Presuda Vrhovnog suda o neosnovanosti zahteva za izlučenje nepokretnosti iz stečaja

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 4272/23 od 13.09.2024. godine odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P 517/19 od 20.04.2023. godine u stavovima II i III izreke.

Protiv navedene pravnosnažne presude, tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 10/23), pa je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužioca kao izvođač i pravni prethodnik tuženog, kao investitor, bili su u poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o građenju od 09.07.2009. godine, povodom izgradnje bloka ... na lokaciji „...“ u Beogradu. Ugovorom su regulisani uslovi i način plaćanja pa je određeno da je izvođač dužan da fakturiše izvršene radove putem mesečnih i godišnjih situacija, kao i konačnom situacijom i fakturom, da je investitor dužan da privremenu situaciju overenu ili neoverenu ili overenu u nespornom delu, sa obrazloženjem vrati izvođaču, da je rok za zaključenje ugovora o prenosu nekretnine, do visine overene situacije, 5 dana po dobijanju zahteva izvođača sa definisanom nepokretnosti u vrednosti overene situacije. Kao prilog ugovora dostavljen je i tabelarni prikaz stanova, lokala i garaža na ovoj lokaciji od 09.07.2009. godine, kao i rekapitulacija slobodnih sadržaja sa ukupnom površinom od 2567,54 m2 i njihov tabelarni prikaz. Zaključen je i Aneks 1 navedenog ugovora od 02.06.2010. godine, gde je određeno da su nekretnine koje će se izvođaču prenositi po osnovu overene situacije, prvenstveno slobodne nekretnine koje se grade u predmetnom objektu. U slučaju da vrednost izvedenih radova pređe vrednost raspoloživih nekretnina u predmetnom objektu investitor je dužan da obezbedi za plaćanje nekretnine u drugim objektima, a ako njima ne raspolaže da izvedene radove plati na račun izvođača.

Između parničnih stranaka zaključen je i Ugovor o građenju od 19.08.2009. godine, koji je za predmet imao izvođenje radova na mašinskom malterisanju zidova i plafona u postupku gradnje poslovnog dela objekta „...“, lokacija „... padina“ u Beogradu sa Aneksom br. 1 od 19.08.2009. godine i Aneksom br. 2 od 20.08.2009. godine. Utvrđeno je da je zaključen i Protokol od 20.11.2009. godine kojim je predviđeno da investitor ostaje u obavezi da izvođaču izmiri obaveze po osnovu konačnog obračuna i primopredaje radova izvedenih na objektu „Kula ...“, uplatom po regulisanju svog finansijskog stanja, a do tada se obavezuje da će izvođaču obezbediti i preneti nepokretnosti za koje izvođač obezbedi kupce u Bloku ... i objektu „Kula ...“.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi, polazeći od odredbi članova 20. i 33. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, zaključuju da se nisu stekli zakonski uslovi za sticanje prava svojine, pa sa tim u vezi i uslovi za izlučenje nepokretnosti iz stečajne mase tuženog na osnovu odredbe člana 112. Zakona o stečaju.

Prema iznetoj argumentaciji, tužilac nije dostavio dokaze o sticanju svojine na nepokretnostima koje je opredelio tužbenim zahtevom. Iz sadržine predmetnih ugovora proizlazi da je postojao sporazum stranaka o prenosu prava vlasništva na nepokretnostima koje se grade radi namirenja tužiočevog potraživanja po overenim situacijama, ali takve ugovore tužilac nije dostavio. Takođe, prema sadržini Protokola od 20.11.2009. godine, jeste postojala obaveza tuženog da prenese tužiocu nekretnine na predmetnoj lokaciji, ali nije određeno o kojim konkretnim nepokretnostima je reč, niti su o tome priloženi dokazi. Drugostepeni sud posebno ukazuje da je, prema sadržini Protokola, primarni način izvršenja obaveza investitora ima prema izvođaču uplata na račun, a da će se radi regulisanja složene finansijske situacije i dok se ti finansijski odnosi ne razreše, obezbediti izvođaču prenos prava na nepokretnosti za koje on obezbedi kupca. Tužilac nije pružio dokaze da su ugovori o prenosu nekretnina zaključeni.

Revizijom tužioca osporava se izneto stanovište nižestepenih sudova. Revident ukazuje da nepokretnosti navedene u tužbenom zahtevu nisu proizvoljno opredeljene, već su navedene u prilogu Ugovora o građenju od 09.07.2009. godine i bile su namenjene tužiocu kao naknada za izvedene radove. Smatra da nižestepeni sudovi pogrešno insistiraju na činjenici da tužilac nije dostavio ugovore o prenosu prava na predmetnim nepokretnostima jer je tuženi bio taj koji se obavezao da ugovore sačini i zaključi a da Protokol nije izmenio važeće ugovore. Poziva se na član 22. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, navodeći da je tužilac svojim radom i sredstvima izgradio sporne nepokretnosti što je utvrđeno veštačenjem. Ukazuje i na član 15. i 16. ZOO, smatrajući da je tuženi povredio obavezu izvršenja i dužnost da ne nanosi štetu.

Revizija nije osnovana.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac u parnici za izlučenje nije dokazao postojanje valjanog pravnog osnova za sticanje prava svojine na spornim nepokretnostima, pa samim tim ni uslove za njihovo izlučenje iz stečajne mase u smislu člana 112. Zakona o stečaju. Prema odredbi člana 20. Zakona o osnovama svojinsko- pravnih odnosa, pravo svojine na nepokretnosti stiče se, između ostalog, po samom zakonu ili na osnovu pravnog posla. Kada je u pitanju pravni posao on mora imati jasno identifikovan predmet a kada se radi o objektima u izgradnji on se individualizuje na osnovu pravosnažne građevinske dozvole i tehničkog opisa iz projekta. Ugovor mora ispunjavati i uslov forme koju nalaže zakon. U konkretnom slučaju, iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da između pravnih prethodnika parničnih stranaka jeste postojao sporazum da se naknada za izvedene radove reguliše prenosom u svojinu nepokretnosti, iz tabelarnog prikaza slobodnih a u vrednosti overenih situacija, ali takvi ugovori nisu zaključeni. Postojanje obaveze tuženog da naknadno zaključi ugovor o prenosu i tako izmiri dugovanje, kao i postojanje tabelarnog prikaza nepokretnosti koje mogu biti predmet prenosa, ne predstavlja dokaz sticanja svojine.

Neosnovano se revizijom ukazuje na primenu člana 22. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, budući da se navedena odredba odnosi na sticanje prava svojine na novoj stvari koju lice stvori od svog materijala svojim radom, dok se u konkretnom slučaju ne radi o situaciji da je tužilac građenjem postao vlasnik nepokretnosti koje su, inače, predmet investicione izgradnje tuženog, već je njegov odnos sa tuženim bio zasnovan na ugovoru o građenju a ugovor o građenju je ugovor o delu u smislu čl. 630 Zakona o obligacionim odnosima, sa stipulisanim načinom plaćanja, uključujući i mogućnost namirenja prenosom nepokretnosti. Iz tog razloga, tužilac nije mogao steći pravo svojine na stanovima, lokalima i garažama u okviru objekta koji je gradio investitor, samo na osnovu činjenice da je učestvovao u njihovoj izgradnji, budući da izvođenje radova samo po sebi ne dovodi do sticanja svojine na nepokretnosti koja je predmet investicije tuženog.

Takođe, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da se odredbe Protokola od 20.11.2009. godine ne mogu tumačiti kao akt kojim je izvršen prenos prava svojine na konkretnim nepokretnostima, već isključivo kao dokument kojim su strane uredile način izmirenja obaveza i potvrdile obavezu budućeg zaključenja ugovora o prenosu. Sam protokol ne sadrži identifikaciju nepokretnosti koje bi bile predmet prenosa u korist tužioca, niti predstavlja pravni posao koji bi mogao biti osnov za sticanje prava svojine.

Navodi revizije da tužilac nije mogao dostaviti ugovore o prenosu jer ih tuženi nije sačinio, ne mogu dovesti do drugačije odluke. Naime, propust druge ugovorne strane da ispuni obavezu zaključenja ugovora o prenosu može eventualno biti osnov za naknadu štete ali ne može zameniti dokaz o sticanju prava svojine, koji je nužan za izlučnu tužbu u stečaju.

Sledom navedenog, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković