Rešenje Vrhovnog suda o nedozvoljenosti revizije u privrednom sporu male vrednosti

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 1226/24 od 19.09.2024. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tuženih i žalba tužioca, i potvrđena je prvostepena presuda. Odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka. Odbijena je žalba drugotuženog i potvrđeno rešenje Privrednog suda u Novom Sadu 10 P 106/2023 od 26.01.2014. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi su izjavili blagovremene revizije, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23–dr. zakon), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), dok je stavom 2. istog člana propisano da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Pobijanom drugostepenom presudom pravnosnažno su obavezani tuženi da tužiocu solidarno isplate iznos od 2.034.810,07 dinara sa zateznim kamatama. Prema obrazloženju nižestepenih sudova, tuženi AA je bio zaposlen kod tuženog DOO ... ..., kada je 10.03.2010. godine sa BB, takođe zaoslenim kod tog poslodavca, svojim prevoznim sredstvom obavljao prevoz robe za potrebe tuženog DOO ... ..., i svojom isključivom krivicom prouzrokovao saobraćajnu nezgodu u kojoj je teške telesne povrede zadobio BB, na mestu suvozača. Kako je oštećenom utvrđeno pravo na invalidsku penziju, zbog gubitka radne sposobnosti koji je nastao kao posledica povreda zadobijenih u saobraćajnom udesu, odnosno kao posledica povrede na radu, i pravo na novčanu naknadu za telesna oštećenja nastala kao posledica iste povrede na radu, to tužilac traži od tuženih, kao solidarno odgovornih, naknadu štete po osnovu isplate invalidske penzije i naknade za telesno oštećenje u ukupnom iznosu od 3.665.937,95 dinara.

Nižestepeni sudovi zaključuju da je tuženi DOO ... ... odgovoran za nastalu štetu po odredbi člana 174. i 176. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer se poslužio opasnom stvari drugotuženog, dok je drugotuženi odgovoran po osnovu krivice, koja je utvđena pravnosnažnom presudom kojom je drugotuženi osuđen za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, zbog čega su tuženi solidarno obavezani da tužiocu regresiraju iznose isplaćene oštećenom, uz umanjenje za doprinos osiguranika tužioca nastanku štete.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane nižestepene presude, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o revizijama tuženih kao izuzetno dozvoljenim. Nije od uticaja na dozvoljenost revizije pozivanje prvotuženog na odredbe člana 208 stav 5. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i sa tim u vezi, na odredbe Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, jer je odgovornost prvotuženog utvrđena na osnovu odredbe člana 174. i 176. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a ne na osnovu svojstva poslodavca i propisa o bezbednosti i zdravlju na radu. Prvotuženi ne ukazuje zbog čega je potrebno novo tumačenja prava zakonske odredbe na kojoj je zasnovana njegova odgovornost.

Drugotuženi u reviziji ističe razloge prema kojima smatra da je prvotuženi isključivo odgovoran za štetu, za koju smatra da je u vezi opasne delatnosti koju je organizovao prvotuženi kao poslodavac, i da bez obzira na krivičnu presudu ne postoji pasivna legitimacija drugotuženog. S obzirom da je drugotuženi radnik prvotuženog, prema odredbi člana 171. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima može odgovarati samo kada je štetu prouzrokovao namerno, što konkretno nije slučaj. Ponavlja prigovor zastarelosti.

Revidenti u revizijama ne ukazuju na različitu sudsku praksu u predmetima sa istovrsnim činjeničnim i pravnim pitanjima, niti ukazuju na pravna pitanja koja treba razmotriti od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana. Odredbe materijalnog prava na kojima je pobijana presuda zasnovana ne iziskuju novo tumačenje prava. Time, nisu ispunjeni propisani uslovi za izuzetnu dozvoljenost revizije. Sama, eventualno pogrešna primena materijalnog prava o osnovima odgovornosti i o zastarelosti, u donošenju pravnosnažne presude, nije razlog za dozvoljenost posebne revizije.

Zato je Vrhovni sud primenom odredbe člana 404. stav 2. doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tuženog na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizije nisu dozvoljene.

Tužilac je protiv tuženih podneo tužbu dana 27.10.2017. godine. Vrednost predmeta spora je 3.052.215,10 dinara.

Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da su u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, koji ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. istog zakona propisano je da u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

U konkretnom slučaju radi se o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku, pa se zaključuje da izjavljene revizije shodno odredbi člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku nisu dozvoljena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković