Ništavost predugovora o prodaji zajedničkih delova zgrade u izgradnji

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući dozvoljenost revizije tuženog primenom člana 404. stav 2 Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi iz stava 1. istog člana da se dozvoli odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj.

Odredbom člana 404. stav 1. ZPP propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Predmet tražene pravne zaštite je utvrđenje ništavosti predugovora o kupoprodaji suterena koji se nalazi u stambenoj zgradi u izgradnji, kao i isplata iznosa od 15.000 evra u dinarskoj protivvrednosti koje je tužilac dao u svrhu kompenzacije za predmetni suteren u visini uloženog građevinskog materijala i radova. Sudovi su odlučili usvajanjem tužbenog zahteva, utvrđujući da original predugovora ugovorne strane nisu potpisale, da je isti delimično ispunjen u delu u kome je tužilac uložio 15.000 evra, te po stavu nižestepenih sudova predmet predugovora nije dozvoljen, odnosno reč je o prometu zajedničkog dela zgrade tj. zajedničkog prostora koji nije u svojini tuženog, već u zajedničkoj svojini vlasnika posebnih delova zgrade, a sporni predugovor nije overen, odnosno nije zaključen na način propisan odredbama člana 4. stav 1. i 2. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, br. 42/98 i 111/09), te je kao takav ništav u smislu odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pa je tuženi u obavezi da iznos isplaćen od strane tužioca istom vrati. Tuženi navodima revizije osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, što ne može biti razlog za izjavljivanje posebne revizije u smislu čl.407 stav 2. ZPP, a uz reviziju nije dostavio niti se pozvao na presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju sudova u istoj ili bitno sličnoj činjeničnopravnoj situaciji.

Imajući u vidu da se radi o parnici u kojoj odluka o osnovanosti tužbenog zahteva zavisi od utvrđenja činjenica u svakom konkretnom slučaju, relevantnih za primenu materijalnog prava, a nema potrebe za ujednačavanjem sudske prakse, razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni za novim tumačenjem prava, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, pa je u skladu s tim odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizija na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizije tuženog nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 19.04.2021. godine, a vrednost predmeta spora je 1.770.000,00 dinara.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu sa zahtevom za nenovčano i novčano potraživanje u kome vrednost predmeta spora ne prelazi zakonom propisani imovinski cenzus za dopuštenost revizije po članu 403. stav 3. ZPP, to je Vrhovni sud našao da izjavljena revizija nije dozvoljena.

Iz tog razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković