Presuda Vrhovnog suda o odbijanju štete zbog neizvršene predaje poseda u restituciji

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 426/17 od 30.03.2017. godine, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u prvostepenoj presudi, tako što je tužena obavezana da tužilji naknadi parnične troškove od 129.516,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.12.2016. godine do isplate, a u preostalom delu žalba tužene je odbijena i prvostepena presuda u delu odluke o tužbenom zahtevu potvrđena. Odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ocenjujući ispunjenost uslova za posebnu reviziju u smislu člana 404. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija dozvoljena radi ujednačavanja sudske prakse, pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija osnovana.

U postupku donošenja presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnim rešenjem Agencije za restituciju Republike Srbije, Područne jedinice Novi Sad od 10.10.2013. godine, vraćeno je u susvojinu BB 33447/598731 dela katastarske parcele broj .../..., njiva druge klase povšrine 59 ha 87 a 37 m2 u k.o. ..., a preostalim podnosiocima zahteva VV i GG po 16723/598731 delova iste parcele. Ovim rešenjem obavezana je Republika Srbija, kao vlasnik da po pravnosnažnosti rešenja preda u susvojinu zakonskim naslednicima bivšeg vlasnika pripadajuće udele nepokretnosti, a nadležnom organu za upis prava na nepokretnostima da izvrši upis prava susvojine. U obrazloženju ove odluke navedeno je da su podnosioci zahteva predložili naturalno vraćanje dela parcele broj .../... njiva druge klase ukupne površine 59 ha 87 a 31 m2. Lica kojima je zemljište vraćeno su 15.12.2014. godine podnela Republičkom javnom pravobranilaštvu predlog za mirno rešenje spora, navodeći da im Republika Srbija nije predala nepokretnost u susvojinu, zbog čega oni trpe materijalnu štetu. BB je umro ... 2015. godine, a tužilja je pravnosnažnim rešenjem ostavinskog suda od 17.12.2015. godine oglašena njegovim naslednikom. Sporni iznos predstavlja izgubljenu korist za ekonomske 2013/2014. i 2014/2015. godinu, prema priloženom nalazu veštaka uz tužbu, koji je štetu obračunao sa polazištem na zakupnine uporednih parcela u državnoj svojini koje su izdate u zakup na period od tri godine.

Prvostepeni sud, konstatujući da nije vezan pravnim osnovom postavljenog tužbenog zahteva za naknadu štete koji je naveden u tužbi, odluku je zasnovao na odredbama člana 39. stav 1. i 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, po kojima je nesavestan držalac dužan da preda vlasniku stvari sve plodove i da naknadi vrednost ubranih plodova koje je potrošio, otuđio ili uništio, kao i vrednost plodova koje je propustio da ubere.

Drugostepeni sud je smatrao da je odluka prvostepenog suda pravilna, ali je stanovišta da je osnov sporne obaveze predviđen članom 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, po kome je tužena dužna da naknadi vrednost koristi koju je imala od upotrebe suvlasničkog dela tužilje i njenog pravnog prethodnika, jer privremeni prelaz koristi ima svoj osnov u pravnoj prirodi suvlasništva.

Po stanovištu Vrhovnog suda pogrešno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili postavljeni tužbeni zahtev.

Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011) koji je bio u primeni u vreme donošenja rešenja o vraćanju imovine, predviđeno je da po zahtevu za vraćanje imovine postupak vodi Agencija, kao javna agencija, preko područnih jedinica, a u skladu sa ovim zakonom i zakonom kojim se uređuje opšti upravni postupak (član 40. stav 1.); da se osniva Agencija za restituciju, radi vođenja postupka i odlučivanja o zahtevima za vraćanje imovine, kao i radi isplate novčane naknade i obeštećenja i obavljanja drugih poslova utvrđenih zakonom; da ove poslove Agencija obavlja kao poverene (član 51.); Agencija obavlja poslove koji se odnose na sprovođenje ovog zakona i zakona kojim se uređuje vraćanje imovine crkvama i verskim zajednicama i to: 1) vodi postupak i odlučuje o zahtevima za vraćanje imovine, odnosno obeštećenje; 2) pruža stručnu pomoć podnosiocima zahteva i obveznicima vraćanja; 3) vodi evidencije propisane zakonom; 4) izveštava Vladu godišnje, preko Ministarstva nadležnog za poslove finansija, o obavljenim poslovima iz svoje nadležnosti; 5) obavlja druge poslove propisane zakonom (član 55.); Agencija utvrđuje sve činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o zahtevu i donosi rešenje kojim utvrđuje korisnika imovine koja se vraća; u rešenju o vraćanju nalaže nadležnim organima izvršenje rešenja, kao i brisanje eventualnih tereta (član 47. stav 1. i 3.); na osnovu pravnosnažnog rešenja o vraćanju imovine vlasnik ima pravo da upiše svojinu na predmetnoj nepokretnosti (član 49. stav 1. - u čijem naslovu stoji „Izvršenje rešenja“).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“ br. 6/80, „Službeni glasnik RS“ br. 115/05) predviđeno je da se pravo svojine stiče odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (član 20. stav 2.); da više lica imaju pravo susvojine na nepodeljenoj stvari kada je deo svakog od njih određen srazmerno prema celini (idealni deo) (član 13. stav 1.); da suvlasnik ima pravo da stvar drži i da se njome koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima srazmerno svom delu, ne povređujući prava ostalih suvlasnika (član 14. stav 1.); da suvlasnik ima pravo da u svako vreme zahteva deobu stvari, osim u vreme u kome bi ta deoba bila na štetu drugih suvlasnika, ako zakonom nije drukčije određeno; ovo pravo ne zastareva; suvlasnici sporazumno određuju način deobe stvari, a u slučaju da se ne može postići sporazum, odlučuje sud; sud će odlučiti i da se deoba izvrši prodajom stvari ako je fizička deoba nemoguća ili je moguća samo uz znatno smanjenje vrednosti stvari (član 16. stav 1, 2, 4. i 5.).

Prema Zakonu o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“ br. 33/97, 31/01 i „Službeni glasnik RS“ br. 30/10), koji se primenjivao u vreme donošenja rešenja o vraćanju poljoprivrednog zemljišta, bilo je propisano da se izvršenje radi ispunjenja nenovčanih obaveza izvršenika sprovodi administrativnim putem (član 266. stav 1.); administrativno izvršenje sprovodi organ koji je stvar rešavao u prvom stepenu, ako posebnim propisima nije drukčije određeno (član 267. stav 1.).

Zakonom o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“ br. 25/82 ... 45/13) koji se primenjivao u vreme donošenja rešenja o vraćanju imovine, bilo je predviđeno da sud uređuje način upravljanja i korišćenja zajedničke stvari suvlasnika (član 141.); postupak može da pokrene svaki zajedničar koji smatra da je povređen u pravu upravljanja ili korišćenja zajedničke stvari; predlog mora da obuhvati sve zajedničare, da sadrži potrebne podatke o zajedničkoj stvari koja je predmet postupka, kao i razloge zbog kojih se postupak pokreće ( član 142. stav 1. i 2.); sud odlučuje o deobi i načinu deobe zajedničkih stvari ili imovine (član 148.); postupak deobe zajedničke stvari ili imovine može pokrenuti svaki zajedničar, a predlog mora obuhvatati sve zajedničare (član 149. stav 1.); predlog mora da sadrži podatke o predmetu deobe i udelima zajedničara, o zajedničarima, kao i o drugim licima koja na predmetu deobe imaju neko stvarno pravo. Za nepokretnosti moraju se navesti zemljišno-knjižni podaci i priložiti odgovarajući pismeni dokazi o pravu svojine, pravu službenosti i drugim stvarnim pravima (član 149. stav 2.).

Iz navedenih zakonskih odredbi sledi da je Agencija za restituciju Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ustanovljeni samostalni organ koji vrši javna ovlašćenja, sa nadležnošću koja je propisana tim zakonom. Ovim posebnim zakonom nije predviđena nadležnost Agencije za administrativno sprovođenje donetih rešenja u delu naložene obaveze predaje u posed nepokretnosti koja se vraća u svojinu. Ovakvo normiranje je bez sumnje uslovljeno složenošću i vrstom pravno- tehničkih radnji neophodnih za realizaciju poseda na vraćenoj imovini na celoj teritoriji Republike Srbije. Zakonodavac je izvršenje rešenja ograničio na upis prava svojine na imovini koja se vraća rešenjem, koji nalog je sastavni deo rešenja. Naime, u delu kojim reguliše izvršenje rešenja, zakonodavac je predvideo da vlasnik ima pravo da upiše svojinu na nepokretnosti po pravnosnažnom rešenju. Nadalje, u ovom posebnom zakonu nema upućujuće norme iz koje bi sledilo da prinudno izvršenje naložene predaje suposeda sprovodi neki drugi upravni organ, odnosno organizacija koja vrši javna ovlašćenja, u skladu sa opštim pravilom za upravne organe iz Zakona o opštem upravnom postupku.

Pošto je izvršenje pravnosnažnog rešenja, kao upravnog akta po posebnom zakonu ograničeno na upis svojine, pravni put za ostvarivanje poseda na suvlasničkom delu nepokretnosti regulisan je opštim pravilima imovinskog prava sadržanim u citiranim odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i Zakona o vanparničnom postupku.

Činjenično je razjašnjeno da je pravnom prethodniku tužilje rešenjem Agencije za restituciju u susvojinu vraćena površina koja odgovara 5% ukupne površine parcele zemljišta u državnoj svojini, da je on u toku postupka koji je prethodio donošenju rešenja zahtevao susvojinu na upravo ovoj parceli, ali da nakon pravnosnažnog okončanja postupka i pored činjenice da on, pored Republike Srbije nije jedini suvlasnik, nije podnosio zahtev u svrhu sporazumnog utvrđenja načina korišćenja parcele na kojoj postoji više suvlasnika, niti zahtev sudu za uređenje upravljanja i korišćenja, odnosno deobu nepokretnosti, radi ostvarivanja prava na posed realnog dela poljoprivrednog zemljišta koji odgovara suvlasničkom delu.

Sa druge strane, iz sadržine izvedenih dokaza ne sledi da je tužena preduzela i jednu radnju kojom bi pravnog prethodnika tužilje, odnosno tužilju lišila, odnosno ograničila u pravu na suposed suvlasničkog dela, koji je vraćen pravnosnažnim rešenjem Agencije za restituciju. Tužilja nije pružila dokaze ni na okolnost na koji način je nakon pravnosnažnosti rešenja, tokom dve sporne ekonomske godine parcela broj .../... u k.o. ... korišćena, već je opredelila visinu zahteva prema nalazu veštaka koga je sama angažovala i koji je za osnov obračuna uzeo prosečnu zakupninu ostvarenu za tri godine sa uporednih parcela, a ne sa polazištem na korišćenje parcele na kojoj tužilja ima suvlasništvo.

Iz navedenih razloga, kako ne postoje prativpravne radnje tužene koje su onemogućile pravo suposeda tužilje na suvlasničkom delu na parceli poljoprivrednog zemljišta koji je vraćen u postupku restitucije, a pravni prethodnik tužilje, niti sama tužilja nisu preduzeli ni jednu aktivnu radnju u svrhu ostvarivanja poseda i pribiranja plodova sa dela zemljišta koje je vraćeno u svojinu, ne postoji pravni osnov naveden u tužbi, niti pravni osnov na kome su nižestepeni sudovi zasnovali odluku o usvajanju postavljenog tužbenog zahteva, po kome bi tužena bila u obavezi da tužilji isplati iznos u visini tržišne naknade za uporedne parcele koje su izdate u zakup trećim licima tokom spornih ekonomskih godina.

Odluka o parničnim troškovima zasnovana je na odredbama članova 153. stav 1, 154. i 162. ZPP. Tuženoj su dosuđeni kao opravdani opredeljeni troškovi, na ime nagrade za sastav odgovora na tužbu od 9.000,00 dinara i za sastav žalbe od 18.000,00 dinara.

Iz navedenih razloga, na osnovu odredbi člana 416. stav 1. i člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković