Odbijena revizija: javni izvršitelj nije odgovoran za izmaklu korist suvlasnika

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Miljuš i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca ITG Komunikacije DOO Beograd – Zemun, čiji su punomoćnici Ana Matić i Milorad Matić, advokati u ..., protiv tuženog Javnog izvršitelja AA PR iz Beograda, ..., radi naknade štete, vrednost predmeta spora 14.685.100,00 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 1Pž 7138/21 od 30.11.2022. godine, u sednici veća održanoj 07.03.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

Revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda 1Pž 7138/21 od 30.11.2022. godine SE ODBIJA, kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni sud u Beogradu je doneo presudu 6P 1017/2020 dana 24.03.2021. godine, kojom je u I stavu izreke dozvolio objektivno preinačenje tužbe povećanjem tužbenog zahteva na iznos od 14.685.100,00 dinara; u II stavu izreke odbio tužbeni zahtev da obaveže tuženog da tužiocu isplati iznos od 14.685.100,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose, kao neosnovan i u III stavu izreke obavezao tužioca da tuženom plati iznos od 233.424,00 dinara na ime troškova parničnog postupka. Dopunskim rešenjem (označenim kao „presuda“) 6P 1017/2020 od 15.05.2021. godine Privredni sud u Beogradu je obavezao tužioca da tuženom pored iznosa od 233.424,00 dinara na ime troškova spora isplati još i iznos od 90.000,00 dinara.

Privredni apelacioni sud je presudom 1Pž 7138/21 od 30.11.2022. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu P 1017/2020 od 24.03.2021. godine dopunjenu presudom Privrednog suda u Beogradu P 1017/2020 od 15.05.2021. godine, u stavovima II i III izreke i odbio zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/2011 ... 10/2023) i zaključio da revizija nije osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Razlozi revidenta o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka svode se na tvrdnju o nezakonitom odbijanju dokaznih predloga tužioca, čime smatra da je onemogućen da dokaže svoj tužbeni zahtev po visini. Međutim, prvostepeni sud je odlučio koje će od dokaza koje su stranke predložile da izvede, na osnovu ovlašćenja iz odredbe člana 229. Zakona o parničnom postupku, a prigovor na postupanje prvostepenog suda, na odluku o odbijanju dokaznih predloga od strane prvostepenog suda, ne spada u zakonom predviđene razloge za reviziju, po odredbama člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda na osnovu koga je doneta pobijana presuda, rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I 26428/13 od 27.08.2013. godine, određeno je izvršenje radi namirenja novčanog potraživanja izvršnog poverioca „Sberbank Srbija“ AD Beograd, protiv izvršnog dužnika „Cube real estate“ DOO Beograd, i to uvrđivanjem vrednosti i prodajom nepokretnosti izvršnog dužnika – 35470/100000 dela zgrade, te namirenjem potraživanja izvršnog poverioca iz iznosa ostvarenog prodajom nepokretnosti. Zaključkom Trećeg osnovnog suda u Beogradu I 26428/13 od 12.06.2015. godine je utvrđena tržišna vrednost nepokretnosti izvršnog dužnika, kao neuseljive. Zatim je Treći osnovni sud rešenjem I 339/2017 od 06.07.2017. godine obustavio sprovođenje izvršenja pred sudom, određenog rešenjem o izvršenju Prvog osnovnog suda u Beogradu I 26428/13 od 27.08.2013. godine, i na predlog izvršnog poverioca odredio da izvršenje određeno navedenim rešenjem sprovede javni izvršitelj, ovde tuženi, te je postupak sprovođenja izvršenja nastavljen kod ovde tuženog. Tuženi je oglasio prodaju nepokretnosti u 35470/100000 dela zgrade, u kom zaključku je naznačio da se predmetna nepokretnost prodaje kao neuseljiva, da nije slobodna od lica i stvari, da se prodaje susvojina u idealnom delu i da eventualni kupac stupa u suvlasnički odnos sa trećim licima na celokupnoj nepokretnosti. Dato je objašnjenje da na nepokretnosti postoje prava trećih lica koja ostaju i posle njene prodaje - zaključeni ugovori o zakupu, te da bi eventualni kupac stupio u prava i obaveze zakupodavca. Zainteresovana lica su upućena da uz odgovarajuću stručnu pomoć ostvare uvid u list nepokretnosti Katastra nepokretnosti i da mogu da razgledaju predmetnu nepokretnost. Zaključkom od 20.02.3019. godine tuženi je dodelio tužiocu kao najpovoljnijem ponudiocu nepokretnost koja je bila predmet prodaje, nakon čega je doneo zaključak II 89/2018 dana 22.02.2019. godine, kojim predaje predmetni udeo nepokretnosti u svojini izvršnog dužnika ovde tužiocu, konstatuje gašenje založnih prava, stvarnih prava i stvarnih tereta na predmetnoj nepokretnosti prodajom nepokretnosti i nalaže RGZ SKN Novi Beograd da upiše pravo svojine na ime kupca, ovde tužioca. U zaključku je utvrđeno da tužilac stiče državinu na predmetnom udelu upisom prava svojine u javne knjige u njegovu korist. Tužilac je podneo zahtev za otklanjanje nepravilnosti u sprovođenju izvršenja navedenim zaključkom, po kome je Treći osnovni sud u Beogradu doneo rešenje ION 13/19 dana 11.12.2019. godine, kojim je delimično usvojio zahtev za otklanjanje nepravilnosti tako što je promenio stav IV zaključka tuženog od 22.02.2019. godine tako da isti glasi da se utvrđuje da kupac stiče svojinu na predmetnom udelu nepokretnosti upisom prava svojine u javne knjige u njegovu korist i dodao stav V, u kome je određeno da je izvršni dužnik dužan da nepokretnosti preda kupcu odmah nakon dostave zaključka o predaji nepokretnosti. Treći osnovni sud u Beogradu je rešenjem od 01.12.2020. godine odbio prigovore izvršnog dužnika i ovde tužioca i odbacio prigovor tuženog protiv rešenja tog suda ION 13/19 od 11.12.2019. godine. Iz obrazloženja izvršenja od 01.12.2020. godine proizilazi da je izvršni dužnik dužan da preda nepokretnost kupcu odmah nakon donošenja zaključka o predaji nepokretnosti, a što se ima učiniti fiktivnom predajom u posrednu državinu. Tužilac je od tuženog, podnescima od 18.04.2019. godine, 13.01.2020. godine i 15.05.2020. godine, zahtevao da mu preda kupljenu nepokretnost, odnosno da ga uvede u posed i da pristupi iseljenju izvršnog dužnika i svih lica koji se nalaze u predmetnoj nepokretnosti. Zaključkom II 89/18 od 10.03.2020. godine, tuženi je odredio sprovođenje rešenja Trećeg osnovnog suda u Beogradu ION 13/19 od 11.12.2019. godine predajom suposeda delova predmetne nepokretnosti kupcu, ovde tužiocu. Tim zaključkom naloženo je izvršnom dužniku da odmah po prijemu zaključka dobrovoljno postupi po istom, inače će se pristupiti prinudnom izvršenju 27.03.2020. godine (u vreme pandemije „Korona virusa“), kada se tužilac nije pojavio, niti obezbedio licenciranog bravara. Nakon toga je tuženi pristupio uvođenju tužioca u posed i konstatovao zapisnikom o predaji u posrednu državinu od 01.03.2021. godine da je sprovođenje izvršenja bilo bez uspeha zbog onemogućavanja od strane izvršnog dužnika. Potom je odredio sprovođenje izvršenja predajom u posrednu sudržavinu nepokretnosti tužiocu i naložio izvršnom dužniku da postupi po zaključku, a u suprotnom pristupiće se prinudnom izvršenju uz asistenciju policije dana 17.03.2021. godine. Sudovi konstatuju da nema dokaza šta se dogodilo dana 17.03.2021. godine.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tuženi postupao savesno, stručno, zakonito i odgovorno u sprovođenju postupka uvođenja tužioca kao kupca u posrednu državinu fiktivnom predajom nepokretnosti i da nema odgovornosti na strani tuženog za štetu na ime izmakle koristi koju je tužilac mogao osnovano očekivati, te odbio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je potvrdio odluku prvostepenog suda sa obrazloženjem da tuženi nije zloupotrebio svoja ovlašćenja, da Zakonom o izvršenju i obezbeđenju nije predviđena obaveza javnog izvršitelja da naznači koja lica imaju ugovore o zakupu nepokretnosti, niti da donese poseban zaključak kojim bi utvrdio da kupac stupa u prava i obaveze zakupodavca. Dalje, smatra da tuženi nije zloupotrebio ovlašćenja ni kada je naveo da će kupac steći državinu nad predmetnoj nepokretnošću upisom prava svojine u javnu knjigu, jer se predmetna nepokretnost prodavala kao neuseljiva, pa nosilac prava svojine na nepokretnosti, koji to pravo stiče upisom u javnu knjigu, svoju faktičku vlast na stvari vrši preko lica koje ima neposrednu državinu na stvari. Tuženi nije mogao da uvede tužioca u neposrednu državinu i iseli lica iz nepokretnosti jer nepokretnost nije podeljena među suvlasnicima, pa bi time povredio i prava zakupaca. Drugostepeni sud smatra da činjenica da je usvojen zahtev tužioca za otklanjanje nepravilnosti protiv zaključka javnog izvršitelja ne znači da je tuženi zloupotrebio svoja ovlašćenja. Neuspešnost sprovođenja izvršenja ne može se pripisati u krivicu tuženom, jer je tuženi tek donošenjem rešenja po zahtevu za otklanjanje nepravilnosti stekao pravnu sigurnost za odlučivanje o jedino mogućem zakonitom uvođenju tužioca u državinu. Konačno, smatra bitnim da tužilac nije dokazao da bi u slučaju i da je uveden u neposrednu državinu nepokretnosti napravio sporazum o načinu korišćenja sa suvlasnicima i da bi postojao tačno određen deo nepokretnosti koju bi mogao samostalno da izdaje u zakup. Tužilac je 24.02.2020. godine, podneo predlog za uređenje načina korišćenja zajedničke stvari, a nije dostavio dokaz da se obraćao ostalim suvlasnicima ili zakupcima radi ubiranja zakupnine shodno njegovom udelu.

Revident osporava pravilnost zaključaka nižestepenih sudova. Ističe da je kupio suvlasnički udeo na nepokretnosti, a da tuženi kao izvršitelj nije vršio svoja službena i javna ovlašćenja te tužioca nije uveo u posed ni do dana zaključenja glavne rasprave, zbog čega je tužilac pretrpeo štetu u vidu izmakle koristi, jer nepokretnost čiji je vlasnik nije mogao da izdaje u zakup. Kako mu to suvlasnici ne omogućavaju, pokrenuo je postupak pred sudom radi uređenja načina korišćenja zajedničke stvari. Od trenutka kada je tužilac stekao svojinu na nepokretnosti na originaran način, odlukom tuženog, prošlo je dve godine za koje vreme nije sprovedeno izvršenje na način da tuženi oduzme posed nepokretnosti licu koje je izgubilo susvojinu u izvršnom postupku kao izvršni dužnik i ostalim licima koja svoj pravni osnov korišćenja ne mogu dokazati i da uvede u suposed ovde tužioca.

Vrhovni sud zaključuje da revizija nije osnovana.

Predmet tužbenog zahteva jeste naknada štete koju tužilac tvrdi da trpi kao izmaklu korist od zakupnine koju bi kao suvlasnik na nepokretnosti mogao da naplaćuje, u čemu je sprečen time što ga tuženi nije uveo u suposed nepokretnosti. U reviziji, tužilac ponavlja da tuženi nije vršio svoja službena i javna ovlašćenja, tužioca nije uveo u posed, te je tužilac pretrpeo štetu u vidu izmakle koristi, jer nepokretnost čiji je vlasnik nije mogao da izdaje u zakup.

Vrhovni sud smatra da šteta koju tužilac tvrdi da trpi, u vidu izmakle koristi, time što ne ubira zakupninu od izdavanja u zakup nepokretnosti čiji je suvlasnik postao u izvršnom postupku, nije u uzročno posledičnoj vezi sa stupanjem u neposredan posed tužioca u sve čestice nepokretnosti srazmerno stečenom suvlasničkom udelu.

Prema odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Sl. glasnik RS“ br. 31/2011...139/2014), izvršenje prodajom nepokretnosti radi naplate novčanog potraživanja određuje se na idealnom delu nepokretnosti na kojoj je izvršni dužnik suvlasnik (član 106). Prodajom nepokretnosti ne prestaje zakup nepokretnosti, ako je pre donošenja rešenja o izvršenju zaključen ugovor o zakupu i nepokretnost predata u državinu zakupcu. Kupac stupa u prava i obaveze zakupodavca (član 112.) Prilikom utvrđivanja vrednosti nepokretnosti, vodiće se računa i o tome koliko nepokretnost manje vredi zbog tog što na nepokretnosti ostaju određna prava i posle prodaje (član 117.) Saglasno tada važećoj odredbi člana 124. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, uslovi prodaje sadržali su naznačenje da na nepokretnosti postoje zaključeni ugovori o zakupu, te da bi eventualni kupac stupio u prava i obaveze zakupodavca. Nakon prodaje nepokretnosti putem javnog nadmetanja, tuženi je doneo zaključak o predaji predmetnog udela u nepokretnosti, koji je, nakon otklanjanja nepravilnosti, sadržao nalog izvršnom dužniku da tužiocu, kupcu, odmah po dostavljanju zaključka o predaji nepokretnosti, preda državinu nepokretnosti, saglasno članu 131. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, i da se sticanje svojine tužioca na nepokretnosti upiše u katastar nepokretnosti. Sama činjenica da je otklonjena nepravilnost u zaključku tuženog javnog izvršitelja o predaji svojinskog udela na nepokretnosti tužiocu može biti osnov za naknadu štete. Međutim, šteta po tužioca u vidu izmakle koristi od izdavanja nepokretnosti u zakup, u meri u kojoj je postao suvlasnik, nije nastala od nepreduzimanja radnji od strane tuženog kao izvršnog dužnika u sprovođenju izvršenja, koje u vreme zaključenja glavne rasprave i dalje traje.

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, na koje se revident poziva, iz člana 133. i člana 134, posle donošenja zaključka o predaji nepokretnosti izvršitelj će naložiti izvršnom dužniku da nepokretnost isprazni i preda kupcu, i pristupiće izvršenju rad ispražnjenja i predaje nepokretnosti, te će iseliti i druga lica koja se u nepokretnosti nalaze, osim lica iz člana 111. do 113. istog Zakona. Međutim, u konkretnom slučaju prodat je udeo u nepokretnosti kao neuseljivoj, odnosno opterećenoj zakupom. Nadalje, tužilac je samo jedan od suvlasnika, u čijoj državini nepokretnost ostaje i po sticanju susvojine tužioca. Tužilac je stekao pravo na sudržavinu donošenjem zaključka o predaji nepokretnosti i time, kao suvlasnik i imalac prava na sudržavinu, ima pravo da zahteva isplatu od ostalih suvlasnika onog dela zakupnine koja njemu pripada, a i pravo da od svakog ko koristi nepokretnost zahteva ono što mu kao suvlasniku nepokretnosti pripada. Dakle, u tome ga ne sprečavaju radnje ili eventualni propusti javnog izvršitelja radi faktičke predaje suposeda na nepokretnosti. Ta prava tužioca kao suvlasnika i sudržaoca zasnovana su na odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa o odnosima povodom susvojine i Zakona o obligacionim odnosima o upotrebi tuđe stvari u svoju korist.

Okolnosti koje revident izlaže u razlozima revizije, da eventualno postoje neposredni držaoci nepokretnosti koji ne spadaju u zakupce kojima ugovor o zakupu nije prestao prodajom nepokretnosti, i nisu suvlasnici nepokretnosti, a nisu predali nepokretnost tužiocu, nisu i konkretno utvrđene činjenične okolnosti.

Dakle, izostanak onoga što su, eventualno, ostali suvlasnici na nepokretnosti stekli od ubiranja zakupnine, a što prema suvlasničkom udelu pripada tužiocu, nije u uzročno posledičnoj vezi sa radnjama tuženog kao javnog izvršitelja, pa nema osnova u odredbama člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, niti člana 326. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, te je revizija tužioca neosnovana, i odlučeno je kao u izreci primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković