Pravo na povraćaj sredstava kod dvostruko plaćenog duga

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž br.4888/24 od 18.09.2025. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Blagovremenom revizijom tužilac pobija pravnosnažnu drugostepenu presudu u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za deo glavnog duga od 12.960,00 dinara sa kamatom od 14.02.2023. godine do isplate, sa pozivom na član 404. ZPP. Ističe da je pogrešno primenjeno materijalno pravo i da je odluka u suprotnosti sa praksom Privrednog apelacionog suda i drugih sudova u vezi sa pitanjem dvostruke isplate duga i primene pravila o uračunavanju ispunjenja. Predlaže da se revizija usvoji i nižestepene presude ukinu u pobijanom delu ili da se preinače i usvoji zahtev tužioca, a tuženi obaveže na plaćanje troškova prvostepenog i drugostepenog postupka opredeljenih u toku postupka, kao i troškove revizijskog postupka koje opredeljuje.

Članom 404. ZPP, je propisano da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravne pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava. O dozovljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni sud nalazi da postoji potreba ujednačavanja sudske prakse u vezi sa spornim pitanjem primene pravila o uračunavanju ispunjenja, kao i prava na povraćaj dvostruko plaćenog duga, pa je na osnovu člana 404. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu 1. izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. istog zakona, Vrhovni sud je ustanovio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku donošenja prvostepene presude nije bilo bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju koje je utvrdio prvostepeni sud, u odnosu na deo tužbenog zahteva kojim se zahteva vraćanje iznosa od 12.960,00 dinara sa kamatom, ovaj iznos predstavlja dug po dva računa br.01-1791-21 i br.01-1894-21. tužilac je taj dug platio tuženom dana 17.09.2021. godine. U momentu isplate, imao je dugovanje prema tuženom u većem iznosu od uplaćenog, a prilikom uplate je naznačio da se uplata odnosi na navedena dva računa. U postupku izvršenja na osnovu verodostojne isprave, pokrenutog predlogom ovde tuženog, nakon pravnosnažnosti rešenja o izvršenju, izvršena je naplata celokupnog potraživanja dana 14.02.2022. godine. Rešenjem o izvršenju su pored ostalih, obuhvaćena dugovanja po računu 01-1894 u iznosu od 6.480,00 dinara i po računu 01-1791 u istom iznosu od 6.480,00 dinara. Rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave postalo je pravnosnažno tako što tužilac kao izvršni dužnik nije izjavio prigovor protiv rešenja.

Na osnovu tako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi odbijaju zahtev tužioca za isplatu navedenog iznosa. Prvostepeni sud smatra da se prelaz dela imovine tužioca u imovinu tuženog u postupku izvršenja zasniva na punovažnom pravnom osnovu, na pravnosnažnom rešenju suda koje ne može biti preispitivano u ovom sudskom postupku. Pravnosnažnost, prema stanovištu prvostepenog suda, pokriva sve eventualne nepravilnosti koje se ne mogu otkloniti u drugom postupku, jer bi se time narušio princip pravne sigurnosti.

Drugostepeni sud prihvata obrazloženje prvostepenog suda, i obrazlaže da su neosnovani žalbeni navodi tužioca kojima osporava primenu pravila o uračunavanju ispunjenja raspoređivanjem uplata na druge fakture ispostavljene od strane tuženog. I drugostepeni sud je na stanovištu da traženi iznos nije prešao bez pravnog osnova u imovinu tuženog, već na osnovu pravnosažnih rešenja o izvršenju Privrednog suda u Beogradu Iiv 6758/22 odnosno Iiv 6756/22.

Prema stanovištu Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo.

Pravila o uračunavanju ispunjenja su uređena članom 312. ZOO. Tom odredbom je propisano da kada između istih lica postoji više istorodnih obaveza, a ono što dužnik ispuni nije dovoljno da bi se sve mogle namiriti, a ne postoji sporazum poverioca i dužnika, uračunavanje se vrši onim redom koji dužnik odredi najkasnije prilikom ispunjenja. Ako takve izjave dužnika o uračunavanju nema, onda se obaveze namiruju redom kako je koja dospela za ispunjenje. Ako je više obaveza istovremeno dospelo, onda se namiruju one koje su najmanje obezbeđene, a kada su podjednako obezbeđene, prvo se namiruju one koje su dužniku na najvećem teretu. Sledi da se prilikom ispunjenja kao prvo pravilo primenjuje sporazum stranaka. Zatim, redosled koji je odredio dužnik i to najkasnije prilikom ispunjenja. Ostala pravila se primenjuju supsidijerno ako nema mesta primeni prethodnih.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je prilikom plaćanja naveo račune po kojima plaća dug, pa tuženi kao poverilac nije bio ovlašćen da vrši raspoređivanje uplata po svom nahođenju, podnosno po redosledu dospelosti.

Sticanje bez osnova je uređeno odredbama članova 210.-219. ZOO. Opšte pravilo je propisano u članu 210. zakona. Po ovom pravilu sticanje bez osnova postoji ako je neki deo imovine jednog lica na bilo koji način prešao u imovinu drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu. Tada je stilacac dužan da ga vrati, a kada to nije moguće da naknadi vrednost postignutih koristi. Obaveza vraćanja postoji i kada se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao.

Poseban vid sticanja bez osnova uređuje član 212. ZOO. Predviđa da onaj ko je isti dug platio dva puta, pa makar jednom i po osnovu izvršne isprave, ima pravo tražiti vraćanje po opštim pravilima o sticanju bez osnova. Iz ove odredbe proizlazi da se neosnovano obogaćenje ogleda u činjenici da plaćanje koje je izvršeno dva puta ima osnov, ali da se imovina neosnovano umanjila tako što je isti dug plaćen dva puta, odnosno da se imovina neosnovano uvećala tako što su za jedan dug primljene dve uplate, pa makar jedna i na osnovu izvršne isprave.

S obzirom na to nižestepeni sudovi pogrešno zaključuju da je pravo tužioca na vraćanje ne postoji zato što je isplata u izvršnom postupku izvršena na osnovu pravnosnažnog rešenja o izvršenju protiv koga tužilac nije izjavio prigovor. Pravnosnažno rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave stiče svojstvo izvršne isprave na osnovu koje se izvršenje sprovodi. Tačno je da je na taj način isplata izvršena po pravnom osnovu i da se pravnosnažno rešenje ne može ispitivati u parničnom postupku. Ali to ne znači da dužnik koji je pre sprovođenja izvršenja dobrovoljno platio isti dug, označavajući šta plaća, nema pravo da zahteva vraćanje iznosa koji je plaćen po drugi put, u ovom slučaju prinudnim putem na osnovu izvršne isprave.

U konkretnom slučaju, pre sprovođenja izvršenja, tužilac je dobrovoljno izvršio obavezu po navedena dva računa, a dug po istima je obuhvaćen rešenjem o izvršenju na osnovu verodostojnih isprava. Sprovođenjem izvršenja nakon njegove pravnosnažnosti, isti dug, dug po predmetna dva računa je plaćen dva puta. Jednom dobrovoljno od strane dužnika, a potom i prinudnim putem. Od momenta kada je prinudnim putem izvršena naplata, radi se o dvostrukoj isplati duga i tužilac ima pravo na osnovu člana 212. ZOO, da zahteva povraćaj onoga što predstavlja drugo plaćanje, zajedno sa kamatom od dana isplate, jer je tuženi shodno članu 214. ZOO, bio nesavestan. Naime, uprkos izjavi tužioca šta plaća doborovljnim uplatama, tuženi je razdužio potraživanje po drugim, starijim računima što nije imao pravo i za plaćeni dug podneo predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave. Zato je pravilnom primenom člana 210, 212. i 214. ZOO, trebalo usvojiti tužbeni zahtev u pobijanom delu, pa je na osnovu člana 416. odlučeno kao u izreci ove presude.

Odluka o troškovima doneta je na osnovu člana 153, 154. i 165. ZPP. Tužiocu su dosuđeni troškovi srazmerno uspehu u sporu, prema opredeljenom zahtevu i prema tome koji su troškovi stvarno učinjeni i bili potrebni. U prvostepenom postupku po 9.000,00 dinara za sastav tužbe i jednog podneska, po 13.500,00 dinara za zastupanje na četiri ročišta, 9.000,00 dinara za pristup na jedno neodržano ročište. U revizijskom postupku 18.000,00 dinara za sastav revizije, 3.800,00 dinara na ime takse na reviziju i 5.700,00 dinara na ime takse na odluku po reviziji.S obzirom da tužilac nije opredelio troškove žalbenog postupka, isti mu nisu ni dosuđeni.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković