Presuda Vrhovnog suda o naknadi za korišćenje gasovoda bez osnova

U   I M E  N A R O D A

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Matković Stefanović, predsednika veća, Tatjane Đurica i Jasminke Obućina, članova veća, u pravnoj stvari tužioca „Azotara“ doo privredno društvo za proizvodnju azotnih i kompleksnih đubriva Subotica u stečaju, čiji je punomoćnik Nemanja Vitomirović, advokat iz ..., protiv tuženog Javno preduzeće „Srbijagas“ Novi Sad, čiji je punomoćnik Aleksandar Todorović, advokat iz ..., a radi sticanja bez osnova, vrednost spora 378.088.216,11 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 1961/25 od 18.06.2025. godine, u sednici održanoj 05.02.2026. godine doneo je:

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizij tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 1961/.2025. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Subotici P 22/23 od 12.03.2025. godine, u stavu I izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 378.088.216,11 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno precizirane iznose od dospelosti do isplate. Stavom II obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 724.498,50 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 1961/2025 od 18.06.2026. godine u stavu I odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Privrednog suda u Subotici P 22/2023 od 12,03.2023. godine. U stavu II odbijen je zahtev parničnih stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene pred drugostepenim sudom iz čl. 374. stav 1. i stav 2. tačka 7, 10. i 12. Zakona o parničnom postupku i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju u kojem je osporio navode revidenta.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku, revizijski sud nalazi da je revizija tužioca neosnovana.

U donošenju drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Neosnovani su revizijski navodi u pogledu bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 10. ZPP, jer presudom drugostepenog suda nije odlučeno o zahtevu o kojem je ranije pravnosnažno presuđeno ili o kome je zaključeno sudsko poravnanje, pri čemu je samo izreka presude obuhvaćena pravnosnažnošću, a ne i obrazloženje presude. Pozivanje revidenta na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 7. i 12. ZPP ne predstavlja rezisijski razlog primenom člana. 407. ZPP. Tužilac se poziva i na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. Stav 1. ZPP, ali ne navodi iste, pa su revizijski navodi i u ovom delu bez uticaja.

Predmet tužbenog zahteva je naknada koju tužilac potražuje za korišćenje razvodnog magistralnog gasovoda RG-06-02 (od odašiljačke stanice u Kanjiži do parcele br. 94 k.o. ..., dužine 28 km) u iznosu od 378.088.216,11 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom za period od 2013. godine do 2022. godine, zasnivajući svoje pravo na navodima da je tužilac vlasnik predmetnog gasovoda a da je tuženi koristio njegov gasovod bez pravnog osnova u navedenom periodu.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, tužilac je kao dokaz da je vlasnik predmetnog gasovoda dostavio pravnosnažnu presudu Privrednog suda u Subotici P 129/20 od 24.05.2022. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca ovde tuženog, da mu se utvrdi pravo svojine na predmetnom gasovodu kao i da mu se prizna izlučno pravo i da se obaveže stečajni dužnik ovde tužilac na izlučenje iz stečajne mase. Zatim, da je pravnom prethodniku tužioca rešenjem Pokrajinskog sekretarijata za industriju, građevinarstvo i tercijarne delatnosti broj 351-126/86 od 24.06.1986. godine kao investitoru odobrena upotreba i korišćenje predmetnog gasovoda, te je dana 16.04.1987. godine, pravni prethodnik tužioca, kao davalac osnovnih sredstava zaključio Sporazum sa Naftagas „Gas“ Novi Sad „Prirodni gas“ Osnovnom organizacijom udruženog rada transporta i distribucije prirodnog gasa Novi Sad, kao primaoca osnovnih sredstava, kojim je davalac osnovnih sredstava preneo na primaoca osnovnih sredstava pravo upravljanja, korišćenja i raspolaganja predmetnim gasovodom. Rešenjem Republičkog geodetskog zavoda Služba za katastar nepokretnosti Kanjiža od 05.04.2017. godine dozvoljen je upis prava svojine na vodu u listu vodova katastarski broj voda 50, dovodni gasovod i merno regulaciona stanica za gasovod koji je priključen na magistralni vod MG-06 kod odašiljačke stanice u Kanjiži, na stacionaži 14-49500 km i vodi se do Zorke Azotare u Subotici, a prelazi preko parcela koje se nalaze na k.o. Male Pijace u ukupnoj dužini voda od 6551,96m i k.o. Kanjiža u ukupnoj dužini voda od 3783,32 u korist JP Srbijagas Novi Sad sa udelom od 1/1 dela. Republički geodetski zavod Sektor za katastar nepokretnosti, Odeljenje za katastar vodova Novi Sad izdao je uverenje od 08.12.2023. godine kojim se potvrđuje da je saglasno podacima katastra vodova za opštinu/Grad Suboticu na katastarskoj parceli br.94 k.o. ..., gasovod karantiran bez imaoca prava. Dana 07.11.2022. godine, tužilac se obratio tuženom radi regulisanja međusobnih odnosa vezano za korišćenje predmetnog razvodnog gasovoda. Rešenjm Privrednog suda u Subotici St 17/2014 od 04.05.2023. godine konstatovano je da je u stečajnom postupku nad stečajnim dužnikom-tužiocem na osnovu ugovora o kupoprodaji nepokretne imovine od 28.04.2023. godine zaključenog između stečajnog dužnika kao prodavca i AA iz ... kao kupca, izvršena prodaja predmetne nepokretnosti, spornog gasovoda dužine 28 km koji se završava na parceli broj 94 k.o. ... sa prihvatnim čeličnim mestom prečnika 10, koje nisu evidentirane u listu nepokretnosti.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud nalazi da pravnosnažnom presudom na koju se tužilac poziva nije utvrđeno da je tužilac vlasnik predmetnog gasovoda i ista ne predstavlja valjan osnov za promenu, odnosno upis prava svojine na gasovodu. U pogledu pravne važnosti Sporazum od 16.04.1987. godine, iz obrazloženja presude P 129/20 od 24.05. 2022. godine proizlazi da isti nije pravno valjan za sticanje prava svojine na predmetnim stvarima u korist tužioca, ovde tuženog jer se iz potvrde Agencije za privredne registre od 20.07.2017. godine ne može utvrditi da je Javno preduzeće Srbija gas Novi Sad, pravni sledbenik primaoca osnovnih sredstava iz predmetnog sporazuma. Prvostepeni sud polazeći od činjenice da tužilac nije osporio navedeni sporazum, zaključuje da time nije osporio ni činjenicu da je predmetni gasovod kao osnovno sredsrvo otuđio, odnosno preneo na drugo pravno lice pravo upravljanja, korišćenja i raspolaganja.

Zatim, ceneći sam Sporazum od 16.04.1987. godine, da iako nije priključen zapisnik o preuzimanju osnovnih sredstava, prvostepeni sud ukazuje da je u tački 5. Sporazuma navedeno da je zapisnik o primopredaji iz tačke 2. Sporazuma, uz ponudu davaoca osnovnih sredstava i sva ostala dokumentacija sačinjena u toku izvršenja ovog Sporazuma čine sastavni deo Sporazuma. Ističe da je Sporazum sačinjen u pismenoj formi, potpisan i pečatom overen od strane ovlašćenih lica, davaoca i primaoca osnovnih sredstava, da je zaključen u tada propisanoj formi za prenos nepokretnosti sa jednog na drugo društveno pravno lice.

Imajući u vidu da osim što tužilac predmetni gasovod vodi kao osnovno sredstvo u knjigovodstvenoj evidenciji, kao što ga i tuženi u svojoj evidenciji vodi kao osnovno sredstvo, pri čemu tužilac nije upisan kao vlasnik predmetnog gasovoda u katastru vodova, prvostepeni sud zaključuje da tužilac nije dokazao vlasništvo na predmetnom gasovodu. Pri tome iako je predmetni gasovod u postupku stečaja nad ovde tužiocem prodat kao deo stečajne mase, prvostepeni sud nalazi da na osnovu priloženih dokaza ne može se sa sigurnošću utvrditi da je tužilac u spornom periodu od 2013. godine zaključno sa 2022. godinom, za koji traži naknadu bio vlasnik predmetne nepokretne stvari, razvodnog gasovoda, dužine 28 km, pa je primenom odredbe čl. 231. Zakona o parničnom postupku, odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Drugostepeni sud je u potpunosti prihvatio razloge koje je dao prvostepeni sud.

Revizijski sud prihvata kao pravilan zaključak nižestepenih sudova da tužiocu ne pripada naknada za korišćenje razvodnog magistralnog gasovoda od strane tuženog za period od 2013. godine zaključno sa 2022. godinom.

Tužilac je podneo tužbu sa pozivom na član 219. ZOO ističući da je vlasnik predmetnog gasovoda pozivajući se na pravnosnažnu presudu Privrednog suda u Subotici P 129/20 od 24.05.2022. godine.

Prema članu 219. ZOO kad neko tuđu stvar upotrebi u svoju korist, imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete ili u odsustvu ove, da mu ovaj nadoknadi korist koju je imao od upotrebe stvari.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da presuda Privrednog suda u Somboru P 129/20 od 24.05.2022. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde tuženog da se utvrdi njegovo pravo svojine na predmetnom gasovodu, za priznanje izlučnog prava i i da se obaveže stečajni dužnik „Azotara“ DOO Subotica u stečaju ovde tužilac na izlučenje iz stečajne mase, a koja je potvrđena presudom Privrednog apelacionog suda Pž 6405/22 od 28.09.2022. godine, nije dokaz da je tužilac vlasnik spornog gasovoda niti ista predstavlja pravni osnov za upis tužioca kao vlasnika predmetne stvari. Pravo svojine stiče se po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem. Pravo svojine stiče se i odlukom nadležnog državnog organa, na način i pod uslovima odeređenim zakonom (član 20. ZOSPO). Iz utvrđenog činjeničnog stanja ne prizlazi da je tužilac bio vlasnik predmetnog gasovoda u utuženom periodu za koji traži naknadu.

Tačan je revizijski navod tužioca da kod utvrđene činjenice da je rešenjem Pokrajinskog sekretarijata za industriju, građevinarstvo i tercijalne delatnosti od 24.06.1986. godine pravnom prethodniku tužioca kao investitoru odobrena upotreba i korišćenje izgrađenog objekta dovodni gasovod i merno regulaciona stanica za gasovod koji je priključen na magistralni vod MG-06 kod odšiljačke stanice u Kanjiži na stacionaži 14-495,00 km i vodi se u dužini od 28 km do RO u osnivanju „Zorka- Azotara“ u Subotici, pozivanje tužioca u žalbi na orginarni način sticanja svojine ne predstavlja novu činjenicu kako pogrešno navodi drugostepeni sud. Međutim, drugostepeni sud je cenio i sporazum od 16.04.1987. godine, nalazeći da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je pravni prethodnik tužioca kao davalac osnovnih sredstava preneo Sporazumom na primaoca pravo upravljanja, korišćenja i pravo raspolaganja predmetnim gasovodom, pa tužilac nije dokazao da je bio vlasnik spornog gasovoda u periodu od 2013. godine do 2022. godine.

Pravilno nižestepeni sudovi zaključuju da je predmetni sporazum punovažan jer je zaključen u propisanoj formi predviđenoj članom 4. tadašnjeg Zakona o prometu nepokretnosti. Gasovod kao građevinski objekat smatra se nepokretnošću, pa je obavezna pismena forma sporazuma koja je i ispoštovana pri njegovom zaključenju između društvenih pravnih lica. Sporazum je potpisan i pečatiran od ovlašćenih lica obe ugovorne strane.

Prema članu 2. stav 1. Sporazuma, prenos osnovnih sredstava izvršiće se zapisnički od strane ovlašćenih radnika davaoca i primaoca osnovnih sredstava u roku od 15 dana od dana potpisivanja sporazuma. Prema tački 5. Sporazuma njegov sastavni deo je ponuda davaoca osnovnih sredstava od 05.02.1987. godine, zapisnik o primopredaji i dokumentacija iz tačke 2. i sva ostala dokumentacija sačinjena u toku izvršenja sporazuma. Nižestepeni sudovi su cenili činjenicu da u spisima predmeta P 129/20 i P 22/23 nije dostavljen zapisnik o primopredaji, ali su pravilno imali u vidu tačku 5. Sporazuma, da zapisnik o primopredaji kao i sva ostala dokumentacija je sačinjena u toku izvršenja sporazuma i predstavlja sastavni deo sporazuma.

S druge strane tužilac se poziva na činjenicu da je gasovod u utuženom periodu bio u državini tuženog. Tužilac nije podnosio tužbu za utvrđenje prava svojine i za povraćaj predmetnog gasovoda, već je po pravnosnažnosti presude kojom je odbijen zahtev tuženog kao tužioca za utvrđenje prava svojine i izlučenje od strane tužioca kao tuženog podneo tužbu za isplatu naknade za korišćenje tuđe stvari primenom člana 219. ZOO. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da tužilac nije osporavao postojanje samog sporazuma, a sa tim i činjenicu da je predmetno osnovno sredstvo preneo na drugo društveno pravno lice.

Prilikom odlučivanja, nižestepeni sudovi su cenili navode tužioca da je u presudi Privrednog suda u Somboru P 129/20 od 24.05.2022. godine osporena pravna valjanost sporazuma. Iz obrazloženja presude na koju se tužilac poziva proizlazi da sam sporazum nije pravno valjan za sticanje prava svojine na predmetnim stvarima, jer tužilac ovde tuženi nije dokazao da je pravni sledbenik primaoca osnovnih sredstava, da nije dostavljen dokaz o isplati naknade i dokaz o izvršenoj predaji što je i bio razlog za odbijanje njegovog zahteva za utvrđenje prava vlasništva na predmetnom gasovodu. Revizijski sud napominje da ovi nisu razlozi koji utiču na pravnu valjanost sporazuma.

Prema čl. 12. Zakona o parničnom postupku, ako odluka zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam da reši to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije predviđeno i odluka suda o prethodnom pitanju ima pravno dejstvo samo u parnici u kojoj je to pitanje rešeno. Kako je o pitanju pravne valjanosti sporazuma od 16.04.1987. godine kao prethodnom pitanju odlučeno u presudi P 129/20, ista ne može predstavljati osnov za sticanje prava svojine odnosno odluku suda u ovom postupku, imajući u vidu da ista vezuje samo sud u postupku u kome je odlučivano kao prethodnom pitanju.

Kod gore utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi cenili rešenje Privrednog suda u Subotici St. 17/2014 od 04.05.2023. godine kojim je konstatovano da je u postupku stečaja nad stečajnim dužnikom – ovde tužiocem na osnovu kupoprodajnog ugovora od 28.04.2023. godine zaključenog između stečajnog dužnika kao prodavca i AA iz ... kao kupca izvršena prodaja dela imovine stečajnog dužnika, predmetnog gasovoda koji nije evidentiran u listu nepokretnosti. Naime samo predmetno rešenje nije dokaz da je tužilac bio vlasnik spornog gasovoda u periodu od 2013. godine zaključno sa 2022. godinom na osnovu koga bi imao pravo da traži naknadu od tuženog za korišćenje tuđe stvari bez osnova.

Prema članu 133. Zakona o stečaju, predmetno rešenje sa dokazom o uplati cene je osnov za sticanje i upis prava svojine kupca, bez obzira na ranije upise i bez tereta kao i bez ikakvih obaveza nastalih pre izvršene kupoprodaje uključujući i poreske obaveze i obaveze prema privrednim subjektima pružiocima usluga od opšteg interesa koje se odnose na kupljenu imovinu.

Sledom navedenog pravilno je odbijen tužbeni zahtev kao neosnovan za isplatu naknade za utuženi period jer iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizlazi da je tužilac dokazao da je navedenom periodu bio vlasnik spornog gasovoda, niti držalac istog, pri čemu nije osporeno postojanje punovažnog sporazuma iz 1987. godine, pa je revizijski sud primenom člana 414. ZPP odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković