Presuda Vrhovnog suda o odbijanju revizije u sporu radi isplate duga

Ispitujući pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 – dr. zakon), Vrhovni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U donošenju pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Navodi revidenta kojim ukazuje da drugostepena presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati ( bitna povreda odredbe člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku), nisu dozvoljeni jer shodno odredbi člana 407. Zakona o parničnom postupku navedena povreda nije osnov za izjavljivanje revizije. Nema ni povrede odredbe člana 374. stav 1. ZPP-a, jer revident ne navodi povredu konkretnu odredbe Zakona o parničnom postupku od strane drugostepenog suda koja bi bila predmet razmatranja Vrhovnog suda. Nedozvoljeni su i navodi revidenta kojim ukazuje da je od strane prvostepenog suda neosnovano odbijen dokazni predlog u vidu ekonomsko-finansijskog veštačenja, jer shodno odredbi člana 407. Zakona o parničnom postupku, relativno bitne povrede odredaba ZPP-a od uticaja su jedino ako su učinjene od strane drugostepenog suda. Stoga, pobijana presuda doneta je bez bitnih povreda odredaba Zakona o parničnom postupku.

Predmet tužbenog zahteva je novčano potraživanje tužioca u iznosu od 14.090.856,61 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, za pružene usluge punog pansiona radnicima tuženog, kao i iznos od 20.000,00 dinara na ime naknade za kašnjenje u ispunjavanju novčanih obaveza.

Iz činjeničnog stanja utvrđenog od strane prvostepenog suda, proizlazi da su tuženi kao naručilac usluge i tužilac kao pružalac usluge bili u poslovnom odnosu u skladu sa zaključenim Ugovorom od 26.04.2019. godine i Aneksom 1 od 18.05.2019. godine, kojim su pored usluga pranja i sušenje veša čija cena iznosi ukupno 1.600,00 eura mesečno bez PDV, ugovorili da tužilac pruži za do 106 zaposlenih lica kod tuženog uslugu punog pansiona, koji obuhvata smeštaj i ishranu, i to prema stvarno pruženim uslugama punog pansiona u odnosu na broj radnika tuženog koji su boravili u motelu. Naknada za usluge smeštaja i ishrane ugovorena je kao jedinična cena punog pansiona po osobi od 22 eura. Tužilac se obavezao da će ugostiti do 106 osoba sa pružanjem usluge punog pansiona tokom perioda od 10.05.2019. godine do 30.07.2019. godine. Tuženi se obavezao da će plaćanje vršiti dva puta mesečno: 15. i 30. u mesecu, na osnovu ispostavljenog računa od strane tužioca. U toku prvostepenog postupka dostavljena je knjiga gostiju za ugostiteljski objekat za smeštaj motel Božur za 2019. godinu, u kom je najraniji evidentirani datum dolaska gosta 09.05.2019. godine, a najkasnije evidentirani datum 03.06.2019. godine. U pogledu odlaska gostiju nisu evidentirani datumi odlaska za sve goste pri čemu je najranije evidentirani datum odlaska gosta 16.05.2019. godine, a najkasnije evidentiran datum odlaska gosta 08.06.2019. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužilac nije dokazao da je u utuženom periodu od 20.06.2019. godine do 30.07.2019. godine, kada je istekao rok na koji je zaključen ugovor, tuženi koristio uslugu punog pansiona kod tužioca. Prvostepeni sud takođe utvrđuje da je tuženi usluge tužioca koristio do 20.06.2019. godine i za te usluge uredno izmirio obavezu prema tužiocu, te da je ugovor u svakom slučaju prestao da proizvodi pravno dejstvo istekom perioda na koji je zaključen, odnosno dana 30.07.2019. godine. Zaključuje da je tuženi u obavezi da plati samo usluge koje su zaista i pružene i to prema broju lica radnika tuženog, te kako tužilac nije dokazao da je pružio fakturisane usluge, odbija tužbeni zahtev u celosti.

Drugostepeni sud saglasan je sa odlukom prvostepenog suda prihvatajući u celosti razloge koje je dao prvostepeni sud.

Vrhovni sud je vezan utvrđenim činjeničnim stanjem pa navodi revidenta kojim ukazuje na nepravilnu ocenu dokaza i to iskaza svedoka AA, zapravo su navodi kojim se pobijaju utvrđene činjenice i shodno članu 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku nisu dozvoljen osnov za izjavljivanje revizije.

Ostalim navodima revidenta ukazuje se na pogrešnu primenu pravila o teretu dokazivanja. Revident smatra da je teret dokazivanja na tuženom da su radnici koristili usluge smeštaja u periodu kraćem nego u tužbi. Da sudovi pogrešno kvalifikuju ugovor te da je reč o Ugovoru o zakupu, da zbog pružene usluge tuženom tužilac nije mogao da pruži uslugu drugom privrednom društvu, čime je pretrpeo veliku materijalnu štetu, a pored toga platio je i PDV u iznosu od 30.000 evra. Ukazuje i da sud nije vezan pravnim osnovom, te da je bilo mesta primeni odredaba o sticanju bez osnova.

Vrhovni sud nalazi da su neosnovani navodi revidenta.

Naime, iz sadržine zaključenog Ugovora između parničnih stranaka od 26.04.2019. godine i Aneksa 1 od 18.05.2019. godine, proizlazi da se tužilac obavezao da tuženom obezbedi smeštaj i ishranu za njegove radnike ( do 106 zaposlenih lica kod tuženog) kao i uslugu pranja i sušenja veša, uz naknadu i to prema stvarno pruženim uslugama punog pansiona u odnosu na broj radnika tuženog koji su boravili u hotelu. Ugovor je zaključen na period od 10.05.2019. godine do 30.07.2019. godine. Naknada za usluge smeštaja i ishrane ugovorena je kao jedinična cena punog pansiona po osobi od 22 eura dok cena usluga pranja i sušenja veša iznosi ukupno 1.600,00 eura mesečno bez PDV-a. Kako pravna kvalifikacija ugovora zavisi od sadržine ugovora, prema zaključku Vrhovnog suda u konkretnom slučaju reč je o mešovitom ugovoru koji sadrži elemente ugovora o zakupu smeštajnih kapaciteta (stavljanje smeštaja na raspolaganje), ugovor o pružanju usluga (obezbeđivanje ishrane) eventualno i ugovora o delu ako se pružaju dodatne usluge. Dakle, s obzirom na sadržinu preuzetih obaveza može se reći da je reč o neimenovanom mešovitom ugovoru sa dominantnim elementima ugovora o pružanju usluga i ugovora o korišćenju smeštajnih kapaciteta, na koji se primenjuju opšta pravila Zakona o obligacionim odnosima i odgovarajuće odredbe imenovanih ugovora. Da bi ostvario pravo na naknadu tužilac je u obavezi da dokaže da je usluga stvarno pružena. U ovoj parnici tužilac je u prilog pruženih usluga dostavio knjigu gostiju u kom je najraniji evidentiran datum dolaska gosta 09.05.2019. godine, a najkasnije evidentiran datum 03.06.2019. godine. Prema utvrđenju prvostepenog suda, tuženi je usluge tužioca koristio do 20.06.2019. godine i za te usluge je izmirio obavezu prema tužiocu. Međutim, tužilac nije dokazao da je u utuženom periodu od 20.06.2019. godine do 30.07.2019. godine, kada je istekao rok na koji je zaključen ugovor, tuženi koristio uslugu punog pansiona tužioca jer u pogledu odlaska gostiju nisu evidentirani datumi odlaska za sve goste pri čemu je najranije evidentiran datum odlaska gosta 16.05.2019. godine, a najkasnije evidentiran datum odlaska gosta 08.06.2019. godine.

Stoga, kod činjenice da tužilac u ovoj parnici nije dokazao da je usluga punog pansiona zaista i pružena, odluka nižestepenih sudova o neosnovanosti tužbenog zahteva za isplatu iznosa od 14.090.856,61 dinar sa zakonskom zateznom kamatom i za iznos od 20.000,00 dinara na ime naknade za kašnjenje u ispunjenju novčane obaveze, doneta je pravilnom primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. Zakona o parničnom postupku.

Suština je da tužilac nije dokazao da su usluge pružene pa su neosnovani navodi revidenta kojim ukazuje da je teret dokazivanja na tuženom. Tek ukoliko bi tužilac dokazao da su usluge pružene, tuženi bi mogao da dokazuje da se radilo o kraćem periodu u kom su usluge pružane.

Tačno je da sud nije vezan pravnim osnovom, s tim da ukazivanje revidenta na primenu odredbi o sticanju bez osnova nije od uticaja kod činjenice da tužilac nije dokazao da je usluge zaista i pružio pa samim tim ni uslove propisane članom 210. Zakona o obligacionim odnosima.

Zbog toga, kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako tužilac nije uspeo u postupku po reviziji, Vrhovni sud doneo je odluku kao u stavu drugom izreke presude.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković