Delimično usvajanje revizije i ukidanje drugostepene presude zbog procesne povrede

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2147/21 od 14.12.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke, tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu na ime duga isplati iznos od 1.598.076,34 dinara sa zakonskom zateznom kamatom i to na iznos od 1.420.076,34 dinara počev od 10.06.2016. godine do isplate, a na iznos od 178.000,00 dinara počev od podnošenja tužbe 14.04.2005. godine do isplate, dok je u preostalom delu stava prvog izreke, kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 13.192.093,66 dinara sa traženom zakonskom zateznom kamatom, kao i za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 1.420.076,34 dinara, počev od podnošenja tužbe do 10.06.2016. godine, žalba tužioca odbijena kao neosnovana i presuda potvrđena. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 906.830,76 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitijući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužene delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz tačke 12. stava 2. navednog člana, na koju se ukazuje revizijom tužene, nije zakonski razlog za izjavljivanje revizije u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, ugovorom od 03.12.2003. godine zaključenim između tužioca i tužene postignut je dogovor da tužilac, kao izvođač radova, svojim materijalom i o svom trošku izvede radove navedene u članu 3. ugovora, izgradi jedan stan u prizemlju i jedan stan na spratu u ... ... u ..., tako da tužiocu pripadne 40% od tržišne vrednosti stana za ugrađeni materijal i troškove izgradnje stanova, a tuženoj, koja poseduje građevinsku dozvolu za izgradnju – rekonstrukciju objekta 60% od tržišne vrednosti stana, dok je aneksom ugovora taj odnos izmenjen tako što iznosi 45% u korist tužioca, a 55% u korist tužene. Tužilac se obavezao da radove otpočne najkasnije 08.12.2003. godine sa rokom završetka radova od 3 meseca od početka radova i potpisivanja ugovora. Tužilac nije izvodio radove u skladu sa dinamikom određenom ugovorom, pa je tužena angažovala novog izvođača radova VV za završetak objekta, što je ovaj izvođač i učinio. Pre tužioca je na spornom objektu radove izvodio GG i prema nalazu i mišljenju Gradskog zavoda za veštačenje od 19.11.2002. godine evidentirano je zatečeno stanje na adaptaciji objekta u vidu lošeg kvaliteta izvedenih radova, kako u estetskom, tako i u tehničkom smislu. U predmet R3 1016/2004 veštak građevinske struke Ljubodrag Đorđević je utvrdio ukupnu vrednost izvedenih radova preduzetih od strane tužioca u iznosu od 2.413,31 evra odnosno 169.002,00 dinar. Izrada projektne dokumentacije za potrebe legalizacije predmetnog objekta prema računu broj .../... od 21.06.2004. godine, za tužioca kao naručioca je iznosila 178.000,00 dinara. Nalazom i mišljenjem sudskog veštaka građevinske struke Milana Brankovića od 25.04.2016. godine i 10.06.2016. godine, utvrđena je vrednost radova koji su preduzeti od strane tužioca u iznosu od 1.420.076,34 dinara (iznos od 1.766.461,80 dinara umanjen za vrednost materijala od 346.385,46 dinara).

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je s pozivom na član 17., 262. i 630. Zakona o obligacionim odnosima i člana 259., 260. stav 3.i 231. Zakona o parničnom postupku, odbio tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 14.790.170,00 dinara sa traženom kamatom, nalazeći da tužilac nije dokazao postojanje duga i njegovu visinu, budući da je reč o znanjima kojima sud ne raspolaže, a tužilac i pored četiri urgencije nije izvršio doplatu predujma za veštačenje preko sudskog veštaka građevinske struke na okolnost koju čine i procene izvedenih radova. Takođe je odbio i protivtužbeni zahtev tužene nalazeći da tužena nije dokazala da je sporni ugovor o građenju ništav u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Navedeni ugovor nije protivan prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima, s obzirom da ima vidljivu i dopuštenu kauzu i da je predmet određen i odrediv, dopušten i moguć, a da tužena nije dokazala da je sporni ugovor zelenaški pravni posao niti je dokazala da je tužilac iskoristio njeno teško materijalno stanje i stanje nužde.

Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu sadržanu u stavu drugom izreke, kojim je odbijen protivtužbeni zahtev, dok je delimično preinačio prvostepenu presudu u pogledu tužbenog zahteva tako što je obavezao tuženu da tužiocu isplati iznos koji odgovara vrednosti izvedenih radova od 1.598.076,34 dinara utvrđenih nalazom i mišljenjem sudskog veštaka Milana Brankovića, kao i iznos od 178.000,00 dinara na ime izrade projektne dokumentacije za potrebe legalizacije objekta sa pozivom na odredbu člana 132. Zakona o obligacionim odnosima.

Nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava odlučili o protivtužbenom zahtevu.

Prema članu 51. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov (stav 1.). Osnov je nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima (stav 2.). Prema članu 52. istog zakona, ako osnov ne postoji ili je nedopušten, ugovor je ništav. Odredbom člana 141. stav 1. ZOO propisano je da je ništav ugovor kojim neko, koristeći se stanjem nužde ili teškim materijalnim stanjem drugog, njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću, ugovori za sebe ili za nekog trećeg korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je on drugome dao ili učinio, ili se obavezao dati ili učiniti.

Prema članu 103. stav 1. ZOO ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav je ako cilj povređenog pravila na upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Osnov ugovorne obaveze ili kauze je cilj kome stranke teže prilikom preuzimanja ugovornih obaveza. Kod dvostrano obaveznih ugovora obaveza jedne strane ima za svoju kauzu obavezu druge strane, obaveza jedne, osnov je obaveze druge strane. Ugovorom od 03.12.2003. godine tužilac se obavezao da svojim radom i materijalom i o svom trošku izvede radove navedene u članu 3. ugovora, tako da mu pripadne po konačnom dogovoru 45% od tržišne vrednosti stana za ugrađeni materijal i troškove izgradnje stanova, a tuženoj koja je posedovala građevinsku dozvolu za izgradnju – rekonstrukciju objekta 55% od tržišne vrednosti stana. Prema tome, kauza je jedan od bitnih uslova za nastanak određenog pravnog posla, odnosno ugovora. U konkretnom slučaju obaveza tužioca je bila u korelaciji sa obavezom tužene da u posao uđe unošenjem građevinske dozvole za rekonstrukciju objekta sa namerom obe ugovorne strane da im pripadne određeni udeo od tržišne vrednosti stana, pa je navedeni ugovor imao dopuštenu kauzu, predmet je bio određen, odrediv i dopušten, te stoga ugovor o građenju nije bio ništav u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, niti je tužena dokazala da je tužilac iskoristio njeno teško materijalno stanje i stanje nužde da bi ovakav ugovor imao elemente zelenaško-pravnog posla. U odnosu na protivtužbeni zahtev za naknadu štete nižestepeni sudovi su pravilno primenili pravilo o teretu dokazivanja jer tužena nije dokazala u čemu se šteta ogleda i na koji način je štetu pretrpela kao ni njenu visinu.

Navodima revizije tužene u ovom delu osporava se činjenično stanje što ne može predstavljati revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Iz navedenih razloga, a na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke presude.

Međutim, po oceni Vrhovnog suda osnovano se revizijom tužene osporava pobijana presuda ukazivanjem da je drugostepeni sud preinačujući delimično prvostepenu presudu bez otvaranja rasprave izmenio činjenično stanje i usvojio tužbeni zahtev za iznos od 1.598.076,34 dinara sa kamatom, čime je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 383. stav 3. ZPP, a to je bilo od uticaja na donošnjem zakonite i pravilne presude. Pored toga zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje u odnosu na troškove legalizacije u iznosu od 178.000,00 dinara nije potpuno i pravilno utvrđeno.

Naime, činjenično stanje nižestepenih odluka se razlikuje u pogledu bitne činjenice postojanje duga tužene za izvedene radove od strane tužioca i visine iste. Po nalaženju prvostepenog suda predmet spora je dug za koji je tužilac dužan da pored osnova, njegovog postojanja dokaže i visinu duga na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka građevinske struke jer ista zavisi od obima izvedenih radova od strane tužioca s obzirom da je reč o znanjima kojima sud ne raspolaže. Tužilac, koji je predložio izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka građevinske struke na okolnost količine i procene izvedenih radova i kome je naloženo da uplati predujam za veštačenje propustio je da postupi po nalogu suda i troškove nije uplatio do zaključenja glavne rasprave zbog čega je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev jer na drugi način bitne činjenice nije mogao utvrditi. Drugostepeni sud utvrđuje vrednost radova koje je tužilac izveo prema vrsti i količini na osnovu nalaza veštaka Milana Brankovića jer je po oceni drugostepenog suda kao žalbenog u potpunosti prihvatljiv, zaključujući da je tužena u obavezi da tužiocu isplati iznos koji odgovara vrednosti izvedenih radova prema nalazu ovog veštaka. Međutim, drugostepeni sud nije mogao bez otvaranja rasprave da na drugačiji način vrši ocenu dokaza i menja činjenično stanje na osnovu koga je odlučio o delu tužbenog zahteva preinačenjem odluke, pa je zbog učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka pobijana odluka morala biti ukinuta. Pored toga, tužilac bi imao pravo i na naknadu troškova za potrebe legalizacije objekta u ... ... ukoliko je navedene troškove i snosio, što je u postupku propušteno da se utvrdi kao bitna činjenica od značaja za pravilnu primenu materijalnog prava.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će otkloniti nedostatke na koje je ukazano i doneti pravilnu i zakonom zasnovanu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer ista zavisi od konačnog rešenja ove stvari.

Na osnovu člana 415. stav 1. i 416. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković