Odbijanje revizije u sporu o ništavosti menice i sticanju bez osnova

Tuženi je podneo odgovor na reviziju kojim osporava osnovanost revizijskih razloga i tačnost revizijskih navoda, pa u smislu obrazloženih navoda predlaže da se revizija kao neosnovana odbije.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je ocenio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena apsolutno bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Neosnovano se navodom da nisu cenjeni bitni žalbeni navodi ukazuje na povredu iz odredbe člana 374. stav 1 u vezi sa članom 396. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Drugostepeni sud je ocenio žalbene navode koje je našao bitnim, naveo je razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti, pri čemu je odluku sačinio u skladu sa odredbom stava 2. članom 396 Zakona o parničnom postupku, koju revident zanemaruje, a kojom je propisano da ako se presudom žalba odbija, sud neće detaljno da obrazlaže presudu u slučaju da prihvata činjenično stanje utvrđeno presudom, kao i primenu materijalnog prava.

Navodima revizije o kontradiktornosti drugostepene odluke suštinski se ukazuje na apsolutno bitnu povredu iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku koja nije dozvoljen revizijski razlog. Razlozi za izjavljivanje revizije restriktivni su i određeni odredbom člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, tužilac i tuženi zaključili su ugovor o kupoprodaji opreme i usluga za kompletnu izgradnju fotonaponske elektrane za sopstvenu potrošnju instalisane snage 468,16 kWp u Novoj Pazovi. Istim ugovorom tuženi, označen kao prodavac, obavezao se da isporuči proizvodnu opremu prema specifikaciji koja je dostavljena u ponudi koja je sastavni deo ugovora, kao i da pruži kompletne usluge projektovanja, montaže, odnosno kvalifikovane usluge potrebne radi izgradnje i puštanja u rad elektrane. Ugovorena cena opreme i radova je 374.330,44 eur bez PDV-a, s tim da je odredbom člana 3. ugovora regulisana dinamika plaćanja po fazama i to: prva faza odnosno 5 % avansno, druga faza 15 % po ishodovanju dozvole za izvođenje radova, treća faza 60 % ugovorene cene prilikom isporuke glavne opreme i poslednja faza je 20 % od ugovorene cene u roku od 30 dana od završetka i puštanja solarne elektrane u rad. Tužilac je bio u obavezi da tuženom preda jednu blanko solo menicu u cilju obezbeđenja izvršenja obaveze plaćanja, što je i učinio, pa je tuženom predao predmetnu menicu serijske oznake ... . Uz menicu je predato i menično ovlašćenje kojim je tuženi ovlašćeni da menicu može popuniti na iznos koji je u skladu sa članom 3. ugovora. Tužilac je uplatio avans 30.12.2021. godine u iznosu od 22.459,82 eur, odnosno 2.640.384,35 dinara sa PDV-om. Odredbom člana 2. ugovora stipulisano je da se oprema isporučuje odmah nakon dostupnosti i carinjenja pa je tuženi sukcesivno isporučivao opremu za čiji prijem je tužilac potpisao 5 otpremnica izdatih u periodu od 17.02.2022. godine do 27.04.2022. godine. Tuženi je, zatim, navedenu opremu fakturisao a ukupno fakturisani iznos je 37.754.905,30 dinara. Tužilac je tuženom vratio račune sa obrazloženjem da nisu izdati u skladu sa ugovorom i ponudom. Rešenjem Opštinske uprave Stara Pazova od 18.05.2022. godine odbijen je zahtev tužioca za odobrenje radova na izgradnji solarne elektrane dok je rešenjem istog organa od 17.06.2022. godine odobreno izvođenje istih. Tuženi je menicu, popunjenu na iznos od 39.548.248,68 dinara, dana 04.07.2022. godine podneo na naplatu. Višak od 174 komada panela koji su primljeni u magacin tužioca 27.04.2022. godine, tuženi je preuzeo 09.11.2022. godine. Najzad, utvrđeno je da je tuženi završio radove na ugradnji, montaži i proveri opreme, te da je solarna elektrana puštena u rad 13.12.2022. godine.

Kod takvih činjenica prvostepeni sud zaključuje da je ugovor mešovite prirode jer ima karakter ugovora o prodaji i ugovora o delu, da blanko menica predata u cilju obezbeđenja potraživanja iz tačno određenog posla i da je tužilac, kao menični dužnik, trebalo da dokaže da je ona naknadno popunjena protivno ugovoru, odnosno da je zloupotrebljena u smislu odredbe člana 16. Zakona o menici. Obrazlaže da je tužiocu odobreno izvođenje radova rešenjem od 17.06.2022. godine što znači da je dospelo za plaćanje 15 % cene u skladu sa odredbom člana 3. ugovora, a da je oprema isporučena do 27.04.2022. godine, što znači da je i treća faza dospela sve pre 04.07.2022. godine sa kojim datumom je popunjena menica i to na iznos u skladu sa ugovorom. Dodaje da izdavanje fakture uopšte nije uslov za aktiviranje menice, već je uslov neizvršenje obaveza plaćanja po dospelosti faze 2 i 3, što je u konkretnom slučaju ispunjeno. Zaključuje da menica nije zloupotrebljena, odnosno da nije ništava, te da stoga nije osnovan ni zahtev za vraćanje naplaćenog iznosa.

Drugostepeni sud prihvata materijalnopravni zaključak prvostepenog suda.

Revizijom tužilac pobija drugostepenu odluku ukazujući da drugostepeni sud uopšte ne ceni da je u toku prvostepenog postupka izveden dokaz veštačenjem te da je veštak naveo da se ne može zaključiti da je menica popunjena u skladu sa fakturama, odakle zaključuje da nije ni u skladu sa ugovorom, da je prvostepeni sud kontradiktoran razlog o neprihvatanju nalaza te da je isti sud učinio bitnu povredu iz člana 374. stav 1, a u vezi člana 270. stav 4. Zakona o parničnom postupku obzirom da je, usled okolnosti da nema stručno znanje, odredio izvođenje dokaza veštačenjem a onda izmenio činjenično stanje uvrđeno istim, što sve drugostepeni sud, postupajući po žalbi, ne ceni. Zanemarena je činjenica da je tuženi izdao neispravne račune i zahtevao plaćanje po istim, da su navedeni računi antidatirani i neispravni sa aspekta Zakona o porezu na dodatu vrednost a drugostepeni sud je zanemario i priloženo mišljenje Ministarstva finansija. Ukazuje da je netačna konstatacija drugostepenog suda o meničnom iznosu, i da sudovi propuštaju da daju razloge o tome da je prvobitno odbijen zahtev za izvođenje radova iako se ponudom obavezao na njihovo ishodovanje dozvola. Ističe i to da je drugostepeni sud, prvo naveo da se ne radi o ugovoru „ključ u ruke“, a da je u daljem delu presude konstatovao da se upravo o takvom radi.

Odredbom člana 16. stav 1. Zakona o menici propisano je da lica protiv kojih je postavljen zahtev da ispune svoje obaveza iz menice ne mogu prema njenom imaocu isticati prigovore koji imaju osnova u ličnim odnosima sa trasantom ili s kojim ranije imaocem menice, osim ako je sadašnji imalac menice, prilikom njenog sticanja, svesno postupio na štetu dužnika, a u stavu 2. da ako je menica koja je u vreme izdanja bila nepotpuna, naknadno ispunjena protivno postojećem sporazumu, povreda ovog sporazuma ne može se prigovoriti imaocu menice, osim ako ju je stekao zlomisleno ili ako je pri sticanju menice postupio sa velikom nemarnošću. Prema odredbi čl. 256 st. 1. Zakona o obligacionim odnosima protiv zahteva imaoca hartije od vrednosti, izdavalac može istaći samo prigovore koji se tiču izdavanja same hartije kao što je falisfikat, zatim prigovore koji proizilaze iz sadržaja hartije kao što su rokovi ili uslovi; najzad, prigovre koje ima prema samom imaocu hartije kao što su kompnezacija, nedostatak zakonom propisanog roka za sticanje hartije od vrednosi i nedostatak ovlašćenja. Menica je, dakle, strogo formalna hartija od vrednosti, te se kod menice pretpostavlja da je volja njenog izdavaoca upravo ona koja je napisana u meničnom pismenu. Stoga, da ne bi došlo do naplate, menični dužnik mora dokazati zloupotrebu takve menice, odnosno da ono što je napisano na meničnom blanketu, pismenu, ne predstavlja volju njegovog izdavaoca i da je popunjen suprotno meničnom ovlašćenju (uslovi i rokovi). Teret dokazivanja je uvek na meničnom dužniku. On treba da dokaže da je ona zloupotrebljena i u čemu se ta zloupotreba ogleda, odnosno da je popunjena suprotno pravilima posla pa se, imajući u vidu odredbe Zakona o menici, od realizacije blanko potpisane menice koja je u formalno pravnom smislu ispravna, sa uspehom može zaštiti samo onaj menični dužnik koji dokaže da je imalac stekao zlomisleno ili da je pri sticanju postupio sa velikom nemarnošću, odnosno da je ona popunjena suprotno meničnom ovlašćenju što znači, terminom odredbe 256 st. 1. Zakona o obligacionim odnosima, suprotno ugovorenim uslovima i rokovima.

Bez uticaja je ukazivanje da je drugostepeni sud propustio da ceni žalbeni navod kojim je ukazano na sadržinu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko finansijske struke, obzirom da je prvostepeni sud, na osnovu ovlašćenja iz odredbe čl. 229. st. 2. Zakona o parničnom postuku, odlučio da ne prihvati navedeni dokaz dajući za svoju odluku jasno obrazloženje. Ugovorom, u čl. 3, uređen je način izmirenja obaveze plaćanja a menica je data upravo radi obezbeđenja obaveze iz te utovorne odredbe. Stoga, za realizaciju menice su bitne dve okolnosti: da je ona formalno pravno ispravna i da je postojalo dospelo potraživanje tuženog po odredbama ugovora. Prema pravilnom zaključku nižestepenih sudova, na dan sa kojim je menica popunjena dospele su obaveze za plaćanja po fazi II i III, menica je popunjena na ugovorom određene, dospele, iznose za plaćanje što znači da jeste popunjena u skladu sa ugovorom. S tim u vezi, neutemeljen je navod revizije da je neprihvatanjem sačinjenog nalaza veštaka izmenjeno činjenično stanje. Pritom, Vrhovni sud nalazi potrebnim da ukaže sledeće: veštak na osnovu svojih stručnih znanja daje sudu nalaz, odnosno zapažanje i mišljenje o relevantnim činjenicama. Tako predmet veštačenja može biti npr. visina potraživanja/dugovanja na određi dan. Sud pravo poznaje, pa materijalnopravna ocena ne može biti predmet veštačenja. Kod činjenice da formalna valjanost menice nije bila sporna, pitanje njene saglasnosti sa meničnim ovlašćenjem i pravnim poslom iz kog je proistekla (ugovorom), je pravno pitanje. Dakle, zaključak o tome da li je menica popunjena u skladu sa pravilima posla daje sud. Iz činjeničnog utvrđenja proizilazi da su bile okončane i II i III faza, što znači da je postojalo potraživanje dospelo u skladu sa odredbom člana 3. za čije obezbeđenje je izdata menica, i to upravo u visini meničnog iznosa.

Navodi revizije da je tuženi izdao neispravne račune i po istim zahtevao plaćanje nisu od uticaja budući da je način plaćanja uređen ugovorom u čl. 3, da je menično ovlašćenje dato radi obezbeđenja plaćanja obaveze iz čl. 3. ugovora, a da je menica popunjena u skladu sa meničnim ovlašćenjem. S tim u vezi, bez uticaja je i navod da nije cenjen dopis Ministarstva finansija. Pritom, taj navod je i netačan jer je prvostepeni sud isti ocenio i obrazložio na strani 7, a drugostepeni sud je zaključio da su svi dokazi pravilno ocenjeni.

Dakle, iz činjeničnog utvrđenja proizilazi da su u momentu popunjavanja menice bile okončane ugovorom definisane II i III faza za koje je vezana dospelost plaćanja određenih novčanih iznosa, što znači da je postojalo potraživanje u skladu odredbom člana 3. ugovora za čije obezbeđenje je izdata menica. Postojalo je upravo u visini meničnog iznosa. Kako je postupljeno u skladu sa meničnim ovlašćenjem to menica nija zloupotrebljena. Nije ništava.

Dalje, iznos naplaćen po osnovu takve menice ne može predstavljati pravno neosnovano obogaćenje. Pritom, netačno navodi revident da je menica popunjena na iznos od 39.742.005,72 dinara, budući da iz činjenica koje su utvrđene u toku postupka, a na osnovu samog priloženog meničnog blanketa, proizilazi da je popunjena na iznos od 39.548.248,68 dinara u skladu u tom momentu dugovanim iznosom po ugovoru.

Revident ponavlja žalbene navode o tome da je sam sebi ishodovao dozvolu, o čemu su se oba nižestepena suda izjasnila pri čemu je drugostepeni ispravno naveo da činjenice od značaja proizilaze iz sadržine odredbe člana 16. Zakona o menici.

Najzad, netačan je navod da je drugostepeni sud izmenio činjenično stanje navodeći da se ne radi o ugovoru po principu „ključ u ruke“. Prvo, čak i da je navedeno rečeno, a nije, radilo bi se o materijalno pravnom zaključku. Ono što drugostepeni sud jeste naveo je da su neosnovani navodi žalbe tužioca i dalje sadržina tih navoda u kojima je uključena sintagma ''po principu ključ u ruke“.

Revident ne daje ni jedan razlog za pobijanje odluke u delu kojim je potvrđeno rešenje prvostepenog suda, sadržano u presudi, o delimičnom odbačaju tužbe u pogledu zahteva usmerenog na neparničara, što raviziju čini paušalnom.

Sve napred navedeno ukazuje da je revizija neosnovana, pa je Vrhovni sud primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Kako nije uspeo postupku po reviziji, to tužiocu ne pripadaju ni troškovi revizijskog postupka.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković