Rešenje Vrhovnog suda o nedozvoljenosti posebne revizije u sporu za naknadu štete

Protiv drugostepene presude tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11... 10/23, u daljem tekstu ZPP) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije izjavljene na osnovu citirane zakonske odredbe, Vrhovni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava, kao ni razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana. Nasuprot tome, pobijanom drugostepenom odlukom pravnosnažno je odlučeno o zahtevu za naknadu nematerijalne štete nastale kao posledica psihičke traume doživljene prilikom vršenja vojne službe u ratu na prostoru Kosova i Metohije za vreme NATO bombardovanja u periodu od 24.03.1999. godine do 22.06.1999. godine, koja je svoj konačni oblik u psihičkom poremećaju u formi posttraumatskog neuropskog anksioznog paničnog i posttraumatskog stresnog poremećaja dobila tokom 2010. godine, usled čega tužba podneta 13.11.2012. godine nije podneta po proteku roka iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. Iz odluka revizijskog suda koje je tužena dostavila uz reviziju ne proizlazi zaključak o različitom odlučivanju u istoj ili bitno istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Ne proizlazi zato što su odluke na koje se revizija poziva donete na temelju drugačijih utvrđenja o nastanku konačnog oblika bolesti, odnosno prerastanju iz akutnog u hronično stanje od činjeničnog stanja u ovoj parnici. Pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom, kakav je u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđene činjenice kada je po medicinskim standardima oboljenje dobilo svoj konačni oblik, pa se ne radi o različitom postupanju sudova u sporovima iz istog činjeničnog i pravnog osnova. Tužena u reviziji ukazuje i na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što nije pravno relevantan razlog za izjavljivanje revizije iz odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Stoga je, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete je podneta 13.11.2012. godine, a vrednost predmeta spora pobijanog dela je 250.000,00 dinara, što je protivvrednost 2.229,35 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da se u konkretnoj pravnoj stvari radi o imovinsko-pravnom sporu, u kome označena vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da je revizija nedozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija,

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković