Pravna priroda ugovora o distribuciji i obaveza plaćanja cene

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tužioca u svojstvu prodavca i tuženog u svojstvu kupca, dana 15.05.2023. godine zaključen je Opšti ugovor o prodaji pod brojem .../... . Ugovor je imao za predmet prodaju robe iz proizvodnog asortimana tužioca i distribuciju iste na teritoriji Republike Srbije, u regijama na kojima tuženi posluje, i to u količini koju tuženi naruči, po ceni u momentu postizanja saglasnosti o vremenu i načinu prodaje prodaje/isporuke. Ugovorom su detaljno uređeni uslovi povrata neprodate robe, robe sa kratkim ili isteklim rokom trajanja, kao i mogućnost organizovanja prodajnih akcija, uz obavezu tužioca da u određenim slučajevima preuzme robu i izda odgovarajuća finansijska odobrenja. Takođe je ugovoreno da tužilac tuženom isplati naknadu za pozicioniranje proizvoda u iznosu od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, koja se fakturiše u četiri jednake rate.

U pogledu plaćanja robe koja je predmet ugovora dogovoreno je da (član 7.1) se plaćanje za robu vrši na osnovu prodatih količina po završetku svakog meseca za sve prodate količine u tom mesecu, u periodu do 20.08.2023. godine, gde će se naknadno izvršiti optimizacija lagera, izvršiti povrat viška zaliha i povrat robe koja se ne prodaje i preći na valutu plaćanja 60 dana za svu robu koja se odnosi na kanal distribucije; da se (član 7.1.1) roba koja se odnosi na maloprodajnu mrežu plaća u valuti od 60 dana; da se (član 7.1.1 stav 2. i 3) tokom realizacije ugovora, na predlog tužioca ili zahtev tuženog, može isključiti roba čiji je promet, po oceni tuženog nezadovoljavajući, odnosno da se u asortiman može uključiti i nova roba; u slučaju isključenja robe iz asortimana, tužilac je u obavezi da takvu robu povuče iz centralnog magacina tuženog i u potpunosti nadoknadi vrednost preuzete robe po cenama po kojima je robu isporučio tuženom, da (čl. 7.1.1 stav 4) tužilac i tuženi pre isključenja i povlačenja robe iz asortimana mogu dogovoriti sniženje cena robe sa nezadovoljavajućom prodajom, da ukoliko se u roku od 30 kalendarskih dana ne prodaju zalihe ove robe, koje se nalaze u maloprodajnim objektima tuženog, tužilac u roku od sedam kalendarskih dana o svom trošku iz centralnog magacina tuženog preuzima količinu robe koja se isključuje iz asortimana i u potpunosti nadoknađuje vrednost preuzete robe, sa rokom plaćanja te robe u roku od 60 kalendarskih dana počev od prvog narednog dana od dana prijema fakture tuženog. Ukoliko tužilac ne preuzme ukupnu količinu robe koja se isključuje iz asortimana u roku od 30 kalendarskih dana od obaveštenja tuženog, tuženi ima pravo da mu se nadoknadi trošak u vrednosti nepreuzete robe i to izdavanjem dokumenta za plaćanje. Dogovoreno je (u članu 7.2) da će tuženi svakog 5-og u mesecu poslati zbirni mesečni obračun za ostvarene količine u sopstvenim prodajnim mestima i u distributivnoj mreži, da će održavati dogovoreni asortiman u svim svojim maloprodajnim objektima i to najmanje 4 jedinice svakog proizvoda ukupno 12 vrsta artikala u brendiranoj polici Only One, da u slučaju kašnjenja u plaćanju, tužilac ima pravo da zahteva uplatu ili vraćanje sve nenaplaćane robe. Ugovor je zaključen sa rokom važenja do 15.05.2024. godine. Prema odredbi člana 8. Ugovora, u slučaju neispunjenja ugovorenih obaveza, ugovorna strana ima pravo da raskine ugovor jednostranim obaveštenjem u kojem poziva stranku da otkloni razlog kašnjenja u roku od 14 dana.

Po zaključenju ugovora, tužilac je tuženom isporučio robu i izdao fakturu br. ...-... od 15.06.2023. godine, sa dospećem 14.08.2023. godine, u ukupnom iznosu od 12.059.600,00 dinara. Tuženi je fakturu primio i odobrio, ali deo obaveze po istoj nije izmirio, pa je tužilac tužbom od 05.03.2024. godine potraživao iznos od 6.408.274,40 dinara na ime neisplaćene cene isporučene robe.

Tuženi je isticao da je između stranaka dogovoreno plaćanje cene prodate robe, da je on plaćao robu koju je od tužioca preuzeo i prodao, da je tužilac bio dužan da neprodatu robu preuzme i da je preuzimanje robe od tužioca tražio.

Na osnovu mejl prepiske utvrđeno je da je tuženi u više navrata (03.10.2023., 31.01.2024., 12.02.2024. i 29.02.2024. godine) obaveštavao tužioca o slaboj prodaji robe, stanju lagera i potrebi organizacije povrata, ali bez preciziranja količine, vrste robe i konkretnih razloga za povrat pre upućivanja opomene pred utuženje od strane tužioca.

Iz iskaza zakonskog zastupnika tužioca utvrđeno je da je roba u celosti isporučena tuženom, da je faktura izdata istog dana, da tuženi nije imao primedbe na količinu i kvalitet robe, kao i da pre opomene za utuženje nije dostavio konkretan zahtev za povrat robe. Takođe je utvrđeno da je naknada za pozicioniranje robe u iznosu od 40.000,00 evra izmirena putem kompenzacije. Iz iskaza zakonskog zastupnika tuženog proizlazi da su obaveštenja o stanju robe dostavljana mejlom i usmeno, ali da tužiocu nisu redovno dostavljane mesečne specifikacije do 5. u mesecu.

Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da su međusobna potraživanja stranaka po osnovu isporučene robe i usluga pozicioniranja zatvorena u celosti putem dve kompenzacije i knjižnog odobrenja, te da na dan podnošenja tužbe, kao ni na dan veštačenja, ne postoji dospelo neizmireno potraživanje tužioca po utuženom računu, s obzirom da vrednost prodate robe nije prešla iznos već izvršenih kompenzacija.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je stanovišta da je predmetni ugovor po svojoj prirodi ugovor o komisionu. Obaveza tuženog je bila da robu tužioca prodaje trećim licima, da pruža marketinške usluge, da tužioca pisanim putem obaveštava o stanju na zalihama i prodatoj robi i da mu po izvršenoj prodaji plati cenu. S tim u vezi da je tuženi mejlovima koje je dostavljao tužiocu počev od 03.10.2023. godine obavestio tužioca o količini lagera i prodate robe, obavestio ga da su rezultati prodaje robe niski, a potom u mejlu od 31.01.2024. godine pozvao ga na povrat robe. Tuženi i pored toga što nije dostavljao mesečne izveštaje o količinama prodate robe, ipak postupao u skladu sa članom 7.1 ugovora i da tužilac neosnovano traži isplatu cene robe koja je ostala na zalihama tuženog, imajući u vidu da roba u toj vrednosti nije prodata trećim licima, a što je uslov za obavezivanje tuženog na plaćanje. Iz navedenih razloga odbija tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud ne prihvata pravnu kvalifikaciju predmetnog ugovora kao ugovora o komisionu. Prema stanovištu drugostepenog suda između parničnih stranaka zaključen je ugovor o distribuciji robe. U pitanju je neimenovani ugovor trgovinskog prava kojim se jedna strana obavezuje da drugu ugovornu stranu snabdeva određenim proizvodima, a distributer/kupac da te proizvode kupuje radi njihove prodaje trećim licima, u svoje ime i za svoj račun. Prema karakteru prestacije ugovor o distribuciji je mešovite prirode, jer u sebi sadrži elemente više ugovora, a po pravilu i ugovora o prodaji. U konkretnom slučaju sam naslov ugovora – opšti ugovor o prodaji i označenje ugovornih strana sa svojstvom prodavca i kupca upućuje na zaključak da je ugovor po svojoj prirodi i ugovor o prodaji, a ne ugovor o komisionu. Predmet ugovora definisan je na način da je tuženi preuzeo obavezu da kupuje proizvode tužioca po određenoj ceni i da vrši distribuciju proizvoda na određenoj teritoriji i u regionu u kom posluje. Dodatno i da vrši marketinške aktivnosti za koje ostvaruje pravo na ugovorenu naknadu. Tužilac pak vrši isporuku robe i kako stoji u ugovoru ispostavlja fakturu za svaku isporuku sa svim zakonskim elementima. Pritom, tužilac u slučaju nedostataka u kvalitetu isporučene robe ili pak isteku roka trajanja, izdaje knjižno odobrenje za robu koja je vraćena a nije zamenjena. U slučaju isključenja robe iz asortimana tužilac se obavezao da takvu robu povuče o svom trošku, a da tuženom nadoknadi vrednost preuzete robe po cenama po kojim je robu isporučio tuženom. Ugovorom, nije dato ovlašćenje tuženom da ugovore o prodaji sa trećim zaključuje u ime i za račun tužioca. Definisano je da tuženi vrši distribuciju robe i prodaju ka ostalim kupcima. Nema odredbi da tuženi prodaju robe tužioca vrši uz proviziju, niti da plaćanje vrši pri svakoj konkretnoj, stvarnoj prodaji. Predajom proizvoda na raspolaganje, na tuženog je preneto i pravo svojine na robi, usled čega je tuženi dužan da cenu robe plati, nezavisno od toga da li je istu prodao ili ne. Okolnost da je ugovorom plaćanje uređeno mesečno i zbirno nema nikakvog uticaja na ocenu da je u pitanju posao kupoprodaje, ako se ima u vidu da je sadržina poslovnog odnosa oličena u zaključenom ugovoru jasni pokazatelj da je isporukom robe na tuženog preneto pravo svojine na robi, a da je u slučaju izostanka prodaje / isteka roka / povlačenja robe dogovoreno da tužilac izdaje knjižno odobrenje/ nadoknadu vrednosti preuzete robe, što ne bi bio slučaj da je u pitanju komision. Kod komisiona rizik koji prati robu ostaje na komitentu kao vlasniku robe, a u tom slučaju pri isteku roka trajanja i povratu robe poslovni odnos ne bi obuhvatao obavezu izdavanja knjižnih odobrenja, niti bi tužilac bio u obavezi da tuženom nadoknađuje vrednost povučene robe po cenama po kojim je ista isporučena. Veštačenjem je utvrđeno da tuženi neprodatu robu tužioca koja je bila predmet zaključenog ugovora vodi kao robu na zalihama (što znači kao sopstvenu imovinu), što potvrđuje stanovište da je po isporuci, roba prešla u svojinu tuženog, a time da je tuženi kupac robe, a ne komisionar tužioca. Tuženi je robu preuzeo, istu je prema nalazu veštaka delimično prodao, a u većem delu ostala je neprodata na njegovim zalihama. Neprodatu robu nije vratio tužiocu, niti je o količini te robe obavestio tužioca na način i pod ugovorenim uslovima. Nije je ni platio u celini, niti poseduje knjižna odobrenja tužioca kojima se umanjuje zaduženje koje mu je prethodno izdato. Tuženi je elektronsku fakturu tužioca odobrio u SEF-u bez primedbi bilo u pogledu samog izdavanja računa, bilo označenog roka dospeća. Robu je primio bez primedbi u pogledu njenog kvaliteta, evidentirao ju je kao robu na zalihama, a po prijemu robe izdao je tužiocu i zaduženja za pozicioniranje robe za period do avgusta 2023. godine. Po tim računima u dane 11.09.2023. i 26.09.2023. godine sprovedena je kompenzacija potraživanja tuženog sa potraživanjem fakturisane vrednosti robe koja mu je predata, bez ograde, imajući u vidu da je u to vreme prema nalazu veštaka vrednost prodate robe bila daleko niža od vrednosti koja je stavljena u preboj. Na osnovu izvršenih kompenzacija je konačno i umanjeno ukupno potraživanje tužioca. Izvor obligacije tuženog nalazi se u samom ugovoru koji definiše plaćanje celokupne robe. Isto proističe i iz fakture koja je predmet spora a u kojoj je tuženi zadužen plaćanjem na koje po prijemu računa nije prigovorio. Zato je u spornom odnosu tužilac kao prodavac ostvario pravo na isplatu cene jer je takvu obavezu tuženi između ostalih ugovorom preuzeo.

Revizijom tuženog osporava se izneto stanovište drugostepenog suda. Po navodima revidenta drugostepeni sud pogrešno je ocenio pravnu prirodu ugovora. Nelogično je da drugostepeni sud prihvati da se radi o prodaji robe između tužioca i tuženog zato što je roba evidentirana u inventaru tuženog (jeste, ali to ne znači nužno da je roba stečena prodajom) i za to što je faktura prihvaćena u SEF-u i nije osporena (faktura je osporena, zato postoji ovaj spor). Ukoliko bi se radilo o prodaji kao takvoj, tužilac ne bi imao interes da plati za pozicioniranje robe koju je već prodao. Odredbom člana 7.1 propisano je da se roba plaća samo daljom prodajom. Istom odredbom propisano je da se roba koja nije prodata do 20.08.2023. godine vraća tužiocu. Svrha ugovora nije prodaja između tužioca i tuženog, već preuzimanje robe koju će tuženi preprodati i, kada je proda, isplatiti deo cene tužiocu. To se jasno vidi iz činjenice da je tužilac preuzeo ceo rizik prodaje, uz obavezu da primi nazad svu robu koja nije prodata ili joj je istekao rok trajanja. Osim navedenog, nije jasno kako drugostepeni sud utvrđuje da je dospela bilo kakva obaveza plaćanja jer tuženi nije preprodao robu, pa stoga nije dužan da je plati, a sve u skladu sa zaključenim ugovorom.

Neosnovani su revizijski navodi kojima se ističe da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo prilikom utvrđivanja pravne prirode ugovornog odnosa između stranaka.

Suprotno navodima revizije, pravilno je drugostepeni sud, polazeći od sadržine ugovora, pravno relevantnih obaveza stranaka i načina njegove realizacije, zaključio da je predmetni pravni odnos ugovor o distribuciji robe sa bitnim elementima ugovora o prodaji, a ne ugovor o komisionu. Pravna priroda ugovora ne određuje se isključivo po pojedinim ugovornim klauzulama, već po ukupnosti prava i obaveza koje su strane preuzele, kao i po stvarnom ekonomskom smislu i načinu izvršenja ugovora. Činjenica da je tuženi neprodatu robu evidentirao kao sopstvenu robu na zalihama, u vezi sa ugovorenom isporukom uz fakturisanje i određeni rok dospeća, predstavlja jasan indikator da je pravom svojine raspolagao tuženi, što je nespojivo sa komisionim odnosom u kome roba ostaje u svojini komitenta. Suprotno navodima revizije, drugostepeni sud je pravilno zaključio da je obaveza plaćanja nastala i dospela, polazeći od celokupne sadržine ugovora, načina njegove realizacije i utvrđenog činjeničnog stanja, a ne isključivo od izolovanog tumačenja odredbe člana 7.1. ugovora, na koju se poziva revident. Navedena odredba ne uređuje osnov nastanka obaveze plaćanja, već način i dinamiku njenog izvršenja u okviru ugovorenog distributivnog odnosa. Ugovorne odredbe se ne mogu tumačiti izdvojeno, već u međusobnoj povezanosti i u skladu sa zajedničkom voljom ugovornih strana (član 99. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima).

Pravilno je zaključeno da je tuženi robu primio kao kupac, da je isporuka izvršena uz izdavanje fakture sa jasno određenim rokom dospeća, koju je tuženi prihvatio bez primedbi, te da je time konkretizovana i dospela njegova obaveza plaćanja cene. Naknadno osporavanje iste u okviru parnice ne dovodi u pitanje njenu dokaznu snagu. Okolnost da je ugovorom predviđen zbirni mesečni obračun prodatih količina ne isključuje postojanje kupoprodajne obaveze, već predstavlja modalitet izvršenja ugovorene obaveze u okviru distributivnog odnosa.

Ne stoje navodi revidenta da ugovorena naknada za pozicioniranje robe isključuje postojanje kupoprodajnog odnosa. Ugovorne odredbe o marketinškim i pozicionim uslugama predstavljaju prateće obaveze tipične za ugovore o distribuciji, koje same po sebi ne menjaju osnovnu pravnu prirodu odnosa, niti isključuju postojanje prodaje robe između ugovornih strana. Ni odredbe ugovora koje predviđaju mogućnost povrata neprodate robe, robe sa istekom roka trajanja ili optimizaciju zaliha, ne ukazuju na komisioni odnos. Takve klauzule predstavljaju unapred ugovorene modalitete raspodele poslovnog rizika u okviru trgovačkog odnosa i ne dovode do zaključka da tuženi robu prodaje u ime i za račun tužioca. Naprotiv, ugovorom nije predviđeno da tuženi zaključuje ugovore sa trećim licima u ime tužioca, niti je ugovorena provizija kao bitan element komisiona, već je tuženi robu kupovao i dalje prodavao u svoje ime i za svoj račun. Stoga su neosnovani i revizijski navodi da je tužilac preuzeo ceo rizik prodaje na sebe. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tuženi bio dužan da plati cenu isporučene robe, da robu nije vratio u skladu sa ugovorom, niti je posedovao knjižna odobrenja koja bi umanjila njegovu obavezu, pa je pravilan zaključak drugostepenog suda da tužilac osnovano potražuje cenu iz obligacionog odnosa.

Na kraju, neosnovani su i revizijski navodi koji se odnose na dospelost potraživanja, jer je rok dospeća jasno određen u fakturi koju je tuženi prihvatio bez primedbi, pa je obaveza plaćanja dospela u skladu sa ugovorom.

To su razlozi zbog kojih je Vrhovni sud primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković