počev od 30.11.2015. godine i u delu odluke o troškovima postupka u II stavu izreke, i presuda Privrednog apelacionog suda 3Pž 4631/23 od 13.12.2023. godine u stavu I izreke, i predmet se u tom delu vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni sud u Beogradu je doneo presudu 12P 1532/2023 dana 17.05.2023. godine, kojom je u I stavu izreke obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 70.361.514,36 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.08.2014. godine do isplate i zakonsku zateznu kamatu na iznos od 2.415.057,90 dinara počev od 30.11.2015. godine do isplate i u II stavu izreke obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 390.000,00 dinara.

Privredni apelacioni sud je doneo presudu 3Pž 4631/23 od 13.12.2023. godine kojom je u I stavu izreke delimično odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u delu stava I izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocu plati iznos od 70.361.514,36 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 17.05.2023. godine do isplate i u delu kojim je obavezan tuženi da tužiocu plati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 2.415.057,90 dinara počev od 30.11.2015. godine do isplate, i u stavu II izreke; u II stavu izreke preinačio prvostepenu presudu u delu stava I izreke u delu za zakonsku zateznu kamatu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu na iznos od 70.361.514,36 dinara plati zakonsku zateznu kamatu od 01.08.2014. godine zaključno sa 16.05.2023. godine.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom presudu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 … 10/2023 - dr. zakon) i zaključio da je revizija osnovana.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, parnične stranke su 09.10.2013. godine zaključile Ugovor o izvođenju pripremnih radova, čiji je predmet izvođenje pripremnih građevinskih radova na industrijskom objektu – fabrici kartona u Jagodini, prema ponudi od 16.08.2013. godine i dopuni od 23.09.2013. godine, a zatim su 27.12.2013. godine zaključile i Ugovor o izvođenju radova na izgradnji prve faze kompleksa kartonskih proizvoda u Jagodini, kojim se tužilac kao izvođač obavezao da za tuženog kao investitora izvede radove na izgradnji prve faze proizvodnog kompleksa fabričke hale za proizvodnju kartonske ambalaže, u svemu u skladu sa ponudom od 16.08.2013. godine i dopunom ponude. Tim ugovorom konstatovali su da su 09.10.2013. godine zaključili Ugovor o izvođenju pripremnih radova, koji inkorporiraju u drugi ugovor, tako da on u sebi sublimira sve odredbe predviđene Ugovorom o izvođenju pripremnih radova. Zatim su 27.01.2014. godine, zaključili aneks ugovora, kojim se tužilac obavezao da izvede radove na uređenju terena, izgradnji internih saobraćajnica i postavljanju saobraćajne signalizacije u okviru proizvodnog kompleksa fabričke hale. U julu 2014. godine, tužilac se obratio tuženom zahtevom za plaćanje iznosa po pet privremenih situacija, za koje su rokovi za plaćanje istekli, te da će u suprotnom realizovati menicu tuženog. Zatim je popunio menicu na iznos od 88.458.045,18 dinara i istu je realizovao 05.11.2015. godine. Tuženi je 07.11.2015. godine, u toku ovog postupka, jednostrano raskinuo dva zaključena ugovora, pozivajući se na poremećene odnose ugovarača i nemogućnost dalje saradnje, zbog postupanja tužioca suprotno ugovoru, blokadom računa tuženog i zbog propusta tuženog vezanih za bezbednost gradilišta zbog čega je došlo do obustave radova, i radnjom podnošenja tužbe.

Predmet tužbenog zahteva po tužbi bio je iznos na ime neplaćene cene za izvedene radove po ugovorima, po osnovu ispostavljenih i overenih pet privremenih situacija, koji je preostao nakon realizacije menice za iznos od 297.565,86 dinara. Tužilac je naknadno postavio zahtev za isplatu po dospeloj šestoj privremenoj situaciji i po računima broj 166. do 203. kojim je tužilac tuženom fakturisao naknadu za obezbeđenje gradilišta nakon prekida radova do kojih je došlo po zahtevu tuženog. Pozivajući se na jednostrani raskid ugovora od strane tuženog od 17.11.2015. godine, tužilac je postavio zahtev i na ime stvarne štete u iznosu od 56.109,01 evra kao vrednosti infrastrukture koji je izgradio za normalno funkcionisanje gradilišta tuženog i za iznos od 92.939,88 evra na ime izmakle dobiti koju bi ostvario realizacijom ugovora do koje nije došlo krivicom tuženog. U toku postupka je pravnosnažno odlučeno o potraživanju tužioca po osnovu ostatka neplaćene cene za izvedene radove po ugovorima, po petoj i šestoj privremenoj situaciji, nakon što je tužilac realizovao menicu tuženog na iznos od 88.458.024,18 dinara, koji tužbeni zahtev je usvojen. Odlučeno je o zahtevu tužioca po računima, za isplatu iznosa od 12.605.616,00 dinara sa zateznom kamatom, na ime naknade za obezbeđenje gradilišta nakon prekida radova u periodu od avgusta 2014. do avgusta 2015. godine, tako što je taj tužbeni zahtev odbijen zato što su sudovi utvrdili da u periodu od avgusta 2014. do avgusta 2015. godine tužilac nije obavljao poslove obezbeđenja gradilišta. To su utvrdili između ostalog i na osnovu Zapisnika RS Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja od 10.11.2014. godine, o nadzoru iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu na gradilištu fabrike tuženog u u Jagodini od 04.11.2014. godine. Nadalje, utvrđeno je da je tužilac u svom dopisu od 12.11.2015. godine upućenom Inspekciji rada Jagodine naveo da mu je tuženi osporio sve račune i da se zbog toga povlači sa gradilišta, bez bilo kakvih obaveza, kao generalni izvođač na navedenom objektu. Ovo je razlog naveden u presudi Privrednog apelacionog suda 11Pž 9400/21 od 23.03.2023. godine donetoj u ovoj parnici. Pravnosnažno je usvojen i tužbeni zahtev za 2.415.057,90 dinara, na osnovu zaključka da su ugovori raskinuti, a tužilac je te radove izveo, i oni nisu prikazani u privremenim situacijama, pa nakon što je pravni osnov ulaganja u objekat otpao, navedena ulaganja predstavljaju uvećanje vrednosti imovine tuženog. Ukinuta je odluka o zahtevu za zakonske zatezne kamate na taj iznos da bi se u ponovljenom postupku raspravila odlučna činjenica o savesnosti sticaoca, ovde tuženog, naročito s obzirom da je tužbeni zahtev za ovu isplatu postavljen 30.11.2015. godine, uz razlog drugostepenog suda da iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizilazi zaključak da je tuženi isključivo kriv za raskid ugovora, jer je nesumnjivo da tužilac nije preduzeo mere za zaštitu i obezbednost objekta, što ne može biti bez uticaja na njegovu odgovornost, posebno pri okolnosti da su parnične stranke i nakon prestanka radova, pa i nakon podnošenja tužbe nastavile pregovore o izvršenju ugovora, te da nije cenjena ispunjenostu uslova za raskid ugovora iz člana 629. ZOO.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, da je tužilac u celosti izveo ugovorene radove ostvario bi dobit od 602.501,53 evra, odnosno 70.361.514,36 dinara po kursu na dan podnošenja tužbe, poređenjem podataka iz bruto bilansa za 2012., 2013. i 2014. godinu, uz pretpostavku da tužilac nije izvodio nikakve druge radove u obračunskom periodu, jer tuženi nije dokazao suprotno. Međutim, proizilazi da ni u ponovljenom postupku nisu raspravljene činjenice relevantne za zaključak o osnovanosti jednostranog raskida ugovora sa strane tuženog, što je bio nalog sadržan u navedenoj drugostepenoj odluci. Prvostepeni sud je utvrdio da je do prekida radova tužilac sve radove izveo u ugovorenom obimu i kvalitetno, u skladu sa ugovorom, po svih šest ispostavljenih i overenih privremenih situacija, bez dokaza od strane tuženog da su se nakon overe privremenih situacija ukazali nedostaci u izvedenim radovima. Utvrđeno je da zaključenim ugovorima nije bila ugovorena obaveza tužioca da pre početka izvođenja radova ogradi gradilište, već da isto uredno održava i da rad na gradilištu organizuje na način da zaštiti objekat, zaposlene na gradilištu i treća lica. Prvostepeni sud nije smatrao da su od uticaja navodi tuženog da tužilac prilikom izvođenja radova nije preduzeo sve mere kako bi gradilište u potpunosti ogradio, jer takvu obavezu tužilac nije imao shodno ugovoru. Nadzorni organ, Mašinoprojekt Kompring je izvestio tuženog da je organizovao sastanak uz prisustvo odgovornog lica tužioca, na kom je stavio primedbe na stanje gradilišta vezano za primenu i sprovođenje mera bezbednosti i zdravlja na radu i plana preventivnih mera, a dopisom od 19.08.2014. godine izvestio je tuženog o prekidu radova na objektu, navodeći da je po nalogu tuženog upisom u građevinski dnevnik dana 31.07.2014. godine došlo do prekida izgradnje objekta. U istom je naveo da je u nekoliko navrata kroz izveštaje koordinatora za bezbednost tokom izvođenja radova obaveštavao tuženog o stanju bezbednosti na objektu, da nisu preduzete mere koje su naložene i da je gradilište stoga nebezbedno, što se odnosi na to da nisu preduzete mere za sprečavanje pristupa u krug objekta ili u području gradilišta licima i sredstvima saobraćaja koja nemaju osnova da se u njemu nalaze, nitu su preduzete mere za sprečavanje pristupa na izvedenu betonsku konstrukciju poslovnog dela i nisu obezbeđene ivice betonskih ploča viših etaža pa je moguć pad sa visine i povređivanje lica koja se tu zateknu, ovlašćeno ili neovlašćeno. Prvostepeni sud je u razlozima presude naveo da tuženi tokom postupka nije dostavio dokaze da se u pogledu bilo kakvog nepreduzimanja mera zaštite i bezbednosti objekta obraćao tužiocu sa zahtevom da tužilac preduzme odgovarajuće mere, niti da je njegov nadzorni organ upisom u građevinski dnevnik i listove građevinske knjige takve primedbe stavio tužiocu, niti da su od strane ovlašćenog inspekcijskog organa po izvršenom nadzoru naložene mere tužiocu vezane za zaštitu i bezbednost objekta. U tom smislu nalazi da su od strane tuženog izostali dokazi o postupanju tužioca suprotno odredbi člana 152. Zakona o planiranju i izgradnji, vezanih za obavezu izvođača radova da obezbedi sigurnost objekta, lica koja se nalaze na gradilištu i okoline za vreme izvođenja radova. Tuženi u dopisu od 08.07.2014. godine, nije tužiocu ukazao na bilo kakve nedostatke u do tada izvedenim radovima u kvalitetu i obimu, niti na bilo kakve propuste vezane za obezbeđenje građevine, već je 31.07.2014. godine naložio prekid radova na celom objektu. Zaključak je prvostepenog suda je da je osnovni razlog za raskid ugovora od strane tuženog to što je tužilac podneo menicu tuženog na realizaciju 28.07.2014. godine, te da razlog nije nepostupanje tužioca u pogledu obezbeđivanja objekta. Nadalje, obezbeđivanje objekta nakon što je tuženi onemogućio tužioca da nastavi sa građenjem objekta, ne može se staviti u obavezu tužioca. Smatra da bi obaveza tužioca u smislu odredbe člana 152. stav 7. tačka 7. Zakona o planiranju i izgradnji postojala samo u slučaju da je do prestanka izvođenja radova došlo radnjama samog tužioca. Prvostepeni sud je stava da je tuženi neosnovanim raskidom ugovora pričinio tužiocu štetu u vidu izmakle koristi, odnosno očekivane dobiti od zaključenog ugovora, koju tužilac nije ostvario krivicom tuženog.

Drugostepeni sud je zaključio da je tuženi raskinuo ugovor sa tužiocem bez valjanih razloga. Pozivanje tuženog da tužilac nije na adekvatan način obezbedio predmetni objekat nema uticaja jer tako nešto nije ugovoreno, a po shvatanju drugostepenog suda u svakom slučaju ni ne može predstavljati dovoljan razlog za raskid ugovora, tim pre što povodom toga nisu nastupili bilo kakve posledice. Dalje, zaključuje da je samo obezbeđenje objekta relevantno za samog tužioca, a ne za tuženog, jer tužilac ne obezbeđuje mehanizaciju ili druge stvari koje bi pripadale tuženom. Usled raskida ugovora koji je tuženi izjavio bez pravno valjanog razloga tužiocu pripada pravo na naknadu štete, kao vrednost dobitka koji bi osnovano ostvario da je ugovor izvršen u celosti. Iznos od 70.361.514,36 dinara, drugostepeni sud je prihvatio kao štetu u vidu izgubljene dobiti tužioca, imajući u vidu prirodu ugovornog odnosa i na osnovu rekapitulacije, vrste i količine projektovanih i ugovorenih radova, odnosno cene ugovorenih radova koji nisu izvršeni. Taj iznos prema zaključenom ugovoru i aneksu iznosi 1.150.590,44 evra a prema procentu uobičajene zarade koju bi tužilac ostvario, koja čini 52% od cene ugovorenih radova došlo se do iznosa od 70.361.514,36 dinara kao realne štete koju je tužilac pretrpeo iz navedenog poslovnog odnosa, kao posledicu neosnovanog raskida ugovora sa strane tuženog.

Na iznos od 2.415.057,90 dinara tužiocu je dosuđena kamata od 30.11.2015. godine, kada je tuženog pozvao da naplati navedeni iznos, koji nije obuhvaćen ispostavljenim privremenim situacijama, povodom radova koji su svakako izvedeni.

Vrhovni sud zaključuje da se zaključak sudova o neosnovanom raskidu ugovora sa strane tuženog za sada ne može prihvatiti za pravilan. Opravdanost jednostranog raskida ugovora mora se ceniti prema razlozima koje je tuženi naveo u izjavi o raskidu ugovora, ne i prema dugim eventualnim mogućim razlozima za raskid. Okolnost da je tuženi izjavio raskid ugovora 07.11.2015. godine između ostalog i sa razloga propusta tuženog vezanih za bezbednost gradilišta zbog čega je došlo do obustave radova, nije pravilno cenjena, niti su raspravljene sve bitne činjenice. Pre svega, ne može se prihvatiti stav sudova da tužilac nije imao ugovornu obavezu da obezbedi gradilište, pa da nepostupanje ne može biti pravno osnovan razlog za raskid ugovora. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je po zaključenim ugovorima imao obavezu da zaštiti objekat, zaposlene na gradilištu i treća lica. Zatim, tužilac je bio izvođač radova na gradilištu, a kako je naveo u svom dopisu od 12.11.2015. godine upućenom Inspekciji rada Jagodine bio je generalni izvođač na objektu. Izvođač radova je dužan da obezbedi preventivne mere za bezbedan i zdrav rad, u skladu sa zakonom. Odgovorni izvođač radova dužan je da organizuje gradilište ne način kojim će obezbediti pristup lokaciji, zaštitu okoline za vreme trajanja građenja, obezbeđuje sigurnost objekta, lica koja se nalaze na gradilištu i okoline (član 152. Zakona o planiranju i izgradnji). Prema odredbama istog zakona, iz člana 177, ako građevinski inspektor utvrdi da se u toku građenja ne preduzimaju mere za bezbednost objekta, narediće investitoru, odnosno izvođaču radova mere za otklanjanje nedostataka. Određene obaveze tužilac je imao i po odredbama Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu. Posebno, nije prihvatljiv stav drugostepenog suda da je obezbeđenje objekta relevatno za tužioca, a ne za tuženog. Počev od navedene odredbe o postupanju građevinskog inspektora, pa do Zakona o obligacionim odnosima, člana 207, kojim je određena solidarna odgovornost naručioca i izvođača radova na nepokretnosti za štetu koja trećem licu nastane u vezi sa izvođenjem tih radova, jasno je da je tuženi opravdano mogao prigovoriti da tužilac ne preduzima mere vezane za bezbednost gradilišta koje po njega proizilaze iz zakona. Sve napred izneto o sadržini ugovora i zakonskih odredaba čini da je tuženi kao investitor imao pravo da od tužioca zahteva ispunjenje obaveza koje se tiču obezbeđenja gradilišta.Sa ovih razloga se ne može prihvatiti rezon nižestepenih sudova da navedeno nije moglo biti valjan razlog za raskid ugovora sa strane tuženog. Zaključak da takav razlog nije dovoljan za raskid ugovora, nije utemeljen na objektivnim kriterijumima prema kojima bi se razlog za raskid ugovora mogao ceniti. Ne mogu se prihvatiti ni razlozi da se tuženi nije obraćao tužiocu u pogledu nepreduzimanja mera zaštite i bezbednosti objekta, kod utvrđene činjenice da je nadzorni organ tuženog organizovao sastanak uz prisustvo odgovornog lica tužioca, na kom je stavio primedbe na stanje gradilišta vezano za primenu i sprovođenje mera bezbednosti i zdravlja na radu i plana preventivnih mera. Sam tužilac je u ovoj parnici postavio tužbeni zahtev i na ime na ime naknade za obezbeđenje gradilišta nakon prekida radova u periodu od avgusta 2014. godine (pre raskida ugovora) do avgusta 2015. godine, što dodatno ukazuje da jeste imao takvu obavezu, ali su sudovi utvrdili da u periodu od avgusta 2014. do avgusta 2015. godine tužilac nije obavljao poslove obezbeđenja gradilišta. To su utvrdili između ostalog i na osnovu Zapisnika RS Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitnja od 10.11.2014. godine, o nadzoru iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu na gradilištu fabrike tuženog u u Jagodini od 04.11.2014. godine. Odredbama Zakona o obligacionim odnosima iz člana 617, u vezi člana 641. istog zakona, poseldnik, ovde tužilac, ne može se pozivati na obavezu tuženog da ga obavesti o nedostacima u izvršavanju posla ako se nedostatak odnosi na činjenice koje su mu bile poznate, ili mu nisu mogle ostati nepoznate, što je od značaja po zaključak sudova da, i pored utvrđenog, da se u pogledu bilo kakvog nepreduzimanja mera zaštite i bezbednosti objekta obraćao tužiocu sa zahtevom da tužilac preduzme odgovarajuće mere, niti da je njegov nadzorni organ upisom u građevinski dnevnik i listove građevinske knjige takve primedbe stavio tužiocu. To su sve okolnosti od značaja za ocenu odgovornosti tužioca za raskid ugovora sa strane tuženog, koje su sudovi propustili da cene i na osnovu toga pravilno primene materijalno pravo, sadržano u odredbama člana 124-132. Zakona o obligacionim odnosima.

Ukoliko su se stekli osnovi za obavezu tuženog da naknadi štetu tužiocu u vidu izmakle koristi zbog neosnovanog raskida ugovora, u odlučivanju o obimu te obaveze, moraju se primeniti opšta pravila o naknadi štete. Ukoliko se dokaže da je tuženi povredio ugovor time što je onemogućio tužioca da ispuni ugovorenu obavezu i jednostrano neosnovano raskinuo ugovor, tada se mora primeniti i odredba člana 266. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojoj je strana koja se poziva na povredu ugovora dužna preduzeti sve razumne mere da bi se smanjila šteta izazavana tom povredom, što podrazumeva i da preduzima poslove na drugoj strani. Teret dokazivanja visine štete za koju opravdano postavlja tužbeni zahtev je na tužiocu, protivno stavu nižestepenih sudova.

Odluka o zahtevu za zatezne kamate na iznos od 2.415.057,90 dinara, na ime ulaganja tužioca koja nisu obuhvaćena ispostavljenim privremenim situacijama, i predstavljaju uvećanje vrednosti imovine tuženog, zavisi od prirode potraživanja za koje je dosuđen taj iznos. Prema sadržini spisa, taj iznos je dosuđen po pravilima sticanja bez osnova, kao vrednost za koji je umanjena imovina tužioca, a vrednost objekta tuženog uvećana, pa je za obavezu tuženog na plaćanje zatezne kamate relevantno na koji dan je obračunata vrednost uvećanja imovine tuženog, a ne samo dan kada je tužilac pozvao tuženog na plaćanje.

Sa navedenih razloga su primenom odredaba člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku ukinute drugostepena i prvostepena presuda u usvajajućem delu za tužbeni zahtev, i u delu odluke o troškovima postupka, primenom odredbe člana 165. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković