Obaveza plaćanja autorske naknade za reemitovanje prema stvarnom broju korisnika

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11...10/23, u daljem tekstu ZPP) Vrhovni sud je odlučio da revizija tužene nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodi revidenta kojim ukazuje na povredu odredbe člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku u postupku pred drugostepenim sudom, nisu od značaj, jer prema odredbi člana 407. ZPP navedena povreda nije dozvoljen razlog za izjavljivanje revizije. Pobijana presuda nije zahvaćena takvim nedostacima u razlozima, koji bi bili od značaja za pravilnost odluke, u smislu odredrbe člana 374. stav 1. ZPP. Navodi revidenta kojim ukazuje da je drugostepeni sud bio u obavezi da otvori glavnu raspravu i da je zbog toga došlo do povrede odredbe člana 383. stav 4. Zakona o parničnom postupku, su neosnovani. Obaveznost glavne rasprave u postupku pred drugostepenim sudom postoji ukoliko je prvostepena presuda već jedanput bila ukidana, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka. U konkretnom slučaju, nije došlo do povrede odredaba postupka, jer i pored toga što je prvostepena presuda jedanput ukidana, odluka drugostepenog suda zasnovana je na činjeničnoj podlozi koju je utvrdio prvostepeni sud, a drugostepeni prihvatio. Drugostepeni sud je našao da nije bilo ni povreda odredaba parničnog postupka od strane prvostepenog suda, pa nije bio u obavezi da otvori glavnu raspravu. Drugostepeni sud nije utvrđivao činjenice, pa odluka drugostepenog suda nije doneta uz pogrešnu primenu pravila o oceni dokaza i teretu dokazivanja.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, parnične stranke su zaključile Ugovor br. 01-12503/1 od 31.08.2010. godine kojim je tužilac dao tuženom dozvolu i isključivo ustupio pravo kablovskog reemitovanja muzičkih dela koje spadaju u njegov repertoar. Ugovorom je tuženi preuzeo obavezu da tužiocu dostavi podatke o broju priključaka sa stanjem na dan 1. u mesecu za koji se plaća naknada, a najkasnije do 5. u mesecu za prethodni mesec i da dostavi popis kanala sa punim nazivom kanala i naznakom zemlje porekla. Tuženi se ugovorom obavezao da tužiocu plaća autorsku naknadu za reemitovanje muzičkih dela sa repertoara tužioca u iznosu od 0,38 dinara (bez PDV) po priključku, po kanalu mesečno, odnosno 4,57 dinara (bez PDV) po priključku, po kanalu godišnje u 2010. godini, koja naknada će se za sledeće godine utvrđivati usklađivanjem naknade ugovorene za 2010. godinu sa porastom cena na malo na osnovu zvaničnih podataka Republičkog zavoda za statistiku. Dopisom Regulatorne agencije za elektronske komunikacije i poštanske usluge (RATEL) br. 1-02-3491-427/14-1 od 07.08.2014. godine, obavešten je tužilac da je Agencija uporedila dostavljene podatke od tužioca o broju pretplatnika i kanala koje su dostavili operateri distribucije medijskih sadržaja sa podacima kojima Agencija raspolaže na dan 31.12.2013. godine o broju pretplatnika usluge distribucije medijskih sadržaja i utvrđeno je da je tuženi operater čiji broj pretplatnika nije usklađen sa podacima Agencije, i da razlika u broju pretplatnika dostavljenih tužiocu u odnosu na podatke Agencije iznosi 20% i 60%. Zapisnikom o izvršenoj kontroli iskorišćavanja predmeta zaštite od 17.10.2014. godine, sačinjenim tokom kontrole, komisija je konstatovala da podaci na osnovu kojih se vrši obračun autorske naknade za kablovsko reemitovanje, a podrazumeva broj korisnika i broj kanala, nisu dati na uvid. Dopisom od 05.02.2015. godine, tužilac je obavestio tuženog da je na osnovu dopisa RATEL-a br. 1-02-3491-427/14-1 od 07.08.2014. godine i izveštaja R ATEL-a zaključio da postoje značajne razlike između podataka koje je dostavio tužiocu i podataka koje je dostavio RATEL-u, te ga pozvao da najkasnije do 25.02.2015. godine dostavi podatke o tačnom broju kanala i tačnom broju korisnika za period od 01.01.2012. godine do 31.12.2014. godine. Tuženi je u dopisu od 15.02.2015. godine predložio tužiocu da dostavi podatke kojima raspolaže i eventualna neslaganja u odnosu na zvanično dostavljene podatke kako bi tuženi izvršio upoređivanje i analizu eventualnih razlika, relevantnih za obračun naknade. U toku postupka izveden je dokaz veštačenjem veštaka ekonomsko-finansijske struke koji je na osnovu raspoložive dokumentacije dao mišljenje da visina naknade za period od 2012-2014 godine iznosi 106.649.514,24 dinara bez PDV-a, odnosno 131.051.960,12 dinara sa PDV-om, te da u slučaju da sud odluči da tužilac ima pravo da fakturiše naknadu koristeći kao parametre RATEL-a i podatke sa sajta tuženog, razlika između prethodno utvrđenih iznosa i ranije fakturisanih iznosa naknade na bazi podataka koje je tuženi dostavio tužiocu iznosi 66.068.260,28 dinara bez PDV-a, odnosno 78.889.311,64 dinara sa PDV- om. Prema izjašnjenju veštaka, veštaku nisu dati podaci da li su neki korisnici u statusu mirovanja i da li je nekima prestao status korisnika, a podaci dostavljeni RATEL-u o broju pretplatnika i kanala razlikuju se od podataka koji su dostavljeni tužiocu. Nakon dostavljenih podataka RATEL-a od 18.07.2017. godine i 11.12.2017. godine, sudski veštak ekonomsko-finansijske struke je utvrdio da je ukupna naknada za ceo obračunski period 2012, 2013 i 2014. godinu iznosi bez PDV-a 91.381.092,68 dinara, a sa PDV-om 109.198.699,45 dinara, te da nakon umanjenja za ranije fakturisane i naplaćene iznose naknada iznosi bez PDV-a 48.702.873,75 dinara, a sa PDV-om 58.165.824,37 dinara.

Prvostepeni sud je smatrao za neosnovan prigovor zastarelosti potraživanja primenom odredbe člana 374. ZOO, s obzirom da je najstarije potraživanje za naknadu za 2012. godinu dospelo za plaćanje 05.01.2013. godine, a tužba podneta dana 30.12.2015. godine. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev jer je zaključio da tužilac nije dokazao da tuženi nije dostavljao tužiocu podatke o stvarnom broju korisnika i kanala u spornom periodu, a nije predložio izvođenje dokaza kojim bi se utvrdio stvaran broj priključaka i kanala koji bi bili relevantni za obračun naknade.

Drugostepeni sud smatra pogrešnim zaključak prvostepenog suda, zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Tuženi je prema zaključenom ugovoru sa tužiocem imao obavezu da tužiocu dostavi tačne podatke o broju priključaka i popis kanala sa stanjem na dan 1. u mesecu. Tužilac je dokazao da postoji razlika u broju prijavljenih korisnika od strane tuženog, i kolika je razlika u odnosu na podatke dostavljene RATEL-u, što tuženi nije sporio, niti je objasnio poreklo te razlike koje bi bilo od značaja za ispunjenje ugovorne obaveze tuženog prema tužiocu. Drugostepeni sud smatra da status korisnika sa kojima tuženi ima zaključen ugovor za utuženi period, nije od uticaja na pravilnost obračuna naknade za reemitovanje muzičkih dela sa repertoara tužioca koja se, prema odredbama ugovora obračunava po priključku, odnosno po kanalu. I sam tuženi je isticao da je RATEL-u dostavljao ukupan broj korisnika koji su imali zaključen ugovor sa tuženim, što odgovara obavezi tuženog iz ugovora sa tužiocem. Nadalje, drugostepeni sud ocenjuje da je kod činjenice da je tužilac dokazao da postoji razlika u broju prijavljenih korisnika od strane tuženog, teret dokazivanja da su podaci koje je tuženi dostavljao tužiocu istiniti i da je potraživanje izmireno u celosti u smislu odredbe člana 228. i 231. Zakona o parničnom postupku prešao na tuženog, koji takve tvrdnje nije dokazao. Stoga je, primenom odredbe člana 394. stav 1. tačka 4. Zakona o parničnom postupku, preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev.

Tuženi u reviziji osporava pravilnost utvđenog činjeničnog stanja. Navodi da tužilac nije dokazao postojanje i visinu potraživanja, da je nestinita tvrdnja da je tuženi povredio ugovornu obavezu, odnosno da je tužiocu dostavljao neistinite podatke na osnovu kojih je obračunavao naknadu. Smatra da se visina naknade nije mogla utvrđivati prema kriterijumu podataka dostavljenih RATEL-u, jer se ugovorom nisu saglasili da podaci koje tuženi dostavlja Ratelu predstavljaju osnov za obračun ugovorene naknade i da je bilo potrebno utvrditi zašto postoji razlika. Na okolnost te razlike tuženi je predložio da se saslušaju svedoci, pa je takav predlog prvostepeni sud neosnovano odbio kod činjenice da veštačenje od strane veštaka ET struke nije bilo moguće izvesti. Ostaje kod prigovora zastarelosti.

Ocenjujući navode revizije, Vrhovni sud nalazi da nisu osnovani.

Tuženi je u spornom periodu kablovskim putem reemitovao muzička dela sa repertoara tužioca, na osnovu ugovora zaključenog sa tužiocem. Tužilac je tuženom fakturisao naknadu za reemitovanje, po obračunu na osnovu podataka o korisnicima/ broju priključaka i kanala koji se reemituju koje je tuženi dostavio tužiocu. Tuženi je naknadu po fakturama platio tužiocu. Sumnja tužioca u verodostojnost dostavljenih podataka za obračun naknade potiče od obaveštenja Regulatorne agencije za elektronske komunikacije, koja je dopisom obavestila tužioca da postoji razlika u broju pretplatnika tuženog koji se evidentira kod tužioca i broja kojim raspolaže Agencija. Prema tim podacima, veštačenjem je utvrđeno da je za obračunski period od 01.01.2012. godine zaključno sa 31.12.2014. godine, potraživanje tužioca 109.198.699,45 dinara sa PDV-om, a da je preostali dug nakon umanjenja za ranije fakturisane i naplaćene iznose naknada sa PDV-om 58.165.824,37 dinara. Drugostepeni sud je pravilno primenom odredaba ugovora zaključenog među parničnim strankama zaključio da je relevantan broj priključaka, odnosno kanala, prema kom broju se obračunava naknada za reemitovanje muzičkih dela sa repertoara tužioca, te da status korisnika na koji se tuženi poziva, u smislu da li li su neki korisnici u statusu mirovanja, nije od značaja. Kako je utvrđeno, tuženi je ugovorom preuzelo obavezu da tužiocu dostavlja podatke o broju priključaka i popis kanala sa stanjem na dan 1. u mesecu, pa okolnost da li je korisnik u statusu mirovanja, prema takvoj odredbi ugovora nije od značaja. Tužilac je imao ugovoreno ovlašćenje najšire kontrole dokumentacije koja se odnosi na broj priključaka i emitovanih kanala, pa samim tim nije nedozvoljeno da se koristi podacima RATELA-a. Ovo tim pre, što prema utvrđenim činjenicama tuženi nije dostavio podatke za veštačenje u ovom postupku o tome da li je nekim korisnicima prestao status korisnika. Saslušanje svedoka nije podoban dokaz za utvrđenje broja korisnika kojima je prestao taj status u određenom periodu.

Prema članu 19. Zakona o autorskim i srodnim pravima, autor ima pravo na ekonomsko iskorišćavanje svog dela, kao i dela koje je nastalo preradom njegovog dela, s tim da se za svako iskorišćavanje autorskog dela od strane drugog lica autoru pripada naknada, ako zakonom ili ugovorom nije drugačije određeno. Prema članu 153. navedenog zakona, nosioci autorskog odnosno srodnih prava preko organizacije kolektivno ostvaruju isključiva imovinska autorska, odnosno srodna prava, kao i prava na potraživanje naknade za svoja dela, odnosno predmete srodnog prava, a u slučaju ostvarivanja prava na naknadu, nosioci autorskog odnosno srodnih prava daju nalog organizaciji da u svoje ime, a za njihov račun naplati naknadu od korisnika. Navedena organizacija ima pravo da pred sudom i drugim organima štiti prava koja su joj nosioci autorkog odnosno srodnih prava poverili na kolektivno ostvarivanje.

Članom 148. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da ugovor stvara prava i obaveze za ugovorne strane, a članom 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan savesno je ispuniti u svemu kako ona glasi.

Kod činjenice da tuženi nije u skladu sa odredbama člana 228 i 231. Zakona o parničnom postupku dokazao da je tužiocu dostavio tačne podatke za obračun predmetne naknade, tuženi nije ispunio svoju ugovorenu obavezu na plaćanje naknade, pa tužilac ima pravo da od tuženog zahteva ispunjenje preostale neispunjene obaveze po odredbi člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Neosnovani su i navodi revidenta da je potraživanje tužioca u velikoj meri zastarelo i da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo prilikom odlučivanja o prigovoru zastarelosti. Naknade organizacije za kolektivno ostvarivanje dospevaju godišnje, kako je ugovoreno. Između tužioca i tuženog, kao pravnog lica, zaključen je Ugovor o neisključivom pravu kablovskog reemitovanja muzičkih dela koje spadaju u repertoar tužioca. Primenjuje se trogodišnji rok zastarelosti iz člana 374. ZOO. Tužilac potražuje naknadu za period od 01.01.2012. godine do 31.12.2014. godine. Kako su ugovorne strane ugovorile naknadu po priključku po kanalu u godišnjem iznosu, proizilazi zaključak da obaveza plaćanja dospeva 5.-og u prvom mesecu za prethodnu kalendarsku godinu i od narednog dana se računa zastarevanje. Stoga, kako je najstarije potraživanje dospelo na naplatu dana 05.01.2013. godine, a shodno članu 361. stav 1. ZOO zastarelost počinje da teče prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze (06.01.2013. godine), te kako je tužba podneta dana 30.12.2015. godine, nije protekao zastarni rok iz navedene odredbe zakona.

Stoga, kako nisu osnovani razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, niti ima razloga sa kojih pobijana presuda ne bi bila pravilna, a na koje Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, to je na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u stavu prvom izreke presude.

Odluku u stavu drugom izreke Vrhovni sud doneo je primenom odredbe člana 165. stav 1 i 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, s obzirom da troškovi na ime sastava odgovora na reviziju i takse na odgovor na reviziju nisu troškovi tužioca koji su bili neophodni radi vođenja parnice, a tuženi nije uspeo u postupku po reviziji pa nema pravo na naknadu troškova.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković