Odgovornost naručioca za nedostatke na građevini nakon raskida ugovora

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Raiffeisen bank AD Beograd, ulica Đorđa Stanojevića br. 16, čiji su punomoćnici Dragan Milovanović i Milica Jankov, advokati u ..., protiv tuženog Veletržnica – Beograd DOO Beograd (Novi Beograd), Autoput bb, čiji je punomoćnik Srđan Ilinčić, advokat u ..., radi isplate duga, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 9Pž 1827/19 od 21.05.2020. godine i o zahtevu Republičkog javnog tužioca za preispitivanje iste pravnosnažne presude, u sednici veća održanoj 30. marta 2021. godine, doneo je

P R E S U D U

Zahtev Republičkog javnog tužioca za preispitivanje pravnosnažne presude Privrednog apelacionog suda 9Pž 1827/19 od 21.05.2020. godine se ODBIJA.

Revizija tuženog se DELIMIČNO USVAJA, UKIDA se presuda Privrednog apelacionog suda 9Pž 1827/19 od 21.05.2020. godine u I stavu izreke u delu kojim je potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu 32P 2035/2017 od 14.01.2019. godine u IV stavu izreke; u II stavu izreke u delu u kome je preinačena presuda Privrednog suda u Beogradu 32P 2035/2017 od 14.01.2019. godine u III stavu izreke i obavezan tuženi da tužiocu isplati 843.422,92 evra sa zakonskom zateznom kamatom od 14.03.2014. godine do isplate u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan isplate; i u III stavu izreke, kojim je odlučeno o troškovima drugostepenog postupka, i u tom delu se predmet vraća drugostepenom sudu na ponovno suđenje, dok se

revizija tuženog ODBIJA u odnosu na presudu Privrednog apelacionog suda 9Pž 1827/19 od 21.05.2020. godine u preostalom delu I i II stava izreke.

ODBIJA se zahtev tužioca za naknadu troškova za sastav odgovora na zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni sud u Beogradu je doneo presudu 32P 2035/2017 dana 14.01.2019. godine kojom je u I stavu konstatovao da usvaja delimično tužbeni zahtev, obavezao tuženog da tužiocu na ime glavnog duga iz založenog potraživanja plati iznos od 2.121.435,13 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa zakonskom zateznom kamatom od 12.03.2015. godine do isplate, u II stavu odbio tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže da tužiocu, na iznos glavnog duga od 2.121.435,13 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, isplati zakonsku zateznu kamatu preko dosuđenog iznosa u prvom stavu izreke, kao neosnovan, u III stavu odbio tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da tužiocu na ime glavnog duga iz založenog potraživanja plati iznos od 843.422,92 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao neosnovan i u IV stavu izreke obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.402.000,00 dinara.

Privredni apelacioni sud je odlučujući o žalbama tužioca i tuženog presudom 9Pž 1827/19 od 21.05.2020. godine u I stavu izreke odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu u I i IV stavu izreke; u II stavu izreke preinačio prvostepenu presudu u stavovima II i III izreke i presudio tako što je obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 843.422,92 evra sa zakonskom zateznom kamatom od 14.03.2014. godine do isplate u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, kao i zakonsku zateznu kamatu na iznos od 349.691,13 evra od 16.01.2014. do 11.03.2015. godine, na iznos od 1.086.950,52 evra od 06.02.2014. do 11.03.2015. godine, na iznos od 427.441,85 evra od 01.03.2014. do 11.03.2015. godine i na iznos od 257.351,63 evra od 14.03.2014. godine (očiglednom greškom napisano: „14.03.2104. godine“) do 11.03.2015. godine, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i u III delu izreke obavezao je tuženog da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 780.000,00 dinara.

Republičko javno tužilaštvo je podnelo blagovremen, potpun, razumljiv i dozvoljen zahtev za preispitivanje navedene pravnosnažne drugostepene presude.

Tužilac je podneo odgovor na zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude.

Protiv navedene drugostepene presude je tuženi izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom presudu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku učinjene pred drugostepenim sudom, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 421., člana 423. i člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011 ... 18/2020) i odlučio da zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude nije osnovan, dok je revizija tuženog delimično osnovana.

Podnosilac zahteva za preispitivanje pravnosnažne presude poziva se na odredbu člana 421. stav 2. Zakona o parničnom postupku, obrazlaže da je presudom povređen zakon na štetu javnog interesa. Dejstvo pravnosnažne presude po javni interes nalazi u tome što je osnivač tuženog privrednog društva Grad Beograd, te će se novčano potraživanje koje je predmet spora isplaćivati iz budžeta Grada Beograda, kojim se obezbeđuju sredstva i uslovi za obavljanje delatnosti u interesu svih građana. Usled pogrešne primene materijalnog prava u donošenju pravnosnažne presude, bili bi oštećeni građani, odnosno društvena zajednica kao celina.

Vrhovni kasacioni sud u navedenom ne nalazi javni interes za ishod parnice po tužbi tužioca radi naplate potraživanja obezbeđenog založnim pravom na potraživanju trećeg lica, izvođača radova iz ugovora sa tuženim. Tuženi je pravno lice, društvo sa ograničenom odgovornošću koje za svoje obaveze odgovara svojom imovinom, bez obzira na izvore finansiranja, dok član društva odgovara za obaveze društva u slučaju probijanja pravne ličnosti i pod uslovima iz člana 14. Zakona o stečaju. Iz takvog normativnog uređenja ne proizilazi zaključak da se presuda u odnosu na tuženo društvo, kojom se odlučuje o pravu založnog poverioca na naplatu iz potraživanja trećeg lica prema tuženom, u meri u kojoj je potraživanje osnovano, štetno odražava po dobrobit zajednice.

To je razlog zbog kojeg je odbijen zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude, kao neosnovan, po odredbi člana 424. i člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Pobijana presuda je doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Revident ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 394. stav 1. tačka 1. Zakona o parničnom postupku, navodima da je drugostepeni sud suštinski u odluci utvrdio znatno drugačije činjenično stanje od onog koje je prethodno utvrdio prvostepeni sud, o uzroku propadanja, odnosno nastanku štete na saobraćajnicama, i na objektu za voće i povrće, o uzroku nedostataka u izvedenim radovima i o trenutku primopredaje radova, kao trenutku prelaska rizika sa izvođača radova na tuženog kao naručioca. Ovaj razlog ne stoji, o čemu će dalje biti reči.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana drugostepena presuda, u korist tužioca je konstituisano založno pravo na potraživanju Amiga DOO Kraljevo prema ovde tuženom iz ugovora broj .../.. od 03.10.2012. godine, u maksimalnom iznosu od 2.018.000,00 evra, 550.000 evra i 445.000 evra. Založno pravo je registrovano u Registru založnog prava kod Agencije za privredne registre 01.04.2013., 13.01.2014. i 20.05.2014. godine. Tužilac je obavestio tuženog 29.04.2013. i 26.05.2014. godine da je sa Amiga DOO Kraljevo zaključio ugovor o zalozi potraživanja koje to društvo ima prema tuženom po navedenom ugovoru. Dana 05.01.2015. godine se tužilac obratio tuženom opomenom sa pozivom da tužiocu kao založnom poveriocu isplati iznos od 3.201.752,79 evra u dinarskoj protivvrednosti, što je tuženi odbio isticanjem da je iznos eventualnog potraživanja sporan. Ugovor broj .../... od 03.10.2012. godine je tuženi zaključio kao naručilac sa Amiga DOO Kraljevo kao jednim od izvođača radova na izgradnji prve faze Nacionalne veletržnice, po sistemu ključ u ruke. Između ostalog, odredbama tog ugovora je predviđeno da izvođač dostavlja privremenu situaciju nadzornom organu na overu, nadzorni organ ima obavezu da u roku od 5 dana od dana prijema istu overi i nakon overe dostavi naručiocu, naručilac je u obavezi da plati samo ono što je overio nadzorni organ, a ukoliko osporava radove iz privremene situacije dužan je u roku od 8 dana od dana prijema da obavesti o tome izvođača. Ukoliko ga ne obavesti, smatraće se da nema primedaba na obračunate radove. Na osnovu tog ugovora je izvođač radova izveo radove obuhvaćene osmom, devetom, desetom, jedanaestom i dvanaestom privremenom situacijom, koje situacije su overene od nadzornog organa, a neke i od strane tuženog, dok je na svim situacijama konstatovan datum dostave tuženom. Obaveze po tim situacijama tuženi nije ispunio. Dana 13.03.2014. godine je tuženi dostavio izvođaču izjavu o raskidu ugovora, zbog neblagovremenog dostavljanja bankarske garancije i polise osiguranja. Upisom u građevinski dnevnik 18.03.2014. godine nadzorni organ je naložio koje radove izvođač treba da izvede radi konzerviranja radova izvedenih do dana raskida ugovora. Izvođač je dopisom od 22.04.2014. godine obavestio tuženog da su izvedeni svi radovi na konzervaciji objekta, u skladu sa upisom nadzornog organa u građevinski dnevnik 13.03.2014. i 18.03.2014. godine, te ga poziva na primopredaju objekta u roku od 7 dana. Tuženi se nije odazvao pozivu da pregleda i primi izvršene radove, a dopisom od 30.04.2014. godine je izričito izvođaču zabranio izvođenje bilo kojih drugih radova osim onih koji su mu od strane nadzornog organa naloženi 18.03.2014. godine, koji su u vezi sa zaštitom i osiguranjem objekta.

Prvostepeni sud je prihvatio nalaz i mišljenje veštaka građevinske struke u pogledu zaključka da radovi na konzervaciji saobraćajnih površina nisu izvedeni kvalitetno, jer je u dopisu nadzornog organa od 27.05.2014. godine, koji se odnosi na radove po 13-toj situaciji - koja nije predmet spora, navedeno da određeni radovi na konzervaciji nisu izvedeni, te da je došlo do određenih deformacija u određenim zonama. Prvostepeni sud je utvrdio da je u martu mesecu 2015. godine Institut za ispitivanje materijala – Institut IMS Beograd utvrdio nezadovoljavajući kvalitet izvedenih radova na saobraćajnim površinama u pogledu konzervacije radova od propadanja, zbog čega je tuženi angažovao treće lice za izradu projekta sanacije, koji projekat je sačinjen u junu 2015. godine i prema kom je vrednost radova na sanaciji saobraćajnica 96.638.443,89 dinara. U prvostepenom postupku je utvrđeno i da je 15.05.2014. godine od strane Republičkog hidrometeorološkog zavoda izmerena najveća dnevna količina padavina, za maj, u odnosu na period merenja 1962. do 2015. godine.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja je prvostepeni sud zaključio da tuženi ima pravo, u smislu odredbe člana 614. i 615. Zakona o obligacionim odnosima, da zahteva sniženje naknade za izvedene radove i naknadu štete. Tuženi je izvođača radova dopisom od 27.05.2014. godine obavestio o nedostacima izvedenih radova, koje obaveštenje prvostepeni sud smatra blagovremenim, zbog kumulativnog iskazivanja vrednosti po privremenim situacijama, iako se obaveštenje odnosi na trinaestu situaciju, koja nije predmet spora. Prvostepeni sud je odlučio da je tuženi dužan isplatiti tužiocu vrednost izvedenih radova umanjenu za iznos neophodan za sanaciju izvedenih radova, zbog nezadovoljavajućeg kvaliteta radova izvedenih radi konzervacije objekta. Prvostepeni sud je ocenio da tužilac nije dokazao da je do oštećenja objekta došlo usled poplava 16. do 19. maja 2014. godine. Nadalje, prvostepeni sud je smatrao da je bez uticaja navod tužioca da tuženi investitor nije postupio po dopisu od 22.04.2014. godine da pregleda i primi radove, i to zato što smatra da je izvođač dužan da obezbedi dokaz o kvalitetu izvršenih radova, prema odredbama Zakona o planiranju i izgradnji. To su razlozi zbog kojih je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev za iznos od 2.121.435,13 evra, a odbio za iznos od 843.422,92 evra koji je potreban za sanaciju objekta, sa pripadajućim zateznim kamatama. Prvostepeni sud je zakonske zatezne kamate dosudio na ceo iznos glavnog duga na čiju isplatu je tuženi obavezan od dana podnošenja tužbe, zato što se taj iznos ne može opredeliti po pojedinačnim privremenim situacijama.

Drugostepeni sud je smatrao za pravilno utvrđeno činjenično stanje.

Međutim, drugostepeni sud smatra da je tuženi u obavezi da plati cenu za radove koje je izvođač izveo do raskida ugovora, koji su potvrđeni od strane nadzornog organa i na koje tuženi nije imao primedbe. To su radovi po privremenim situacijama 8, 9, 10, 11 i 12, na ukupan iznos od 2.964.858,05 evra. Potraživanje izvođača radova po tom osnovu je predmet založnog prava konstituisanog u korist tužioca upisom u Registar zaloge. Tuženi je svoju obavezu po ugovoru sa izvođačem radova i po privremenim situacijama dužan da ispuni tužiocu kao založnom poveriocu. Tužilac je u obavezi da o dospelosti isto potraživanje naplati, pozivom na odredbe člana 993. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i člana 11. stav 3. Zakona o založnom pravu na pokretnim stvarima i pravima upisanim u registar. Time je tužilac aktivno legitimisan da od tuženog naplati celokupan iznos koji je tuženi dužan platiti izvođaču, zalogodavcu po ugovoru od 03.10.2012. godine. Drugostepeni sud smatra pogrešnim zaključak prvostepenog suda da tuženi ima pravo na sniženje cene u smislu člana 616. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima i naknadu štete, jer je to pravo uslovljeno blagovremenim obaveštenjem poslenika o nedostacima izvršenog dela, što nalazi da tuženi nije učinio. Ovo stoga što je tuženi kao naručilac bio dužan prema odredbi člana 614. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima da pregleda izvršeno delo čim je to po redovnom toku stvari moguće i da o nađenim nedstacima bez odlaganja obavesti poslenika. Ako naručilac na poziv poslenika da pregleda i primi izvršeni rad to ne uradi bez opravdanog razloga, smatra se da je rad primljen. U konkretnom slučaju, izvođač radova je 22.04.2014. godine obavestio tuženog da je izveo sve radove koji su mu naloženi od strane nadzornog organa upisom u građevinski dnevnik 18.03.2014. godine radi zaštite objekta i pozvao je na pregled i prijem izvedenih radova, kao i primopredaju objekta. Drugostepeni sud smatra da nema dokaza da je tuženi izvršio pregled i prijem radova, niti da za to propuštanje postoje opravdani razlozi. Na taj način se prema stavu drugostepenog suda, u smislu člana 614. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima smatra da su izvršeni radovi primljeni od strane tuženog. Zato se dopis tuženog izvođaču radova od 27.05.2014. godine ne može smatrati blagovremenim obaveštenjem o nedostacima izvršenih radova. Šta više, drugostepeni sud smatra da se tim dopisom ne ukazuje da izvođač nije izveo neke od naloženih radova, ili da ih je izveo suprotno naloženom, već se dopisom konstatuje postojanje deformiteta na određenim delovima objekta i smatra da nema dokaza da je to u vezi sa izvršenim radovima na zaštiti objekta. Drugostepeni sud smatra da je rizik propasti ili oštećenja stvari prešao na tuženog sa izvođača kada je tuženi pao u docnju zbog neprimanja izvedenih radova i da zato izvođač radova nije odgovoran za oštećenje izvedenih radova koje je uzrokovano atmosferskim prilikama, ili bilo kojim drugim uzrokom nakon prelaska rizika na tuženog, te tuženi nema pravo na sniženje naknade za izvedene radove pozivom na nedostatke istih i nema pravo ni na naknadu štete od izvođača radova. Stoga je po stavu drugostepenog suda tuženi dužan isplatiti celokupan iznos naknade za izvršene radove i nema pravo na umanjenje cene po ma kom osnovu.

Dakle, drugostepeni sud smatra da je na tuženog (propuštanjem da primi izvedene radove u vreme kada ga je na to pozvao izvođač) prešao svaki rizik za propast ili oštećenje izgrađene stvari, ili izvršenih radova, bilo da je uzrokovano atmosferskim prilikama ili bilo kojim drugim uzrokom nakon prelaska rizika na tuženog. Time nije drugačije utvrđeno činjenično stanje od onog utvrđenog u prvostepenoj presudi, kako to smatra revident. Ovaj pravni stav, iz utvrđenih činjenica, je suprotan stavu prvostepenog suda. Drugo, drugostepeni sud smatra da je neblagovremen prigovor tuženog na nedostatke u izvedenim radovima, što je takođe zaključak suprotan zaključku prvostepenog suda iz već utvrđenih činjenica. Te dve okolnosti drugostepeni sud smatra bitnim kada odlučuje o pravu tuženog na umanjenje cene za izvedene radove.

Revizijski sud uočava da je na opisani način konačno ostalo neutvrđeno činjenično stanje bitno za pravilnu primenu materijalnog prava, od značaja za pravo tuženog da zadrži sporan iznos od 843.422,92 evra.

Zasad se ne može prihvatiti za pravilan stav drugostepenog suda o obavezi tuženog da izvođaču radova plati i iznos od 843.422,92 evra, u dinarskoj protivvrednosti i pripadajuće kamate.

Prema odredbama člana 630. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o građenju se izvođač obavezuje da prema određenom projektu sagradi građevinu. O odgovornosti izvođača za nedostatke u izvedenim radovima ne može se odlučivati nezavisno od zahteva projektne dokumentacije, odnosno naloga naručioca. Prema tome, nije dovoljno zaključiti da je uzrok oštećenja u nekvalitetno izvedenim radovima, pa da se posledice, u vidu vrednosti sanacije izvedenih radova, stave na teret izvođaču, kako to zaključuje prvostepeni sud. Sa druge strane, primenom odredaba ugovora o delu za odgovornost za nedostatke građevine, po odredbi člana 641. Zakona o obligacionim odnosima, dolazi se do zaključka da je drugostepeni sud smatrao neblagovremenim prigovor tuženog, a da nije primenio odredbe o skrivenim nedostacima, s obzirom na to kada su se deformacije na saobraćajnicama pojavile, niti odredbu člana 617. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojoj se poslenik ne može pozvati na neblagovremenost obaveštenja kad se nedostatak odnosi na činjenice koje su mu bile poznate, ili mu nisu mogle ostati nepoznate, a nije ih saopštio naručiocu, ovde tuženom. Da bi se ove odredbe mogle pravilno primeniti, pre svega je potrebno raspraviti prirodu i poreklo nedostataka koji su doveli do deformiteta na saobraćajnicama, radi čega je potrebna sanacija. Ovo je ostalo neraspravljeno. Od toga zavisi pravo tuženog na umanjenje cene za izvedene radove, po odredbi člana 621. Zakona o obligacionim odnosima, ali u razmeri između vrednosti izvršenog rada bez nedostatka u vreme zaključenja ugovora i vrednosti koju bi imao u to vreme izvršeni rad sa nedostatkom, ili pravo na naknadu štete u vidu vrednosti potrebne za sanaciju štete usled nedostataka u izvedenim radovima.

Kako nisu raspravljene činjenice od značaja za uzrok, prirodu i odgovornost za oštećenja na izgrađenom objektu, niti blagovremenost prigovora na nedostatke, pa ni visina pripadajućeg umanjenja cene za izvedene radove, niti naknade štete u vidu iznosa potrebnog za sanaciju, preuranjena je odluka o obavezi tuženog na isplatu, te je ukinuta drugostepena presuda u delu kojim je tuženi obavezan da tužiocu isplati iznos od 843.422,92 evra sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos od 14.03.2014. godine do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, u II stavu izreke, i posledično i u delu odluke o troškovima postupka, u I i III stavu izreke, i u tom delu je predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje, po odredbi člana 416. stav 2. i člana 165. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

U preostalom delu, kojim je odlučeno o obavezi tuženog da tužiocu isplati iznos potraživanja po privremenim situacijama, sa zakonskim zateznim kamatama od dospelosti obaveza po potpisanim privremenim situacijama, koje potraživanje je založeno u korist tužioca, revizija nije osnovana. Odluka je u tom delu doneta pravilnom primenom materijalnog prava, prema utvrđenom činjeničnom stanju. Revizijom se osporava aktivna legitimacija tužioca u smislu prava da od tuženog naplati ceo iznos založenog potraživanja po potpisanim privremenim situacijama sa zateznim kamatama, bez obzira na visinu njegovog potraživanja koje je obezbeđeno na maksimalni iznos od 3.013.500,00 evra. Tužilac je ovlašćen da od tuženog kao dužnika založenog potraživanja naplati potraživanje, prema odredbi člana 992. stav 1. i člana 993. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Obim tog potraživanja je pravilno utvrđen, i tuženi je pravilno obavezan da tužiocu isplati iznos od 2.121.435,13 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose po situacijama, saglasno odredbama člana 630. i člana 277. Zakona o obligacionim odnosima i ugovora koji su zaključili tuženi i izvođač radova, Amiga doo. Eventualna razlika između iznosa koji tužilac naplati po pravnosnažnoj presudi u ovom sporu i iznosa potraživanja prema Amiga doo koje je obezbeđeno zalogom, stvar je odnosa između tužioca i zalogodavca, prema odredbama člana 993. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima.

To je razlog zbog kog je odbijena revizija u delu koji se tiče drugostepene presude kojim je potvrđena prvostepena presuda u I stavu izreke, i u delu kojim je drugostepenom presudom preinačena prvostepena presuda u II stavu izreke, po odredbi člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova sastava odgovora na zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude, jer taj trošak nije bio potreban za odlučivanje o zahtevu, shodno odredbi člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija,

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić