Presuda Vrhovnog suda o odbijanju revizije u sporu za pravo korišćenja

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 5127/23 od 25.01.2024. godine, preinačena je prvostepena presuda u delu stava III izreke u kome je tužbeni zahtev usvojen u odnosu na prvotužioca tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev prvotužioca „KOMPAKT“ AD Zemun kojim je traženo da se utvrdi da prvotužilac ima 557/10000 idealnih delova prava korišćenja na poslovnoj gradi u ul. Danijelovoj br. 32 u Beogradu, izgrađenoj na katastarskoj parceli 4244 KO Voždovac, upisanoj u LN 4657 KO Voždovac, kod RGZ- Katastar nepokretnosti Voždovac, koje je osnovano odlukom Skupštine Grada Beograda 05.10.1965. godine, raspodeljeno Sporazumom zaključenim i potpisanim na osnovu Odluke br. 03-23 od 25.12.1975. godine pravnog prethodnika. Preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu IV izreke prvostepene presude tako što je obavezan tužilac „KOMPAKT“ AD Beograd da, kao solidarni dužnik sa tužiocem Preduzeće za održavanje zgrada i stanova „SAVSKI VENAC“ doo Beograd po presudi Privrednog apelacionog suda Pž 3694/21 od 07.10.2021. godine, naknadi troškove celog parničnog postupka tuženom četvrtog reda u iznosu od 220.875,00 dinara. Obavezan je tužilac „KOMPAKT“ AD Beograd da, kao solidarni dužnik sa tužiocem Preduzeće za održavanje grada i stanova „SAVSKI VENAC“ DOO Beograd po presudi Privrednog apelacionog suda Pž 3694/21 od 07.10.2021. godine, naknadi troškove celog parničnog postupka tuženom jedanaestog reda u iznosu od 162.550,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac „KOMPAKT“ AD Beograd je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju iz svih zakonom predviđenih razloga.

Tuženi drugog, četvrtog i petog reda su podneli odgovor na reviziju. Tuženi drugog i četvrtog reda su tražili revizijske troškove za sastav odgovora na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 - dr.zakon), Vrhovni sud je odlučio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Vrhovni sud nije ispitivao revizijske navode da je sudio stvarno nenadležan sud, iz razloga što se time ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 4 Zakona o parničnom postupku, iz kog razloga se revizija ne može izjaviti u smislu odredbe člana 407. stav 1. tačka 1 i 2 Zakona o parničnom postupku. Takođe, nisu osnovani revizijski navodi da je učinjena bitna povreda postupka sa tvrdnjom da drugostepeni sud nije dao razloge o prihvatanju ili neprihvatanju određenih dokaza, jer drugostepeni sud nije ni izvodio dokaze, niti je utvrđivao činjenično stanje.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da pravno sledbeništvo tužioca „Kompakt“ AD vodi poreklo od „Gradskog stambenog preduzeća“, osnovanog odlukom Skupštine grada Beograda dana 05.10.1965. godine, koje je upisano u sudski registar rešenjem Fi 2598/65 od 25.12.1965. godine. Na osnovu rešenja Fi 6058–6082/73 od 29.12.1973. godine, izvršen je prenos upisa „Gradskog stambenog preduzeća“ Beograd, Danijelova 33, u novi registar Trgovinskog suda. Tom prilikom upisani su i svi OOUR-i u sastavu preduzeća, i to: OOUR Savski venac, OOUR Stari Grad, OOUR Palilula, OOUR Zvezdara, OOUR Vračar, OOUR Voždovac, OOUR Čukarica, OOUR Novi Beograd, OOUR Zemun, OOUR Avala, OOUR Kosmaj, OOUR Stanservis, OOUR Rakovica, OOUR Sedam sekretara SKOJ-a i OOUR Autoservis. Sporazumom od 25.12.1975. godine, donetim u skladu sa Odlukom broj 03-23 od 25.12.1975. godine, definisan je raspored sredstava, prava i obaveza OOUR-a, čime je određen imovinski položaj svake pojedine OOUR-a. Samoupravnim sporazumom o prelasku sredstava, prava i obaveza, u članu 5. utvrđena je ukupna vrednost privrednih i upravnih zgrada u iznosu od 4.606.500,68 dinara. Na OOUR Zemun prenet je udeo u vrednosti od 256.407,20 dinara, što predstavlja 5,57% (557/10000 alikvotnih delova) ukupne vrednosti. Rešenjem broj Fi-6058-6082/73 od 29.12.1973, ovo preduzeće je preneto u novi sudski registar na registarski uložak broj 1-1280-00, i organizovalo se kao: Gradsko stambeno preduzeće Beograd, Danijelova 33. Dalje je rešenjem FI 7788/78 od 30.04.1980. godine preduzeće usklađeno sa Zakonom o udruženom radu, i upisano pod nazivom „Komunalna radna organizacija za održavanje zgrada i stanova Beograd“, sa istim sedištem u Danijelovoj ulici br. 32, zadržavajući kontinuitet pravnog subjektiviteta. Potom je, u postupku usklađivanja sa Zakonom o preduzećima, rešenjem FI 4153/90 od 13.04.1990. godine, upisano kao „Komunalno preduzeće za održavanje zgrada i stanova Beograd SPO“. Odlučujući pravni značaj ima činjenica da je istim rešenjem od 13.04.1990. godine navedeno preduzeće brisano iz sudskog registra usled statusne promene – podele, kojom prilikom je izvršena raspodela imovine, prava i obaveza na više novoosnovanih pravnih subjekata. Među tim subjektima osnovano je i preduzeće „Kompakt SP“, koje je u sudski registar upisano rešenjem FI 4144/90 od 13.04.1990. godine, kao pravni sledbenik dela imovine i prava ranijeg jedinstvenog komunalnog preduzeća i Osnovne organizacije udruženog rada iz Zemuna. Raspodela imovine, prava i obaveza izvršena je na osnovu Samoupravnog sporazuma, u skladu sa tada važećim propisima, pri čemu je pravnom prethodniku tužioca pripao idealni deo sredstava, uključujući i udeo u vrednosti nepokretnosti, koji je pripadao OOUR Zemun, iskazan u procentualnom iznosu od 5,57% u odnosu na ukupnu vrednost raspoređene imovine. Nakon osnivanja, navedeni pravni subjekt je rešenjem FI 17207/95 od 25.10.1995. godine promenio naziv u „Kompakt PO“, a zatim je rešenjem APR BD 31283/2005 od 18.07.2005. godine preveden u registar privrednih subjekata i nastavio da posluje kao akcionarsko društvo pod nazivom „Komunalno preduzeće za održavanje zgrada i stanova „Kompakt“ AD Zemun. Iz sadržine Uverenja Republičkog geodetskog zavoda — Službe za katastar nepokretnosti Voždovac, br. 952-3-4223/16 od 29.11.2016. godine, utvrđeno je da je na poslovnoj zgradi u Danijelovoj ulici br. 32, na kp. br. 4244/1 KO Voždovac, upisana državna svojina Republike Srbije, sa pravom korišćenja pravnih sledbenika „Komunalnog preduzeća za održavanje zgrada i stanova Beograd“, čiji je pravni prethodnik „Gradsko stambeno preduzeće“. Krug nosilaca prava korišćenja određen je rešenjem FI 4153/90 od 13.04.1990. godine, odnosno preduzećima nastalim podelom, među kojima je i „Kompakt AD“.

Prvostepenom presudom usvojen je tužbeni zahtev tužilaca sa obrazloženjem da je predmetni objekat upisan u katastru nepokretnosti kao državna svojina Republike Srbije sa pravom korišćenja u korist pobrojanih pravnih lica, pa zaključuje da su tužioci upisani kao nosioci prava korišćenja na predmetnom objektu. Prvostepeni sud je stava da je Sporazumom koji je zaključen u skladu sa Odlukom od 25.12.1975. godine navedeno da vrednost upravnih i privrednih zgrada iznosi 4.606.500,68 dinara, pa činjenica da u članu 5. nisu taksativno nabrojane sve nepokretnosti pravnog prethodnika stranaka nije od uticaja na pravo tužilaca da im se utvrdi pravo sukorišćenja na predmetnoj nepokretnosti u tačno određenom delu, jer su predmetnim sporazumom obuhvaćene sve nepokretnosti bivše radne organizacije na taj način što je nepokretna imovina pripala tužiocima u tačno određenoj vrednosti, odnosno alikvotnom delu na svakoj pojedinačnoj stvari, koja prema nalazu i mišljenju veštaka ekonomsko-finansijske struke za prvotužioca iznosi 5,57% ili 557/100000 idealnih delova, a za drugotužioca 5,60% ili 560/10000 idealnih delova.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 3694/2021 od 07.10.2021. godine, preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca za utvrđenje prava korišćenje u idealnim delovima na predmetnoj nepokretnosti.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Prev 621/22 od 27.10.2022. godine ukinuta je navedena drugostepena presuda u odnosu na prvotužioca „KOMPAKT“ AD Beograd i spisi predmeta vraćeni su drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi tuženih.

U ponovnom postupku, presudom Privrednog apelacionog suda Pž 5127/23 od 25.01.2024. godine preinačena je prvostepena presuda u odnosu na prvotužioca „KOMPAKT“ AD Beograd i odbijen je tužbeni zahtev za utvrđenje prava korišćenja u idealnom delu na predmetnoj nepokretnosti. Drugostepeni sud je stava da tužilac nije, u smislu članova 228. i 231. Zakona o parničnom postupku, dokazao da su vrednosti iskazane u Sporazumu, vrednosti nepokretnosti na koju je usmeren tužbeni zahtev s obzirom na to da u istom nisu pobrojane nepokretnosti - poslovne i upravne zgrade, već je jedino iskazana njihova ukupna vrednost, te stoga nije dokazano da prvotužilac ima pravo da bude titular prava sukorišćenja na predmetnoj nepokretnosti u traženoj veličini udela, odnosno prvotužilac nije dokazao visinu svog sukorisničkog udela s obzirom da sporna nepokretnost nije precizno određena u članu 5. Sporazuma. Osim toga, prvotužilac u smislu Zakona o javnoj svojini predstavlja ostalo pravno lice (s obzirom da je u tužbi učinio nespornom činjenicu da posluje kao akcionarsko društvo u privatnom vlasništvu), pa nije dokazao ni da mu je sporna nepokretnost data na korišćenje na osnovu odredaba Zakona o javnoj svojini koncesijom ili na drugi način predviđen zakonom, niti je dokazao da je nakon stupanja na snagu Zakona o javnoj svojini, odnosno nakon 06.10.2011. godine, vodio postupak za upis prava korišćena na spornoj nepokretnosti na osnovu odredaba tog zakona.

Revizija prvotužioca „KOMPAKT“ AD Beograd nije osnovana. U reviziji se ne ukazuje u čemu se konkretno sastoji pogrešna primena materijalnog prava, niti se posebno obrazlaže u kom delu činjenično stanje nije pravilno utvrđeno, pa je Vrhovni sud ispitivao pobijanu presudu u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći po službenoj dužnosti na pravilnu primenu materijalnog prava. Osim toga, u reviziji se govori o „obimu prava svojine“ za koju se u reviziji tvrdi da je dokazana veštačenjem, ali predmet postupka nije bilo utvrđenje prava svojine, već prava korišćenja.

Prvotužilac je tužbeni zahtev zasnivao na pisanoj ispravi - Sporazumu o prelasku sredstava, prava i obaveza OOUR-a iz 1975. godine kao dokazu na osnovu koga zahteva da se utvrdi njegov sukorisnički udeo u idealnom delu na predmetnoj nepokretnosti, sa tvrdnjom da se za utvrđenje veličine udela mora uzeti vrednost imovine pravnih prethodnika tužilaca prvog i drugog reda koja vrednost je iskazana u članu 5. Sporazuma.

Međutim, kako se radi o utvrđenju stvarnog prava korišćenja, u odnosu na tužene koji su pravni sledbenici preduzeća „Komunalno preduzeće za održavanje zgrada i stanova Beograd SPO“, relevantna je sadržina Samoupravnog sporazuma na osnovu kog tužilac zasniva svoj tužbeni zahtev, dok u odnosu na Republiku Srbiju i Grad Beograd, mogućnost zasnivanja, prestanak ili promena prava korišćenja, moraju biti u skladu sa zakonom kojim se uređuje pravo javne svojine i druga imovinska prava Republike Srbije, budući da se predmetni objekat vodi kao državna svojina.

Najpre, kada se radi o utvrđenju prava korišćenja u odnosu na pravne sledbenike subjekta „Komunalno preduzeće za održavanje zgrada i stanova Beograd SPO“, Vrhovni sud zaključuje da predmetni Samoupravni sporazum ne može dovesti do imovinskopravnog razgraničenja kako to smatra revident. Ovo iz razloga što je drugostepeni sud iz sadržine samog Sporazuma zaključio da nisu pobrojane sve nepokretnosti (poslovne i upravne zgrade) na kojima novoosnovane radne organizacije stiču udeo u alikvotnom delu, već je iskazana jedino ukupna vrednost, pa stoga nije moguće zaključiti da li je upravna zgrada u Danijelovoj br. 32 ušla u raspodelu prava korišćenja koje je bilo važeće u vreme zaključenja samoupravnog sporazuma. Takođe, ne može se prihvatiti zaključak prvostepenog suda da se opredeljenje sukorisničkog udela na predmetnom objektu može izvršiti samo na osnovu činjenice da je u listu nepokretnosti broj 4657 KO Voždovac, po osnovu rešenja RGZ Službe za katastar nepokretnosti Beograd od 07.10.02014. godine, izvršen upis kat. Parcele broj 4244/1, površine 5650 m2, poslovna zgrada za koju nije utvrđena delatnost, spratnosti Pr+3 u ulici Danijelova br. 32, kao državna svojina RS sa pravom korišćenja u korist preduzeća Avala, Auto servis, Voždovac, Vračar, Zvezdara, Kompakt, Kosmaj, Palilula, Rakovica, Savski venac, Stanservis, Stari grad, Čukarica, Beostan, Novi Beograd, svi iz Beograda. Ovo iz razloga što su svi pobrojani pravni subjekti upisani sa zajedničkim obimom udela na predmetnoj nepokretnosti, pa je za opredeljivanje konkretnih udela izraženih alikvotno, neophodno postojanje međusobnog sporazuma. Kako se iz sadržine Samoupravnog sporazuma ne može utvrditi tačan udeo svih subjekata bivše radne organizacije na zgradi u Danijelovoj 32, a u međuvremenu je prestala da postoji radna organizacija u čijem sastavu su poslovali OOUR-i potpisnici Sporazuma, to se onda ne može prihvatiti kao osnovan zahtev za utvrđenje prava korišćenja u traženom procentu u odnosu na tužene – pravne sledbenike preduzeća „Komunalno preduzeće za održavanje zgrada i stanova Beograd SPO“.

Kada se radi o tuženoj Republici Srbiji i Gradu Beogradu, budući da se prema Zakonu o javnoj svojini radi o nosiocima javne svojine, za utvrđenje prava korišćenja u odnosu na ove tužene relevantna je odredba člana 18. Zakona o javnoj svojini („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 88/2013, 105/2014, 104/2016 dr. zakon, 108/2016, 113/2017, 95/2018 i 153/2020). Navedenim članom se reguliše pravo javne svojine i pravo korišćenja, pa je stavom 1. propisano da su nosioci prava javne svojine Republika Srbija, autonomna pokrajina i opština, odnosno grad (u daljem tekstu: jedinica lokalne samouprave), dok je stavom 2, 3, 4 i 5. definisano u kojim slučajevima pravo korišćenja imaju (gradske) opštine, mesne zajednice i drugi oblici mesne samouprave. Stavom 6. je propisano da ustanove i javne agencije i druge organizacije (uključujući i Narodnu banku Srbije) čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, koje nemaju status državnog organa i organizacije, organa autonomne pokrajine, odnosno organa jedinice lokalne samouprave ili javnog preduzeća, odnosno društva kapitala, imaju pravo korišćenja na nepokretnim i pokretnim stvarima u javnoj svojini koje su im prenete na korišćenje. Sticanje, prestanak, obim i ostali atributi prava korišćenja definisan je u članu 22. istog zakona, pa je tako u stavu 2. definisano da davanje na korišćenje ili u zakup stvari u svojini Republike Srbije iz stava 1. ovog člana, osim stvari koje koristi Narodna banka Srbije, vrši se po prethodno pribavljenoj saglasnosti Direkcije.

Iz citiranih odredbi proizilazi da je pravo korišćenja na stvarima u javnoj svojini poseban pravni institut javnog prava, koji je funkcionalno vezan za vršenje javnih ovlašćenja i obavljanje delatnosti od javnog interesa. Krug nosilaca tog prava je zakonom određen i podrazumeva gradske opštine, mesne zajednice ili ustanove i javne agencije i druge organizacije, uključujući društva kapitala čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave. Navedeno znači da se prema važećem režimu prava javne svojine, pravo korišćenja može uspostaviti samo u korist organa i organizacija koji su pobrojani u članu 18. Zakona o javnoj svojini, što podrazumeva statusnu ili funkcionalnu povezanost sa vršenjem javnopravnih ovlašćenja i delatnosti od opšteg interesa. U konkretnom slučaju, prvotužilac „Kompakt“ AD Beograd, je lice privatnopravnog karaktera budući da posluje sa privatnim kapitalom fizičkih lica (akcionari), i kao takvo ne predstavlja društvo kapitala osnovano od strane nosioca javne svojine (Republika Srbija, autonomna pokrajina ili opština/grad). Iz navedenih razloga prema važećem Zakonu o javnom svojini, ne postoji pravni osnov po kom bi se prvotužilac mogao smatrati nosiocem prava korišćenja u idealnom delu predmetne nepokretnosti. Na navedeni zaključak je bez uticaja činjenica da prvotužilac vodi pravno sledbeništvo od prvobitnog korisnika predmetne nepokretnosti, jer u odnosu na Republiku Srbiju i Grad Beograd, kontinuitet prava korišćenja nije mogao biti nastavljen mimo sada važećeg propisa koji reguliše oblast javne svojine i definiše uslove za sticanje navedenog prava.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Revizijski sud je odbio zahtev drugotuženog i četvrtotuženog za naknadu troškova revizijskog postupka, imajući u vidu da troškovi nastali u vezi sa odgovorom na reviziju nisu neophodni za odlučivanje o reviziji u smislu odredbe člana 163. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković