Rešenje Vrhovnog suda o ukidanju presude u sporu oko prava proizvođača fonograma

Tužilac – protivtuženi je podneo odgovor na reviziju kojom osporava dozvoljenost iste, a zatim osnovanost revizijskih razloga i tačnost revizijskih navoda. Predlaže da se revizija, kao neosnovana, odbije.

Ceneći dozvoljenost revizije, Vrhovni sud nalazi da je isto valjalo ceniti sa više stanovišta. Prvo, sa stanovišta vremenskog važenja odredbe člana 214a Zakona o autorskom i srodnim pravima koja u stavu 1. propisuje da na postupak po tužbi, predlogu za određivanje privremene mere, pravnom leku i predlogu za obezbeđenje dokaza shodno se primenjuju odgovarajuće odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak i zakona kojim se uređuje postupak izvršenja i obezbeđenja a stavu 4. da je revizija uvek dozvoljena u sporovima zbog povrede autorskog i srodnog prava kada se ne odnose na imovinskopravni zahtev. Ova odredba dodata je u Zakon o autorskom i srodnim pravima izmenama objavljenim u Službenom glasniku broj 66/19 od 18.09.2019. godine a stupila na snagu 8 dana od dana objavljivanja. Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 13.03.2014. godine, ranije doneta prvostepena presuda P 1966/14 od 30.05.2016. godine ukinuta je odlukom Privrednog apelacionog suda Pž 5510/2016 od 12.02.2018. godine kada je spis vraćen prvostepenom sudu radi održavanja nove glavne rasprave, što ukazuje da u to vreme nije bila na snazi odredba člana 214a. Prelaznim odredbama izmena i dopuna zakona nije regulisano da li se navedena odredba, inače procesnog karaktera, primenjuje na sudske postupke koji su u toku. U takvoj situaciji važi opšti princip trenutnog dejstva novog procesnog zakona prema kome se pozitivni propis primenjuje na postupke koji su u toku. Ovaj pravni princip korespondira sa odredbom člana 197. Ustava Republike Srbije koji ustanovljava zabranu povratnog dejstva zakona odnosno retroaktivne primene zakona na okončane pravne situacije. Kako se pravo na podnošenje revizije ne stiče trenutkom podnošenja tužbe već momentom donošenja pravnosnažne drugostepene presude, što je u skladu sa shvatanjem Ustavnog suda izraženom u odluci Už 5149/2017 od 25.04.2019. godine, kako je drugostepena odluka u ovom predmetu doneta 09.05.2024. godine, to konačno znači da se u ovom slučaju ima primeniti odredba člana 214a Zakona o autorskom i srodnim pravima koja je stupila na snagu u toku trajanja parnice a pre njenog pravnosnažnog okončanja.

Dalje, prema odredbi stava 3. i 4. navedenog člana 214a Zakona o autorskom i srodnim pravima sporovi iz autorskog i srodnih prava ne smatraju se sporovima male vrednosti, a revizija je uvek dozvoljena u sporovima ''zbog povrede autorskog i srodnog prava'' kada se ne odnose na imovinskopravni zahtev. Otuda, sledeće sporno pitanje za ocenu dozvoljenosti revizije jeste da li se radi o ''povredi srodnog prava'' koja bi činila da je revizija uvek dozvoljena (i u smislu člana 403. stav 2. tačka 1. Zakona o parničnom postupku), ili se ne radi o povredi prava u kom slučaju bi revizija bila dozvoljena pod uslovom iz stava 2. tačka 2. i 3. istog člana (da je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka ili usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka) ili stava 3 (ako ispunjava imovinski cenzus).

Odredbom člana 204. Zakona o autorskom i srodnim pravima propisano je da povredu autorskog ili srodnog prava predstavlja neovlašćeno vršenje bilo koje radnje koja je obuhvaćena isključivim pravima nosioca autorskog ili srodnog prava, neplaćanje naknade propisane ovim zakonom ili ugovorom, kao i neizvršenje drugih obaveza prema nosiocu autorskog ili srodnog prava propisanih ovim zakonom. Prava proizvođača fonograma sastoje se od imovinskopravnih ovlašćenja od kojih su neka isključive prirode (ovlašćenje na umnožavanje fonograma, ovlašćenje na stavljanje primeraka fonograma u promet, ovlašćenje na davanje primeraka fonograma u zakup, ovlašćenje na javno saopštavanje fonograma). Međutim, spor u kome se osporava sam pravni status titulara srodnog prava, odnosno spor o pravnom osnovu isključivih ovlašćenja ipak predstavlja spor o povredi srodnog prava čiju apsolutnu zaštitu pruža Zakon o autorskom i srodnim pravima.

Sledom iznetog, suprotno navodima tužioca-protivtuženog, revizija jeste dozvoljena.

U postupku donošenja drugostepene odluke nije učinjena apsolutno bitna povreda iz čl. 374 st. 2 tač. 2 Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Po sprovedenom dokaznom postupku u kom je izveo dokaz saslušanjem svedoka i tužioca, te izvršio uvid u dostavljenu pisanu dokumentaciju, prvostepeni sud zaključuje da je prvo snimanje zvuka (fonograma), za koje se traži utvrđenje nosioca prava proizvođača, izvršeno u organizaciji i finansijskim sredstvima AA. Bez obzira što AA kao fizičko lice nije mogao biti registrovan za obavljanje delatnosti proizvodnje fonograma on je organizovao snimanje, zvao je izvođače (svedoke BB, VV, GG, DD) da dođu u studio radi snimanja fonograma, u studiju ih dočekivao i organizovao snimanje svojim sredstvima, dogovarao detalje oko kompozicija, tekstova, aranžmana i sl. Obrazlaže da je tužilac dostavio tabelarni prikaz svih fonograma koji su predmet ovog spora poređanih po hronološkom redu od najstarijeg do najnovijeg, sa naznakom imena pevača, o kom albumu je reč, koje godine su objavljeni, koji su redni broj u tužbi kao i u kom studiju su snimljeni, kao i tabelarni prikaz koji sadrži vreme nastanka svakog od fonograma koji su predmet ovog spora. Zaključuje da je dokazano da je AA, u smislu odredbe čl. 125 Zakona o autorskom i srodnim pravima proizvođač fonograma koji su predmet zahteva, te da je stoga bio ovlašćen da prava prenese dalje, konačno na tužioca. Prvostepeni sud navodi da tuženi nije dostavio dokaze da je platio ili organizovao proizvodnju predmetnih fonograma a da se priloženi ugovori odnose na interpretatorske naknade koje nisu od uticaja na utvrđenje prava proizvođača fonograma. Protivtužbeni zahtev prvostepeni sud odbija kako zbog nedostatka aktivne legitimacije smatrajući da nije bilo moguće da tuženi stekne bilo kakva srodna prava proizvođača fonograma kao pravni sledbenik DP ''DISKOS" Aleksandrovac, imajući u vidu da u vreme privatizacije tuženog fonogrami nisu bili predmet kupoprodaje. Smatra da je tuženi stekao samo tačno utvrđene delove kapitala subjekta privatizacije ali ne i prava intelektualne svojine. Osim toga, kako obrazlaže, nije dokazao da su u njegovoj organizaciji i njegovim sredstvima sačinjeni fonogrami.

Drugostepeni sud nalazi pravilnom odluku prvostepenog suda, delimično prihvatajući date razloge. U pogledu tužbenog zahteva usmerena na utvrđenje nosioca prava prihvata utvrđeno činjenično stanje kao pravilno i materijalnopravni zaključak prvostepenog suda. Iako nalazi da je pogrešno zaključio prvostepeni sud da tuženi nije pravni sledbenik DP Diskos iz Aleksandrovca jer je prodajom društvenog kapitala izvršena svojinska transformacija društvenog kapitala u drugi oblik svojine što je dovelo i do promene forme organizovanja tog preduzeća a ne uspostavljanja novog subjekta, smatra da je odluka o protivtužbenom zahtevu pravilna budući da tuženi nije dokazao da je u svojoj organizaciji i svojim sredstvima načinio predmetne fonograme.

Revizijom tuženi - protivtužilac pobija ovakav zaključak navodima da su zanemarene ostale odredbe priloženih ugovora koji su na sveobuhvatan način regulisali odnose pre snimanja fonograma, pri čemu je plaćanje autorske i interpretatorske naknade angažovanim licima važna činjenica pri utvrđenju u čijoj organizaciji su fonogrami nastali, da je tuženi-protivtužilac ugovorima ovlašćen da proizvede neograničeni broj ploča što mu pripada kao prozvođaču fonograma u smislu odredbe čl. 126 Zakona, da su takvi ugovori bili u praksi svih diskografskih kuća u to vreme, da je prozvođač fonograma morao da uredi svoje odnose sa licima koja su doprinela njegovom nastanku što je urađeno predmetnim ugovorima, da su zanemareni ugovori sa SOKOJ koji upravo tuženog protivtužioca definišu kao proizvođača, da tužilac protivtuženi nije dostavio dokaz da je uredio svoje odnose sa ostalim akterima, da se pogrešno ceni sadržina Ugovora o ekskluzivnom snimanju jer je za sve poslove koje je obavio TRZ Južni vetar (Juvekomerc) tuženi isplatio 33,5% autorskog honorara i 8% na ime autorskih prava na kompoziciju, tekst i aranžman što znači da je sve isplaćivao tuženi, te da su zanemarena pravila Rimske konvencije.

Odluke nižestepenih sudova ne mogu se prihvatiti kao pravno valjane budući da zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nije potpuno utvrđeno.

Zakon o autorskom i srodnim pravima u članu 124. definiše da je fonogram snimak zvuka, odnosno niza zvukova na nosaču zvuka a da je snimak zvuka fiksiranje zvukova na nosač zvuka sa kojeg se oni mogu slušati, umnožiti ili saopštiti putem nekog uređaja. U članu 125. propisano je da je proizvođač fonograma fizičko ili pravno lice u čijoj je organizaciji i čijim je sredstvima fonogram napravljen i koji snosi odgovornost za prvo snimanje zvuka, odnosno niza zvukova. Dakle, on je bestelesna stvar jer je definisan kao snimak zvuka odnosno niza zvukova, pa je potrebno razlikovati ga od telesnog nosača na kome je on zapisan. Nosač zvuka je sredstvo na koje se fonogram beleži radi daljeg umnožavanja. Snimak zvuka je fiksiranje zvuka na nosač sa kojeg se oni mogu slušati, umnožavati ili saopštiti. Dalje, proizvođača fonograma treba razlikovati od izdavača, jer je izdavač lice koje je ugovorom staklo pravo da fonogram stavi na nosač zvuka, te da nosač zvuka umnoži i umnožene primerke stavi u promet. Proizvođač fonograma može biti istovremeno i izdavač ali to mogu biti i različita lica. Pojam proizvođača fonograma ograničen je samo na lice u čijoj organizaciji i čijim sredstvima je došlo do prvog snimanja / fiksiranja zvuka na nosač, pri čemu se proizvođačem i u tom smislu subjektom prava smatra i lice koje je za proizvodnju fonograma koristilo tuđa sredstva ako je to učinilo na sopstveni ekonomski rizik i na sopstvenu odgovornost.

U prvostepenoj presudi nema podataka o tome kada su predmetni fonogrami, svaki od njih, sačinjeni, iako se obrazlaže da je tužilac dostavio izvestan tabelarni prikaz, pri čemu je nesporno da je AA, Juvekomercu ugovorom ustupio pravo vlasništva na snimcima snimljenim od 1977. godine, dok iz iskaza tužioca i svedoka proizilazi da su snimani početkom 80-tih godina prošlog veka. U to vreme pravo proizvođača fonograma nije bilo uređeno propisima. U pravni sistem ovo pravo uvedeno je Zakonom o autorskom i srodnim pravima (Sl. list SRJ br. 24/98), znatno nakon njihovog sačinjavanja. Naredni propis iz ove oblasti, Zakon o autorskom i srodnim pravima (Sl. list SCG br. 61/2004), nije sadržao odredbe o njegovoj primeni na ranije sačinjene fonograme. To, u svojoj inicijalnoj verziji, nije sadržao ni Zakon o autorskom i srodnim pravima objavljen u „Službenom glasniku RS“ br. 104/2009, već je tek njegovim izmenama, tačnije Zakonom o izmenama i dopunama iz 2011. godine, samostalnom odredbom člana 45. propisano da se primenjuje na ranije sačinjene fonograme proizvođača fonograma i na njima snimljene interpretacije, ako od beleženja, odnosno prvog izdavanja i objavljivanja do dana stupanja na snagu ovog zakona nije proteklo 50 godina, s tim što se početak roka određuje u skladu sa članom 147. stav 8. Zakona o autorskom i srodnim pravima. Dakle, pravo proizvođača fonograma ustanovljeno je znatno nakon što su predmetni fonogrami nastali a dodatno docnije predviđena je primena zakona i na fonograme koji su sačinjeni u sporno vreme. Nezavisno od toga što ni fonogrami ni prava njihovih proizvođača nisu bila zakonom regulisana kod nas, ovakva delatnost obavljala se kao privredna. U sporno vreme značajan broj privrednih subjekata (OUR, RO, SOUR,) imali su za delatnost snimanje i izdavanje zvučnih zapisa. Pravo proizvođača fonograma, inače, ne štiti duhovno stvaralaštvo već prava privrednih subjekata i privrednu delatnost (finansijsku i organizacionu investiciju u prvi zapis) od nepoštene tržišne utakmice, pa bi u kontekstu ocene koje lice je prozvođač predmetnog fonograma trebalo uzeti u obzir i ko je obavljao takvu delatnost na osnovu tada važećih propisa. Dalje, kada se određena delatnost obavlja kao isključiva ili dominantna onda nije neobično da se ugovori sa trećim zaključuju prema postojećim tipskim ugovorima koje priprema upravo ono lice koje se time bavi u vidu registrovane ili pretežne delatnosti. Sledom svega iznetog bilo je neophodno da se priloženi ugovori cene u duhu vremena i okvira tadašnjih propisa uz sveobuhvatnu analizu njegovih odredbi pa i odredbi kojima je regulisano da se snima za račun ovde tuženog-protivtužioca i da će se snimak priključiti ugovoru (čl. 1), da se Diskos obavezuje da za dogovoreno snimanje obezbedi sve tehničke uslove snimanja pri čemu za samo snimanje umetniku ne pripada nikakva naknada (čl. 5 i 6), da Diskos ima pravo da proizvede neograničen broj gramofonski ploča pod određenim kodom (čl. 8) a zatim ih prodaje na celoj teritoriji SFRJ u inostranstvu (čl. 9), da umetniku pripada određeni honorar (čl.11), da Diskos ne može ustupiti matricu snimka drugom proizvođaču (čl. 20) bez saglasnosti umetnika. Ovo sve u kontekstu činjenice da se proizvođačem može smatrati i lice koje je koristilo tuđa sredstva (studio, opremu..) ako je organizovalo i snosilo rizik stvaranja fonograma, i da bi proizvođač trebalo da ima regulisane odnose sa autorima i interpretatorima. Navedeno podrazumeva i ocenu da li je sadržina svih priloženih ugovora identična, bez obzira da li su tipski, budući da je priložen njihov veći broj, dovođenje u vezu svakog ugovora za fonogrmamom koji je predmet zahteva, a zatim njihovu materijalnopravnu ocenu u kontekstu drugih priloženih/izvedenih dokaza. Drugim rečima, nižestepeni sudovi propuštaju da cene sadržaj pojedinačnih ugovornih odredbi posebno u pogledu prava i obaveza stranaka u vezi sa sačinjavanjem svakog fonograma, njegovim umnožavanjem i stavljanjem u promet, sa naknadama u vezi sa tiražom tj. od ''svake fakturisane ploče'', eventualnom odgovornošću za sačinjene snimke. Ovo naročito imajući u vidu činjenicu da ugovori nikako nisu mogli biti usklađeni sa propisima koji su tek kasnije doneti.

Dalje, ostalo je nejasno od kakvog su uticaja na konačni zaključak dostavljeni planovi snimanja, koji su aposlutno zanemareni, priloženi računi kojima su plaćani organizacioni poslovi oko izdanja a neki sadrže i stavku ''hotelski računi'' za pojedine vokalne interpretatore, zatim raspodela honorara koja sadrži stavku ''studio'' i sl. Ovo dokazi jesu zanemareni odnosno nisu cenjeni svi dokazi kao celina.

Osnovano se revizijom tuženog protivtužioca ukazuje i na standarde pri obavljanju ove delatnosti, koji su i u to vreme bili poznati. Naime, međunarodne konvencije koje u to vreme nisu bile deo domaćeg pravnog poretka jer su ratifikovane tek 2002. godine, sadržale su određene standarde u odnosu na obeležavanje fonograma i omota legalno distribuiranih primeraka. Tako je članom 5. Ženevske konvencije propisano da ako je uslov za zaštitu proizvođača fonograma država ugovornica na osnovu nacionalnog prava potrebno ispunjenje formalnih uslova, oni se smatraju ispunjenim ako svi ovlašćeni duplikati fonograma distribuirani javnosti ili njihovi omoti nose obaveštenje koje se sastoji od simbola (R) koji je praćen datumom sa godinom prvog objavljivanja postavljenim na takav način da se daje razumno obaveštenje o zahtevu zaštite. Ako se na duplikatima ili njihovim omotima ne identifikuje proizvođač, njegov pravni sledbenik ili nosilac isključive licence, onda obaveštenje mora da uključi ime proizvođača, njegovog pravnog sledbenika ili nosioca isključive licence. Sličnu odredbu u članu 11. sadrži i Rimska konvencija ratifikovana u isto vreme, 2002. godine. Iz toga sledi da je u međunarodnoj praksi način obeležavanja primeraka umnoženih fonograma, odnosno omota, bio standardizovan, pa je i u ovom sporu to moglo ukazati koje lice je odgovorno za prvi sačinjeni snimak. Izvesni omoti su priloženi spisu ali to nije cenjeno niti je njihova sadržina utvrđena.

Zatim, odluke se zasnivaju na zaključku da tuženi protivtužilac nije dostavio dokaz da je svojim sredstvima finansirao proizvodnju fonograma bez razloga o tome da li se, a ako ne iz kojih razloga, prihvataju dostavljeni dokazi o raspodeli honorara, kakva je njihova sadržina, da li imaju stavku koja se odnosi na troškove studija i ako imaju šta ona obuhvata odnosno od kakvog je to uticaja. Ovo i kod iskaza zastupnika tužioca kome je poklonjena vera da ''Diskos njemu nije nadoknadio troškove snimanja prvog zapisa niti su to mogli da isplate jer svaki pokušaj da se fizičkom licu izvrši isplata od strane pravnog lica je bilo krivično delo'' i da je ''podizao svoj rejting i povećavao izvođačka prava, autorska prava i tako pokrivao troškove studija''. Obrazlaže se i da se ugovorima ne može dokazivati da je uloženo u fonograme pre nego što su oni nastali pri čemu konkretni fonogrami i konkretni ugovori uopšte nisu dovedeni u vezu.

Iz iznetog proizilazi da sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava, odredbe čl.125 Zakona o autorskom i srodnim pravima, sve relevantne činjenice nisu razjašnjene jer nisu cenjene sve ugovorne odredbe a prema okolnostima vremena u kom su i one i fonogrami sačinjeni, kao ni svi ostali pisani dokazi.

Sledom iznetog odluka je ukinuta primenom odredbe čl. 416 ZPP.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će, imajući u vidu okolnosti u vreme sačinjavanja predmetnih fonograma odnosno da se zakon primenjuje na fonograme sačinjene pre više decenija, ceniti sve priložene i izvedene dokaze u odnosu na svaki fonogram pojedinačno, ceniće sadržinu priloženih ugovora imajući u vidi da oni ne mogu biti usklađeni sa propisima koju u vreme njihovog sačinjavanja nisu postojali, ceniće i iskaze svedoka, pa će razjasniti u čijoj organizaciji, čijim sredstvima i na čiju odgovornost je izvršeno prvo snimanje zvuka. Konačnom odlukom rešiće i o zahtevu za naknadu troškova celokupnog postupka.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković