Nedozvoljenost revizije u privrednom sporu male vrednosti

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 11246/21 od 26.01.2023. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, potvrđena je prvostepena presuda i odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu reviziju pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Predmet tužbenog zahteva po tužbi od 25.02.2019. godine je pobijanje pravnih radnji dužnika, dok je predmet eventualnog tužbenog zahteva naknade štete.

Prema iznetom činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, tužilac je protiv privrednog društva AB LIFT doo Beograd ishodovao pravnosnažnu i izvršnu presudu kojom je obavezan dužnik na isplatu duga tužiocu u iznosu od 1.656.886,70 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Privredno društvo AB LIFT doo Beograd je 21.02.2018. godine zaključilo Ugovor o kupoprodaji zemljišta sa ovde tuženim, katastarske parcele broj .., upisane u list nepokretnosti broj .. KO Šimanovci po ugovorenoj ceni koja će biti plaćena prodavcu na bankovni račun koji doznači prodavac. Na dan zaključenja kupoprodajnog ugovora račun dužnika nije bio u blokadi. Tužilac je protiv dužnika podneo predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave. U postupku sprovođenja izvršenja zaplenom novčanih sredstava na računu izvršnog dužnika ovde tužilac je namiren za iznos od 4.912,25 dinara. Dalje je u toku izvršnog postupka tužilac dodatno namiren za iznos od 816.300,00 dinara dodelom popisanih i procenjenih pokretnih stvari izvršnog dužnika. Potraživanje tužioca nije namireno u celosti, a postupak izvršenja je i dalje u toku, s tim što je javni izvršitelj obavestio sud da u trenutku sačinjavanja izveštaja 20.05.2021. godine nije pronađena nova imovina izvršnog dužnika koja može biti predmet izvršenja. Nepokretnost koju je ovde tuženi kupio od dužnika tužioca, tuženi je pre podnošenja tužbe u ovoj parnici otuđio trećem licu, neparničaru, ugovorom od 27.08.2018. godine. Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja sudovi su, primenom člana 280, 281. i 285. Zakona o obligacionim odnosima, zaključili je da je primarni tužbeni zahtev neosnovan, da tužilac nije dokazao da je dužnik znao ili mogao znati da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu svojim poveriocima, niti je dokazao da je trećem licu sa kojim je ili u čiju korist je pravna radnja preduzeta to bilo poznato ili moglo biti poznato, i da je neosnovan i eventualni tužbeni zahtev iz razloga što tužilac nije dokazao uzročno – posledičnu vezu između radnje tuženog i štete koju trpi, niti je pak dokazao nastanak štete u traženom iznosu.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane pobijane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi koje propisuje odredba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Tužilac u reviziji pretežno osporava ocenu dokaza i utvrđeno činjenično stanje, iz kojih razloga se ne može izjaviti posebna revizija. Ukazivanje na pogrešnu primenu materijalnog prava nije potkrepljeno dodatnim uslovom za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, a koji se tiču neujednačene sudske prakse u istovetnoj činjeničnopravnoj situaciji, potrebe za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje primenjenih materijalnopravnih odredbi Zakona o obligacionim odnosima.

Posebna revizija je kao izuzetno vanredno pravno sredstvo, čiji cilj nije da se preispituju pravnosnažne presude shodno pojedinostima konkretnog slučaja, već da se kroz konkretni slučaj reši pitanje od posebnog (šireg) interesa, a koje se može podvesti pod jedan od osnova iz 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Navedeno u ovom postupku nije slučaj. Eventualna pogrešna primena materijalnog prava, sama po sebi ne može biti razlog za izjavljivanje posebne revizije.

Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23), odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. istog zakona propisano je da u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

Tužilac je tužbu podneo dana 25.02.2019. godine. Vrednost predmeta spora iznosi 1.264.299,05 dinara.

U konkretnom slučaju radi se o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku, jer vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 30.000,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, pa se zaključuje da izjavljena revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga je na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković