Rešenje Vrhovnog suda o nedozvoljenosti revizije u sporu oko internet usluga

Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tuženog, kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni sud je utvrdio da nisu ispunjeni uslovi predviđeni odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

U ovom sporu pravnosnažno je usvojen tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 2.648.400,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od utuženja, do isplate, na ime pruženih internet usluga i servisa za potrebe organizacione celine tuženog po ispostavljenim fakturama. Nižestepeni sudovi su utvrdili da je u periodu pre utuženog, na snazi bio zaključen Ugovor o pružanju usluga i servisa od 09.01.2020. godine sa rokom važenja od 12 meseci, kao i da je nakon utuženog perioda bio na snazi ugovor, zaključen između istih stranaka, čiji je predmet istovetan kao i kod prvog ugovora. U periodu koji je utužen je usmeno ugovoreno između stranaka da tužilac ne isključuje uslugu interneta, jer su ove usluge neophodne za funkcionisanje elektroenergetskog sistema. Dogovoreno je da se za pružanje usluga fakturiše tuženom cena iz prethodno važećeg Ugovora o pružanju usluga od 09.01.2020. godine. Polazeći od odredbi člana 2. stav 1. tačka 2. i člana 152. stav 1. Zakona o javnim nabavkama („Službeni glasnik RS“ br. 91/2019), nižestepeni sudovi su zaključili da je za pružanje predmetnih usluga prethodno morao biti sproveden postupak javne nabavke, da su usluge pružene u periodu u kojem nije zaključen ugovor u propisanoj pisanoj formi, te da je usmeni ugovor o uslugama internet pristupa kakav je među strankama nesumnjivo postojao ništav. Međutim, prema stanovištu nižestepenih sudova, posledice ništavosti se otklanjaju vraćanjem u pređašnje stanje, te kako u konkretnom slučaju takvo vraćanje nije moguće, budući da je tužilac izvršio pružanje usluga internet pristupa (nenovčanu činidbu), tuženi je dužan isplatiti tužiocu utuženi novčani iznos kao pravičnu naknadu, odnosno protivvrednost izvršenih, a neplaćenih usluga.

Revizija izjavljena po osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku može se izjaviti isključivo zbog pogrešne primene materijalnog prava koja je takve prirode da iziskuje novo tumačenje prava, razmatranje pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, odnosno radi ujednačavanja sudske prakse ukoliko je sudska praksa o predmetnom pravnom pitanju neujednačena. Suštinski, revident iznosi svoje viđenje činjeničnopravnih pojedinosti konkretnog slučaja, odnosno osporava postojanje usmeno zaključenog ugovora, što se ne može prihvatiti kao relevantan osnov da se dozvoli odlučivanje o reviziji, kao o izuzetno dozvoljenoj. Posebna revizija služi kao izuzetno i krajnje pravno sredstvo, čiji cilj nije da se preispituju pravnosnažne presude shodno pojedinostima konkretnog slučaja, već da se kroz konkretni slučaj reši pitanje od posebnog (šireg) interesa, a koje se može podvesti pod jedan od osnova iz 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Vrhovni sud je cenio navode u pogledu neujednačenosti sudske prakse, ali budući da je u konkretnom slučaju tokom postupka utvrđeno da je usmeno ugovoreno između stranaka da tužilac ne isključuje uslugu interneta jer je tuženi zahtevao pružanje iste radi funkcionisanja elektroenergetskog sistema, te je ugovoreno da se za pružanje usluga fakturiše tuženom cena iz prethodno važećeg ugovora o pružanju usluga, to se ne radi o istovrsnom činjeničnopravnom osnovu, pa samim tim ni različitoj sudskoj praksi u istoj ili sličnim činjeničnopravnim situacijama. Osim toga, Vrhovni sud je doneo odluku Prev 846/24 od 17.07.2025. godine, kojom je u pogledu istih stranaka i u istovrsnoj činjeničnopravnoj situaciji odlučio istovetno kao i u konkretnom slučaju. Stoga, ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, kao ni razmatranjem pitanja od opšteg interesa, pitanja u intersu ravnopravnosti građana, niti za novim tumačenjem prava.

Kako se revizijom tuženog ne ukazuje na pravno relevantne razloge za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, niti su ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku da bi se dozvolilo odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 10/23 – dr. zakon) i našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tuženog podneo predlog za izvršenje (sada tužbu) 10.03.2022. godine. Vrednost predmeta spora revizijom pobijanog dela iznosi 2.648.400,00 dinara.

Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti jesu sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, ako ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. ZPP je propisano da u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud nalazi da izjavljena revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. istog zakona nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga primenom člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu drugom izreke ovog rešenja.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković