Odgovornost za štetu zbog prekida pregovora o zaključenju ugovora

Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Prev 835/2024
09.05.2025. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Matković Stefanović, predsednika veća, Tatjane Đurica i Vladislave Milićević, članova veća, u pravnoj stvari tužioca TP „Aleksandar MN“ doo Beograd, koga zastupa punomoćnik Vladimir Jukić, advokat iz ..., protiv tuženog Privrednog društvo za poslovne usluge „Mercator-S“ doo Beograd, koga zastupa punomoćnik Aleksandar Petrović, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 321/23 od 21.03.2024. godine, u sednici veća održanoj 09.05.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

I USVAJA SE revizija tuženog i PREINAČAVA SE presuda Privrednog apelacionog suda Pž 321/23 od 21.03.2024. godine u stavu II i III izreke i PRESUĐUJE:

ODBIJA SE žalba tužioca, izjavljena protiv presude Privrednog suda u Beogradu P 1947/19 od 13.09.2022. godine, u delu stava I izreke, u kome je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu plati iznos od 1.126.031,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 05.04.2019. godine do isplate i u stavu II izreke, kao neosnovana.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

II OBAVEZUJE SE tužilac da tuženom naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema pisanog otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 1947/2019 od 13.09.2022. godine, u stavu I izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu plati ukupan iznos od 15.513.355,70 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 05.04.2019. godine kao neosnovan. U stavu II tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 606.833,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 321/23 od 21.03.2024. godine, u stavu I izreke, delimično je odbijena žalba tužioca i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P 1947/19 od 13.09.2022. godine u delu stava I izreke, u kome je odbijen zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu plati iznos od 14.387.324,70 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 05.04.2019. godine. U stavu II preinačena je prvostepena presuda Privrednog suda u Beogradu u delu stava I i u stavu II izreke, tako što je obavezan tuženi da tužiocu plati iznos od 1.126.031,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 05.04.2019. godine do isplate i tužilac obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 485.827,77 dinara. U stavu III izreke tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove drugostepenog parničnog postupka u iznosu od 41.905,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude u preinačenom delu, u stavu II i III izreke, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP, učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, pogrešne primene materijalnog prava i svih drugih zakonskih razloga.

Ispitujući drugostepenu presudu u pobijanom delu, u granicama revizijskih navoda, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi odredbe člana 8. ZPP, na koju se ukazuje revizijom tuženog, s obzirom da se ocena dokaza vrši u postupku pred prvostepenim, a ne pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su vodile pregovore u vezi sa zaključenjem ugovora o zakupu poslovnog prostora površine 521 m2, u Beogradu. Tuženi je Odlukom od 04.03.2016. godine odobrio investicijsko ulaganje projekta, odnosno otvaranje nove poslovne jedinice – maloprodaja „IDEA“ sa cenom zakupa u iznosu od 10 evra po m2. Nakon što je tuženi doneo navedenu Odluku, tužilac i tuženi su stupili u pregovore u vezi sa zaključenjem ugovora o zakupu počevši od marta 2016. godine. Tužilac je tuženom dostavio tri predloga nacrta ugovora o zakupu, dana 14.07.2016. godine, 27.09.2016. godine i 28.10.2016. godine. Tuženi je prvu verziju nacrta ugovora o zakupu dostavio tužiocu 21.09.2016. godine, a drugu, finalnu 17.11.2016. godine. U nacrtu ugovora o zakupu, predloženom od strane tužioca, konstatovano je da su predmet zakupa 4 posebna dela, odnosno 4 prostora korisnih površina 137 m2, 23 m2, 21 m2 i garaže u prvom suterenu korisne površine 319 m2. U predlogu finalne verzije ugovora o zakupu, sačinjenoj od strane tuženog, utvrđeno je da se izmene ogledaju u preambuli ugovora tako što je za potrebe zasnivanja ugovornog odnosa zakupodavac dostavio zakupcu na uvid dokumentaciju, između ostalog i LN broj ... KO ... . U tački 2. tačka 6. ugovora, predloženog od strane tuženog, precrtana je odredba da su ugovorne strane saglasne da u slučaju da nadležni organ donese negativno – odbijajuće rešenje po pitanju adaptacije predmetnog prostora, zakupac se obavezuje da zakupodavcu nadoknadi štetu za dovođenje predmetne nepokretnosti u stanje koje odgovara zahtevima zakupca i štetu u vidu izgubljene dobiti koju bi zakupodavac ostvario da je predmetnu nepokretnost dao u zakup drugom zakupcu.

Kada su otpočeli pregovori između parničnih stranaka, tuženi je dostavio tužiocu listu dokumentacije koju je potrebno da pribavi, između ostalog i List nepokretnosti za predmetni poslovni prostor, kao i povećanje snage, odnosno napona struje u objektu, što je trebalo da bude učinjeno nakon potpisivanja ugovora, a pre primopredaje objekta. Tužiocu je u julu 2016. godine rešenjem EPS distribucije od 27.07.2016. godine odobreno priključenje struje u navedenom objektu uz povećanje snage i obračunati su mu troškovi priključka u ukupnom iznosu od 1.126.031,00 dinara. Tužilac je troškove priključenja platio dana 22.08.2016. godine. Tužilac je u julu dostavio tuženom pribavljenu dokumenataciju na uvid, uz napomenu da nema original vlasnički list iz katastra nepokretnosti, a u prilogu tog mejla je tuženom dostavio i prvi predlog nacrta ugovora o zakupu. Tuženi je 21.09.2016. godine prosledio svoj predlog ugovora o zakupu, uz napomenu da se nakon potpisivanja ugovora radi projekat izdavanja građevinske dozvole i da će se primopredaja objekta izvršiti nakon dobijanja građevinske dozvole i izvršenog pojačanja struje. Tužilac je potom 27.09.2016. godine dostavio tuženom svoj predlog ugovora o zakupu sa određenim korekcijama i poslednju korigovanu verziju 28.10.2016. godine, uz poziv tuženom da se pristupi potpisivanju ugovora. Tuženi je 17.11.2016. godine prosledio tužiocu svoju finalnu verziju ugovora, na šta je tužilac dana 18.11.2016. godine u svom mejlu obavestio tuženog da je saglasan sa izmenama u ugovoru. Tuženi je tužioca dopisom upućenim preko pravne službe dana 01.12.2016. godine obavestio da prostor mora da uknjiži kao jedinstveni lokal. Tužilac je u navedenom periodu trajanja pregovora prolongirao dostavljanje lista nepokretnosti, koji je konačno dostavio tuženom 20.12.2016. godine, sa molbom da se pristupi potpisivanju ugovora do 30.12.2016. godine. Tužilac je potom uputio tuženom opomenu pred utuženje 16.01.2017. godine, u kojoj je odredio rok od tri dana za izjašnjenje da li će se pristupiti potpisivanju ugovora o zakupu. Tuženi se izjasnio na navedenu opomenu, ukazujući tužiocu da je potrebno da se izvrši prenamena prostora i spajanje lokala u jednu celinu i dovođenje prostora u pravno-tehničku ispravnost, što je tužilac odbio i predložio da tuženi sam izvrši prenamenu prostora o trošku tužioca ili da tužiocu nadoknadi štetu u vidu izgubljene dobiti od osam mesečnih zakupnina i štetu koju je tužilac pretrpeo pribavljajući elaborat protivpožarne zaštite i povećanja snage struje. Tuženi se svojim dopisom od 05.04.2017. godine izjasnio da nije u mogućnosti da sam izvrši prenamenu prostora i da je sredstva za uređenje tog prostora preusmerio na druge projekte, čime je prekinuo pregovore.

Na temelju tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je izveo zaključak da je tuženi savesno vodio pregovore, u nameri da zaključi ugovor o zakupu sa tužiocem, ali da je od zaključenja tog ugovora odustao iz opravdanog razloga. Taj razlog se po stanovištu prvostepenog suda ogleda u tome što je tuženi nakon dostavljanja Izvoda iz katastra nepokretnosti od strane tužioca utvrdio da je neophodno izvršiti prenamenu prostora za obavljanje trgovinske delatnosti u istom, na šta tužilac nije pristao, kao i iz razloga što nije postignuta saglasnost u vezi sa vremenskim trajanjem ugovora i odgovornosti za rizik od eventualne neuspele ili preduge procedure prenamene. Prvostepeni sud takođe nalazi da je tužilac troškove priključenja struje i povećanja njenog napona učinio u trenutku kada nije imao pouzdanu potvrdu od strane tuženog da će ugovor biti zaključen pa su ti troškovi učinjeni na sopstveni rizik, kao pripremna radnja za zaključenje ugovora, usled čega tužilac nema pravo na naknadu istih.

Drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud iz utvrđenih činjenica izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovana odluka o odbijanju tužbenog zahteva za naknadu stvarne štete, na ime troškova za priključenje struje. Drugostepeni sud nalazi da se tuženi saglasio sa verzijom nacrta ugovora tužioca, u kojoj je bilo navedeno da se u zakup izdaje poslovni prostor koji se sastoji od četiri posebne celine, tri poslovna prostora i garaže od 319 m2. Stoga se, po stanovištu drugostepenog suda, ne može zaključiti da je bio savestan u vođenju pregovora i da nije odgovoran za štetu koju je tužilac pretrpeo u vidu učinjenih troškova za priključenje struje. Obrazlaže da je tužilac navedene troškove priključka struje učinio u vreme kada je imao potvrdu od strane tuženog da će ugovor biti zaključen i to kao izmenu koju je tuženi tražio kao uslov za zaključenje ugovora o zakupu, pa stoga postoji uzročna veza između radnji tuženog i umanjenja imovine tužioca. Iz navedenih razloga, drugostepeni sud je u označenom delu preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženog da tužiocu naknadi stvarnu štetu u iznosu od 1.126.031,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Vrhovni sud nalazi da je drugostepena odluka doneta pogrešnom primenom materijalnog prava na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, te da je pravilna odluka prvostepenog suda kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu stvarne štete po osnovu priključka struje kao neosnovan.

Tužilac svoj zahtev za naknadu štete, i to po osnovu izmakle dobiti i stvarne štete, zasniva na tvrdnji da je tuženi vodio pregovore o zaključenju ugovora o zakupu bez namere da zaključi ugovor, odnosno da je od te namere odustao bez osnovanog razloga. Tužbeni zahtev za naknadu štete po osnovu izmakle dobiti pravnosnažno je odbijen i drugostepena presuda u tom delu nije predmet odlučivanja u revizijskom postupku. Predmet odlučivanja po reviziji je naknada stvarne štete po osnovu učinjenih troškova priključka struje u iznosu od 1.126.031,00 dinara, koje je tužilac snosio u toku vođenja pregovora o zaključenju ugovora o zakupu. Pregovori za zaključenje ugovora nisu obavezujući i svaka strana ih može prekinuti kad god hoće, saglasno odredbi člana 30. stav 1. ZOO. Stoga, u toku vođenja pregovora ne postoji obaveza potencijalnih ugovornih strana da zaključe ugovor. U toj fazi potencijalne ugovorne strane razmatraju sve bitne elemente ugovora čijem zaključenju treba da pristupe i pokušavaju da postignu saglasnost oko istih. Ugovor je zaključen kada se ugovorne strane saglase o bitnim sastojcima ugovora, kako to predviđa odredba člana 26. ZOO. U odsustvu saglasnosti o bitnim elementima ugovora, ne može nastati ni ugovor. Upravo iz tog razloga postoji mogućnost da svaka strana prekine pregovore kad god hoće, bez snošenja bilo kakvih posledica zbog toga. Prema izričitoj odredbi člana 30. stav 4. ZOO, svaka strana snosi svoje troškove oko priprema za zaključenje ugovora, a zajedničke troškove snose na jednake delove, osim ako se drukčije ne sporazumeju. Dakle, u vođenju pregovora buduće ugovorne strane imaju veliku slobodu, nisu uslovljene zaključenjem ugovora, niti postoji vremensko ograničenje trajanja pregovora, a troškove oko priprema za zaključenje ugovora snosi svako za sebe. Stoga se pravo na naknadu štete javlja samo izuzetno, kada je jedna ugovorna strana postupala protivno načelu savesnosti i poštenja, zabrani prouzrokovanja štete i primeni dobrih poslovnih običaja.

U toku postupka je nesporno utvrđeno da je tuženi imao nameru da sa tužiocem zaključi ugovor o zakupu, odnosno da nije vodio pregovore bez namere zaključenja ugovora. Parnične stranke su razmenjivale svoje verzije nacrta ugovora o zakupu, iznosile primedbe i korekcije, prikupljale potrebnu dokumentaciju, odnosno tužilac je prikupljao, a tuženi razmatrao i to sve u periodu od marta 2016. godine do aprila 2017. godine. Stoga je izvesno da je kod tuženog postojala namera za zaključenje ugovora, manifestovana kroz sve radnje koje je tuženi preduzeo u tom smeru, pa tužilac ne može po tom osnovu potraživati naknadu štete od tuženog. Sporno je međutim bilo da li je tuženi odustao od namere da zaključi ugovor o zakupu sa tužiocem bez osnovanog razloga ili je za to imao opravdan razlog. Prvostepeni sud nalazi da je tužilac imao opravdan razlog jer mu je za obavljanje maloprodajne delatnosti bio potreban jedinstven prostor, a tužilac je odbio da izvrši prenamenu prostora i spoji četiri posebna dela u jedinstveni lokal. Kao dodatni razlog prvostepeni sud navodi i da nije postignuta saglanost tužioca i tuženog oko vremenskog trajanja ugovora i odgovornosti za rizik od eventualne neuspele i preduge procedure prenamene. Drugostepeni sud pak u navedenom ne vidi opravdan razlog za odustanak od ugovora. Smatra da je tuženi od novembra 2016. godine, kada je mejlom potvrdio da je saglasan sa predloženim tekstom ugovora od strane tužioca, bio upoznat sa tim da se poslovni prostor koji se izdaje u zakup sastoji od četiri posebne celine, tri poslovna prostora i garaže od 319 m2. Stoga zaključuje da je tuženom bilo poznato da taj prostor ne predstavlja jedinstvenu celinu i da u njemu ne može obavljati maloprodajnu delatnost, pa je odustankom od zaključenja ugovora iz tog razloga skrivio štetu koju je tužilac pretrpeo plaćanjem troškova priključenja struje u objektu. Netačan je navod drugostepenog suda da je tuženi mejlom od 18.11.2016. godine potvrdio da je saglasan sa nacrtom ugovora predloženim od strane tužioca, na šta se osnovano ukazuje revizijom tuženog. Mejl od 18.11.2016. godine je mejl koji je tužilac uputio tuženom i u kom tužilac navodi da je saglasan sa izmenama u ugovoru koji je učinio tuženi. Dakle, obrnuto. Međutim, tačno je da je tuženi, i pre dostavljanja Lista nepokretnosti, znao da se navedena nepokretnost kao predmet zakupa sastoji od četiri posebne celine. To je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, bilo navedeno još u prvoj verziji nacrta ugovora o zakupu, predloženoj od strane tužioca, od 14.07.2016. godine. U tom nacrtu ugovora o zakupu navedeno je da se poslovni prostor sastoji iz tri posebna dela – objekata korisne površine 137 m2, 23 m2 i 21 m2 i garaže u prvom suterenu kao posebnog dela površine 319 m2. To međutim nije bio jedini razlog za odustanak tuženog od zaključenja ugovora sa tužiocem. Ta problematika je bila rešavana u toku trajanja pregovora parničnih stranaka, pri čemu je tuženi u tom smislu uputio i izričit zahtev tužiocu, najkasnije 01.12.2016. godine, da tužilac mora prostor da uknjiži kao jedinstveni lokal. Nakon što mu je tužilac dostavio List nepokretnosti dana 20.12.2016. godine, tuženi se i definitivno uverio da prostor nije uknjižen kao jedinstveni lokal pa je tuženi uputio zahtev tužiocu da se izvrši prenamena prostora i spajanje lokala u jednu celinu, te dovođenje prostora u pravno-tehničku ispravnost. Tužilac na to nije pristao, niti je pristao da se primopredaja izvrši nakon dobijanja građevinske dozvole. Osim toga, parnične stranke nisu mogle da se saglase ni oko vremenskog trajanja ugovora i odgovornosti za rizik od neuspele ili preduge procedure prenamene, kao i u pogledu uslova za raskid ugovora. To su sve razlozi koji su opredelili tuženog da u svom dopisu od 05.04.2017. godine, upućenom tužiocu, prekine pregovore u vezi sa zaključenjem ugovora o zakupu navodeći da verzija ugovora koju predlaže tužilac i uslovi pod kojima tužilac predlaže zaključenje ugovora ne odgovaraju njegovim poslovnim interesima. Iz svega rečenog sledi da tuženi nije odustao od zaključenja ugovora bez osnovanog razloga, već da je za to imao razloge opredeljene svojim finansijskim, poslovnim i ekonomskim interesima. Sledi da je pogrešan zaključak drugostepenog suda da postoji uzročna veza između radnji tuženog i štete koju je tužilac pretrpeo.

Osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je drugostepeni sud u tom delu pogrešno zaključio da je tužilac troškove priključka struje učinio u vreme kada je imao potvrdu od strane tuženog da će ugovor biti zaključen. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužiocu rešenjem EPS Distribucije od 27.07.2016. godine odobreno priključenje struje uz povećanje snage, a da je utvrđenu obavezu po tom osnovu izmirio 22.08.2016. godine. Tužilac u tom trenutku, u julu 2016. godine, nije imao potvrdu tuženog da će ugovor biti zaključen. Naprotiv, parnične stranke su počev od jula meseca 2016. godine tek počele da razmenjuju nacrte ugovora o zakupu i da diskutuju o svim bitnim elementima ugovora, pri čemu je finalna verzija ugovora koju je tuženi uputio tužiocu bila u novembru te godine. Stoga su to troškovi koje je tužilac učinio oko priprema za zaključenje ugovora, a koje je, saglasno odredbi člana 30. stav 4. ZOO, dužan da sam snosi.