Odgovornost države za štetu zbog nezakonitog rada upravnog organa

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao privredno društvo koje se bavi preradom mleka i proizvodnjom sireva, zakupio poslovni prostor u ... na tri godine, dana 16.10.2015. godine. Tužilac je dana 26.10.2015. godine Upravi za veterinu Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine podneo zahtev da se utvrdi da zakupljeni objekat sa opremom ispunjava sve veterinarsko-sanitarne uslove za obavljanje njegove delatnosti. Obrazovana je komisija, koja je obavila inspekcijski pregled, na osnovu čega je Uprava za veterinu Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine dana 10.11.2015. godine donela rešenje kojim je usvojen zahtev tužioca, pa je objekat privremeno odobren za traženu delatnost do 10.02.2016. godine. Po dobijanju odobrenja, tužilac je preduzeo radnje na adaptaciji objekta i stvaranju adekvatnih uslova za obavljanje svoje delatnosti. Osim toga, tužilac je zaključivao i ugovore sa dobavljačima, kao i ugovore o prodaji i distribuciji svojih proizvoda. Počev od novembra 2015. godine tužilac je nesmetano obavljao svoju delatnost, a prve količine svojih proizvoda je isporučio dana 18.01.2016. godine. Tužilac je samoinicijativno obavestio Upravu za veterinu o isteku roka privremenog odobrenja za traženu delatnost, pa je ponovo formirana komisija, koja je Upravi za veterinu predložila davanje trajnog odobrenja za obavljanje tražene delatnosti. Međutim, v.d. direktora Uprave za veterinu je 06.04.2016. godine doneo rešenje kojim je na osnovu službenog nadzora ukinuo rešenje od 10.11.2015. godine, zbog čega se tužilac obratio Upravnom sudu tužbom sa zahtevom da poništi pomenuto rešenje od 06.04.2016. godine. Tužba je usvojena presudom Upravnog suda od 30.03.2018. godine i osporeno rešenje je poništeno. Ta presuda je tužiocu dostavljena 28.05.2018. godine. Ugovor o zakupu poslovnog prostora između tužioca i „Irmovo“ AD Stepanovićevo je raskinut 01.07.2016. godine. Zbog obustavljene proizvodnje u periodu od 06.04.2016. do 28.05.2018. godine tužilac potražuje štetu u iznosu od 74.689.084,55 dinara, od čega je stvarna šteta 5.843.156,75 dinara a izmakla korist 68.846.927,80 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da u konkretnom slučaju nije došlo do umanjenja imovine tužioca nezakonitim radom organa tužene u smislu člana 172. stav 1. ZOO, sa obrazloženjem da pitanje pravnog dejstva poništaja rešenja od 06.04.2016. godine nije od značaja jer je samim istekom roka na koje je privremeno odobrenje dato, tužilac već bio onemogućen da dalje posluje u objektu za koji nema trajno odobrenje.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev za naknadu štete, kao neosnovan.

Naime, svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave po članu 35. stav 2. Ustava Republike Srbije. Prema odredbi člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Međutim, svaka nezakonitost ili nepravilnost koja je za posledicu imala poništenje odluke organa uprave u upravnom postupku ili upravnom sporu, nema za posledicu naknadu štete. Povreda zakona (podzakonskog ili opšteg akta) mora da bude tako očigledna i jasna da predstavlja uzrok štete (uzročna veza je nužan i neophodan uslov za prouzrokovanje štete). Zato je suprotno navodima revizije, pravilno stanovište drugostepenog suda da presuda Upravnog suda kojom je poništeno osporeno rešenje, sama po sebi nije osnov za odgovornost tužene za naknadu zbog nezakonitog ili nepravilnog rada organa u smislu navedenih zakonskih odredaba.

Imajući u vidu da je tužilac dobio samo privremeno odobrenje za obavljanje tražene delatnosti, da je ovom odobrenju već bio istekao rok od 10.02.2016. godine, on u svakom slučaju u periodu po isteku privremenog odobrenja nije imao osnov da u zakupljenom poslovnom prostoru obavlja delatnost i privređuje. Sledom navedenog, pravilno su nižestepeni sudovi postupili kada su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu štete, pa su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Tužilac u revizijskom postupku nije uspeo, zbog čega je odbijen njegov zahtev za naknadu troškova ovog postupka, u smislu člana 165. ZPP.

Na osnovu člana 414. stav 1. i člana 165. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić