Ukidanje presuda u sporu zbog neosnovanog obogaćenja i pogrešne primene materijalnog prava

Ispitujući pobijanu presudu u granicama određenim odredbom člana 408 Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ...), Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena apsolutno bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodi revizije o apsolutno bitnoj povredi iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, učinjenoj pred drugostepenim sudom, nisu dozvoljeni u smislu odredbe člana 407. istog propisa, te ih Vrhovni sud nije ni cenio.

Predmet tužbenog zahteva je isplata iznosa od 2.043.657,37 USD sa pripadajućom kamatom od 29.10.2009. godine koji se, prema navodima tužioca, nalazio na deviznom računu tužioca kod JP Morgan Chase bank, pa je nesonovanim nalogom nadležnog organa Države Njujork – The State of New York banking department - prenet u korist bankarskog odeljenja države Njujork kao novac prvotuženog. Tužilac je tvrdio da je greška nastala usled zabune u nazivu banaka jer je tužilac, ranije, imao naziv sa prefiksom „Jugobanka“ Komercijalna banka.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, prvotuženi je uz potrebne dozvole, nadzor i saglasnost nadzornika Države Njujork i u skladu sa propisima istih, osnovao svoje predstavništvo u SAD sa nazivom Agencija Jugobanka Njujork. Prvostepeni sud dalje utvrđuje da je kod navedene agencije tužilac deponovao novčana sredstva koja su blokirana nakon što su 30.05.1992. godine Saveznoj Republici Jugoslavije nametnute ekonomske sankcije. Dana 03.01.2002. godine nad prvotuženim je rešenjem Privrednog suda u Beogradu otvoren postupak stečaja, nakon čega je od strane ovlašćenog nadzornika finansijskih sredstava SAD-a, države Njujork, pokrenut i likvidacioni postupak nad njegovim predstavništvom – Agencijom Jugobanka Njujork, u skladu sa Zakonom o bankarstvu te države. U tom postupku sva sredstva navedenog predstavništva, a na osnovu odluke postupajućeg nadzornika, preneta su i deponovana na odgovarjaući račun nadzornika kako bi bila iskorišćena za namirenje potraživanja njujorških poverilaca. Među tim sredstvima, nesporno, prenet je i iznos od 2.645.439,29 USD koja novčana sredstva su se nalazila na računu tužioca. Iako prvostepeni sud ne navodi datum kada su ta sredstva preneta, a o tome postoje dokazi i ta činjenica izvesno i nije bila sporna među strankama, zaključuje se da je do prenosa sredstava došlo nakon otvaranja postupka stečaja nad Jugobankom AD Beograd i nakon pokretanja postupka likvidacije nad Agencijom Jugobanka u Njujorku. Po iniciranju likvidacionog postupka, u periodu od 2003. do 2007. godine, vođeno je više sudskih postupaka pred sudovima države Njujork u kojima je, između ostalog, osporavano pravo nadzornika da drži sredstva predstavništva banke. U istom likvidacionom postupku tužilac je prijavio svoje potraživanje na ime pogrešno transferisanih sredstava od 2.645.439,29 USD koje mu je u celosti priznato 2012. godine, a dana 26.10.2017. godine isplaćen mu je iznos od 22,75 % ukupnog priznatog potraživanja, odnosno 601.781,92 USD. Dana 27.11.2007. godine drugotuženi, kao stečajni upravnik prvotuženog i Beobanke AD Beograd u stečaju koja je takođe imala osnovanu agenciju u Njujorku, i nadzornik u livkidacionom postupku nad agencijama ovih banaka u Njujorku, zaključili su ugovor o poravnanju kojim su se saglasili da nadzornik sadrži 60 % sredstava predstavništva ovih banaka u cilju namirenja njujorških poverilaca, a da se iznos od 40 % sredstava prenese drugotuženom. U skladu sa sporazumom drugotuženoj je uplaćen iznos od 52.605.258,11 USD. Drugotužena je primljena sredstva plasirala u državne obveznice koje je prenela prvotuženom 15.12.2018. godine.

Nalazeći da je u novčanom iznosu, prenetom po sporazumu drugotuženoj, sadržan i preostali iznos od 2.043.657,37 USD koliko tužilac nije ostvario u likvidacionom postupku koji je vođen u Njujorku, da se prvotuženi neosnovano obogatio a da je radnjama drugotuženog prvotuženom naneta šteta, tužilac je predložio da se tužbeni zahtev usvoji.

Prvostepeni sud tužbeni zahtev odbija navodeći da drugotuženi nije pasivno legitimisan jer njegova imovina nije bez osnova uvećana. U pogledu zahteva prema prvotuženom ističe da zaključenim ugovorom jeste prenet iznos od 40 % sredstava Agencije „Jugobanke“ u Njujorku, ali bez jasne specifikacije koja sredstva su obuhvaćena te da tužilac nije dokazao da su istim iznosom obuhvaćena i njegova sredstva zaplenjena od strane nadzornika države Njujork. Obrazlaže da je tužilac svoje potraživanje prijavio u likvidacionom postupku koji je sproveden nad Agencijom Jugobanke u Njujorku, da se u istom namirio srazmerno visini svog potraživanja u ukupnoj masi potraživanja, na isti način kao i drugi poverioci koji su u tom postupku prijavili svoja potraživanja (proporcionalno). Dalje ukazuje da je Agencija Jugobanke, prema propisima Sjedinjenih Američkih Država, imala status samostalnog pravnog lica, odnosno odvojeni pravni subjektivitet, zbog čega prvotuženi ne može biti odgovoran za njegove obaveze. Usled toga što zahtev nije osnovan nije cenjen ni istaknuti prigovor zastarelosti.

Drugostepeni sud prihata zaključak prvostepenog da je agencija tuženog prvog reda u Njujorku bila samostalno pravno lice. Ovo stoga što je, kako obrazlaže, odredbom člana 17. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, predviđeno da se pripadnost pravnog lica određuje po pravu države po kome je navedeno pravno lice osnovano, odnosno države u kojoj obavlja poslovnu delatnost, da je agencija osnovana na teritoriji SAD odnosno njene države Njujork na osnovu dozvole nadležnih organa te države, pa se u pogledu pravnog subjektiviteta primenjuje pravo te države. Posledično ističe da bi prvotužena, kao osnivač, mogla odgovarati samo do visine likvidacionog ostatka a da nema dokaza da preneta sredstva predstavljaju likvidacioni ostatak, što zahtev u odnosu na prvotuženog čini neosnovanim. Dalje obrazlaže da je drugotužena kao dobar privrednik uložila sredstva u državne obveznice, te da su iste prenete na račun banaka što ukazuje da se nije neosnovano obogatila.

Revizijom tužioca osporava se ovakav zaključak nižestepenih sudova. Obrazlaže se da se nad Agencijom Njujork nije sprovodio postupak likvidacije već se radilo o sui generis postupku po zakonu matične države koji je podrazumevao postupak nad insolventnim pravnim licem i da je pogrešno primenjeno pravilo o teretu dokazivanja jer je tužilac dokazao da su neosnovano preneta sredstva bila na računima Agencije Njujork, što to niko i nije osporio. Ističe da je u toku postupku predložio veštačenje na sporne okolnosti ali da je prvostepeni sud predlog odbio iz neprihvatljivih razloga odnosno zato što je smatrao da je potrebno da se veštaku stavi na raspolaganje celokupna dokumentacija za koju je tužilac tvrdio da je ne poseduje a što je dovelo sud do uverenja da veštačenje ne može da se obavi iako o tome samo veštak može da se izjasni. Smatra da je pravilan zaključak nižetepenih sudova da je agencija imala odvojeni pravni subjektivitet ali je mišljenja da je isto relevantno samo za istaknut prigovor zastarelosti. Ističe da je više puta ukazao da odgovornost drugotuženog proizilazi i iz činjenica da je postupao nesavesno jer je tuđa sredstva uložio u hartije od vrednosti.

Vrhovni sud smatra da je pobijana odluka doneta pogrešnom primenom materijalnog prava zbog čega ni relevantne činjenice nisu utvrđene.

Pre svega zaključak nižestepenih sudova da je Agencija tužioca imala status samostalnog pravnog lica nije utemeljen na činjenicama, jer u tom smislu one nisu ni utvrđivane, niti je zasnovan na pravilnoj primeni propisa. Naime, drugostepeni sud ispravno zaključuje da se u konkretnom slučaju ima primeniti odredba člana 17. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, ali je pogrešno primenjuje. Istom je u stavu 1. propisano da se pripadnost pravnog lica određuje po pravu države po kome je ono osnovano, a u stavu 2. da pravno lice, ako ima stvarno sedište u drugoj državi a ne u onoj u kojoj je osnovano, i po pravu te države ima njenu pripadnost, smatraće se pravnim licem te države. Dakle, lex personalis odgovara na pitanje da li postoji neki kolektivitet kao pravno lice odnosno da li ima pravnu sposobnost. Međutim, da li je jedan subjekt preduzeće, društvo, ili neka druga vrsta udruživanja ne rešava se po lex personalis već posredstvom leh fori uz primenu odredbe člana 9. navedenog zakona koja predviđa da se pravo strane države primenjuje prema svom smislu i pojmovima koje sadrži. Otuda, ako je domaća banka po propisima ove zemlje odlučila da osnuje agenciju u inostranstvu, onda se pitanje pravnog subjektiviteta ceni po odredbama domaćeg prava kao lex personalis, bez obzira da li je osnovani entitet morao da bude registrovan u drugoj državi u skladu sa odgovarajućim pravnim formama iste (u formama koje predviđa leh fori). Sledom rečenog ako je agencija osnovana od strane prethodnika tužioca i registrovana od strane Narodne banke u registru finansijskih organizacija, onda se njen pravni subjektivitet ima ceniti prema domaćem pravu. O navedenom nema reči u pobijanim odlukama. O pravnom statusu agencije Vrhovni sud se već izjasnio u svojim odlukama Prev 592/2018 od 27.02.2020. godine, Prev 770/23 od 13.12.2023. godine i Prev 1519/23 od 14.11.2024. godine.

Dalje, izostala je jasna kvalifikacija tužiočevog potraživanja. Kontradiktorno nižestepeni sudovi obrazlažu činjenicu gde su se nalazila sporna novčana sredstva. Naime, prvostepeni sud na strani 10 svoje odluke u stavu četvrtom i petom, navodi da je tužilac kod agencije imao deponovana novčana sredstva koja su blokirana i da su pogrešno preneta na račun nadzornika. Odatle bi se moglo zaključiti da se radilo o tome da je tužilac bio deponent, odnosno klijent prvotužene banke - agencije. Sa druge strane drugostepeni sud obrazlaže da je tužilac tvrdio da su njegova devizna sredstva koja su se nalazila kod druge (strane) banke, zaplenjena kao da su tužiočeva. Otuda je ostalo nejasno da li je tužilac bio klijent, odnosno deponent agencije prvotužene banke što bi upućivalo da je bio poverilac iz poslovnog odnosa ili se radilo o tome da su sredstva sa računa tužioca kod treće banke u Njujorku zaplenjena kao sredstva agencije prvotužene. To može biti od uticaja na status tužioca kao poverioca u postupku koji se vodi nad prvotuženom.

Pogrešno je drugostepeni sud primenio odredbu člana 9. Zakona o rešavanju sukoba zakona kada je vršio kvalifikaciju postupka koji je vođen nad Agencijom Jugobanke u Njujorku. Suprotno navedenoj odredbi drugostepeni sud se držao pojma odnosno značenja postupka likvidacije u domaćem pravu, iako iz spisa proizilazi da su se u postupku pred nadležnim organom države Njujork prijavljivala potraživanja, te da su se namirivala prema procentualnom učešću u ukupnoj masi dugovanja agencije i da nisu namirena u celosti, što upućuje na postupak nad insolventnim subjektom a ne postupak likvidacije u značenju domaćeg prava.

Pogrešno nižesepeni sudovi primenjuju pravilo o teretu dokazivanja pa zaključuju da tužilac nije dokazao da se u delu sredstava koja su preneta drugotuženom nalaze sredstva koja su zaplenjena tužiocu. Kod činjenice da je tužiočevo potraživanje priznato u (očito) insolvencijskom postupku koji je vođen nad Agencijom u državi Njujork, da nije bilo sporno da se ono odnosi na zaplenjena sredstva što znači da su ona ušla u masu za raspodelu, teret dokazivanja da su iz mase izašla je na tuženim. Pritom za Vrhovni sud ova činjenica i nije relevantna obzirom da se ne radi o izlučnom zahtevu niti u postupku stečaja predmet izlučenja može biti novac, osim ukoliko se ne radi o posebno obeleženim, izdvojenim novčanim jedinicama koje su, kao takve, date na čuvanje stečajnom dužniku.

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje i da su nižestepeni sudovi propustili da cene odgovornost drugotužene za naknadu štete obzirom na ukazane, navodne, nepravilnosti u njenom postupanju. Drugim rečima, tačno je da sudovi nisu vezani pravnim osnovom ali jesu činjeničnim navodima, pa tvrdnjom tužioca da je drugotužena postupala izvan svojih zakonskih ovlašćenja, odnosno da nije izvršavala svoje zakonske obaveze, jasno je ukazano i na drugi osnov o kom se sudovi uopšte nisu izjasnili.

Ne manje je relevantna činjenica da li iznos od 52.605.258,11 USD koji je od strane nadzornika stečajnog suda SAD uplaćen drugotuženom predstavlja 40 % sredstava predstavništva Agencije Jugobanka Njujork ili i 40% sredstva obe agencije čiji je zastupnik bila drugotužena - Agencije Jugobanke i Agencije Beobanke Beograd, a što takođe može biti od uticaja na pravilno presuđenje.

Zbog svega navedenog odluke su morale biti ukinute, pa je primenom odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u izreci. 

U ponovnom postupku prvostepeni sud će pre svega, pravilnom primenom materijalnog prava a to je u konkretnom slučaju domaće zakonodavstvo prema vremenu važenja, razjasniti da li je Agencija Jugobanke imala status samostalnog subjekta ili ne. Zatim će se razjasniti gde su bila deponovana sredstva tužioca, na računu kod prvotužene tj. njene Agencije ili treće banke, te da li se sredstva preneta po ugovoru o poravnanju odnose samo na imovinu Agencije Njujork ili i na imovinu Agencije Beobanke. Ceniće se način na koji su sredstva tužioca prešla u imovinu agencije. Ovo je relevantno iz sledećih razloga: neupitno je da pravno neosnovano obogaćenje može da nastane i radnjom trećeg lica, da između trećeg lica i onog koje je neosnovano obogaćeno može, a ne mora, postojati pravni osnov, kao što je neupitno da lice koje je neosnovano osiromašeno radnjom trećeg ima pravo da od obogaćenog traži povraćaj. Međutim, to podrazumeva ocenu načina na koji je došlo do prenosa sredstava u konkretnom slučaju, da li se radi o aktu javne vlasti te o dozvoljenim i korišćenim pravnim sredstvima protiv istog, što će dovesti do pravno utemeljenog zaključka o tome da li se radi o stečenom bez osnova, da li postoji neki drugi osnov u pogledu prvotuženog te posledično da li je tužiočev zahtev osnovan i ako jeste da li se može namiriti u celini svog nenamirenog potraživanja ili srazmerno sa ostalim poveriocima kao stečajni poverilac.

U pogledu drutotužene ceniće osnovanost zahteva i sa stanovišta tvrdnji tužioca o njenom nezakonitom postupanju.

Na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno će primeniti odredbe materijalnog prava, pa će za svoju odluku dati jasne i potpune razloge.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković