Odluka Vrhovnog suda o nedozvoljenosti revizije u sporu za sticanje bez osnova

Nižestepenim presudama pravnosnažno je obavezana tužena da tužiocu na ime stečenog bez osnova isplati novčani iznos od 5.375.729,00 dinara sa zateznom kamatom. Nižestepeni sudovi su u bitnom utvrdili da je tužilac bio u preplati javnih prihoda u utuženom iznosu, te da je tužena u obavezi da u skladu sa odredbom člana 210. Zakona o obligacionim odnosima kao i člana 214. i 277. istog zakona navedeni novčani iznos vrati tužiocu. Takođe, nižestepeni sudovi su prilikom odlučivanja imali u vidu da je tužena u stečajnom postupku koji se vodio nad pravnim prethodnikom tužioca prijavila potraživanje po osnovu poreza, ali da nije podnela izjavu o preboju shodno članu 82. stav 1. i 2. Zakona o stečaju, te da se stoga ne može govoriti o gašenju potraživanja prebojem kako je to tvrdila tužena tokom postupka, budući da se sva potraživanja moraju namiriti na isti način i pod istim uslovima po pravilima stečajnog postupka.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane nižestepene presude, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Bez uticaja na izuzetnu dozvoljenost revizije je pozivanje revidenta na primedbe na nalaz i mišljenje veštaka, imajući u vidu da se time osporava ocena dokaza i utvrđeno činjenično stanje, što se u postupku po posebnoj reviziji ne može isticati. Nižestepeni sudovi su prilikom odlučivanja o tužbenom zahtevu primenili relevantne odredbe Zakona o stečaju kojima je regulisana prijava potraživanja i pravne posledice postojanja potraživanja stečajnog poverioca prema stečajnom dužniku i utvrdili da potraživanje tužioca po osnovu više naplaćenog poreza nije prestalo u skladu sa pravilima stečajnog postupka. U reviziji se ne ukazuje koja to pravna pitanja treba razmotriti u opštem interesu ili u interesu ravnopravnosti građana, niti se ukazuje na različitu sudsku praksu u predmetima sa istovrsnim činjeničnopravnom sadržinom.

Zato je Vrhovni sud primenom odredbe člana 404. stav 2. doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tuženog na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu 07.05.2021. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela iznosi 5.375.729,00 dinara, što predstavlja protivvrednost od 45.719,21 evro po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 485. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da u ovom privrednom sporu, označena vrednost predmeta spora pobijane pravnosnažne presude ne prelazi zakonom propisani cenzus od 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud zaključuje da revizija nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković