Rešenje Vrhovnog suda o nedozvoljenosti posebne revizije u privrednom sporu radi duga

Protiv pravnosnažne drugostepene presude donete u drugom stepenu, u stavu I izreke u kojem je odbijena žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda, tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Tužbom podnetom u ovoj parnici tužilac je zahtevao isplatu novčanog potraživanja u iznosu od 4.323.422,66 dinara sa pripadajućom zateznom kamatom, na osnovu utuženih 126 faktura na ime cene robe, čija isporuka nije bila sporna. Sporna je bilo da li je tuženi platio dug po utuženim fakturama, na koje okolnosti je određeno izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke i utvrđeno da je predmetno potraživanje u celosti izmireno. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pobijanom presudom pravnosnažno je odbijen tužbeni zahtev tužioca primenom odredbe člana 295. Zakona o obligacionim odnosima.

Cilj posebne revizije nije da se preispituju pravnosnažne odluke shodno pojedinostima konkretnog slučaja, već da se kroz konkretni slučaj reši pitanje od posebnog (šireg) interesa, a koje se može podvesti pod jedan od osnova iz 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Navedeno u ovom postupku nije slučaj. Navodima revident ukazuje da je žalbom pobijao prvostepenu presudu prvenstveno zbog pogrešne primene odredbe člana 295. ZOO, zato što je sud utvrdio da postoji dug u iznosu od 6.870423,61 dinar, te da je nakon izvedenog dokaza veštačenjem predlagao utvrđivanje finansijskim veštačenjem celokupnog duga tuženog prema tužiocu iz poslovne saradnje, te da je promenio predmet spora. primenu odredbe člana na pogrešnu primenu materijalnog prava iz člana 295. Zakona o obligacionim odnosima. Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane pobijane odluke nižestepenih sudova, te navode revizije, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi koje propisuje odredba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku za izuzetnu dozvoljenost revizije. U reviziji se ne navodi nijedan razlog prema kome bi se moglo oceniti da u konkretnom slučaju postoji potreba za razmatranjem konkretnih pravnih pitanja, od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, potreba za u jednačavanjem sudske prakse, ili potreba za novim tumačenjem prava.

Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23), odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Tužilac je podneo tužbu 17.01.2023. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela je 4.323.422,66 dinara odnosno protivvrednost iznosa od 36.845,16 evra.

Odredbom člana 485. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Kako vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi cenzus iz odredbe člana 485. Zakona o parničnom postupku, to je na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković