Neprihvatanje posebne revizije u sporu za naknadu za stvarnu službenost

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 10/23), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nije potrebno da se ramotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse kao ni novo tumačenje prava, pa nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predmet tražene pravne zaštite je naknada tužiocu na ime uspostavljene zakonske stvarne službenosti prelaska dalekovoda preko parcele koja je u njegovom vlasništvu. Pobijana odluka kojom je tužbeni zahtev tužioca usvojen ne odstupa od pravnog stava usvojenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 23.01.2017. godine o pravnoj prirodi naknade zbog prolaska kabla električne energije vazdušnim putem i pitanja zastarelosti ove naknade. Revizijom tuženog ukazuje se na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje pri oceni prigovora zastarelosti potraživanja, što je bez uticaja na odlučivanje o posebnoj reviziji imajući u vidu da se zastarelost potraživanja ceni u zavisnosti od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju. Pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje nije razlog za izjavljivanje posebne revizije na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Revident uz reviziiju nije dostavio drugačije odluke sudova donete u predmetima sa istim pravnim osnovom i činjeničnim stanjem kao u ovom predmetu, u smislu potrebe ujednačavanja sudske prakse. Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. Zakaona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. ZPP, propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba radi isplate naknade za stvarnu službenost podneta je 13.09.2022. godine, vrednost predmeta spora je 10.000,00 dinara. Tužilac je u podnesku od 27.06.2023. godine preinačio tužbu i povećao tužbeni zahteva na iznos od 68.130,00 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra, što znači da se radi o sporu male vrednosti u kome revizija nije dozvoljena, to je i revizija tuženog nedozvoljena, primenom člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković