Ukidanje drugostepene presude u sporu radi utvrđenja prava svojine na stanu

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službnoj dužnosti. Ukazivanje u reviziji na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP ne predstavljaju reviziski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom pred drugostepenim sudom, pred kojim je otvorena rasprava u smislu člana 383. ZPP, tužilac je sa VV zaključio 02.08.2005. godine Ugovor o sufinansiranju zajedničke izgradnje Ov broj .../... dana čiji predmet je stambena jedinica površine 35,10 m2 na trećem spratu u ulici ... broj ... u ... . Aneksom ugovora Ov broj .../... dana 19.02.2009. godine definisan je kao predmet ugovora stan broj ... površine 40 m2 na trećem spratu zgrade u ulici ... broj ... u ... . Među istim strankama je 03.10.2006. godine zaključen Sporazum o međusobnim pravima i obavezama Ov broj .../... od 03.10.2006. godine, kojim je konstastovano da VV nije izvršila svoje obaveze i ispoštovala rokove predviđene osnovnim ugovorom zbog čega tužiocu ustupa stambenu jedinicu koja je predmet tih ugovora među kojima je i predmetni stan broj ... . Tuženi je sa VV zaključio 30.06.2003. godine Ugovor o sufinansiranju zajedničke izgradnje Ov broj .../... od 09.07.2003. godine čiji je predmet stambena jedinica površine 66 m2, na drugom spratu, na uličnom delu objekta u ulici ... broj ... po strukturi trosoban stan. Između istih stranaka zaključen je 16.12.2004. godine aneks ugovora o sufinansiranju zajedničke izgradnje kojim je konstatovano da VV nije izvršila svoje obaveze te da ovde tuženi BB zadržava preostali iznos sredstava koji do zaključenja aneksa nije uplatio shodno osnovnom ugovoru. Nakon toga tuženi je sa VV 23.01.2007. godine zaključio Ugovor o uređenju međusobnih odnosa sa konstatacijom da je tuženi 23.01.2007. godine uveden u posed nedovršenog stana broj ... površine 40 m2 na trećem spratu u ulici .., da stan nije završen, a da su se stranke sporazumele da VV na BB prenese pravo svojine na predmetnom stanu broj ... kao naknadu za neizvršene obaveze sufinansiranja VV iz navedenog ugovora. Ugovor je overen 03.07.2009. godine pod Ov broj .../.... Tuženi je protiv VV podneo tužbu sa zahtevom za utvrđenje prava svojine na predmetnom stanu broj 14 i u tom postupku je doneta presuda zbog propuštanja P 48603/10 od 24.06.2010. godine kojom je tužiocu priznato pravo svojine na predmetnom stanu. Tuženi je protiv GG podneo tužbu zbog smetanja državine i rešenjem P 43910/10 od 01.09.2010. godine, utvrđeno je da je izvršeno smetanje poseda tužioca od strane GG. Zapisnik o primopredaji predmetnog stana od strane VV tužiocu nije datiran, a potvrdu o primopredaji ključeva od 19.01.2007. godine, koja je potpisana od strane tužioca i GG, sud nije smatrao dokazom da je tužilac stupio u posed stana imajući u vidu nepodudarnost tužiočevih navoda.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev nalazeći da su obe parnične stranke sa VV zaključile ugovore o suinvestiranju zajedničke izgradnje koji su oba imala za predmet sticanje prava svojine na predmetnom stanu. Kako su obe parnične stranke bile savesne, tužilac kao slabiji u pravu nema osnov za sticanje prava svojine na predmetnom stanu, jer je tuženi uknjižen u katastar nepokretnosti kao držalac na ovom stanu, kao i zbog toga što se nalazi u državini stana, a pravnosnažnom sudskom presudom mu je priznato pravo vanknjižnog vlasništva na ovom stanu.

Drugostepeni sud je nakon otvorene rasprave i utvrđenog činjeničnog stanja odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu uz zaključak da se u konkretnom slučaju radi o sporu radi utvrđivanja jačeg pravnog osnova prihvatajući pravnu argumentaciju prvostepenog suda da je tuženi pre tužioca zaključio ugovor o suinvestiranju sa VV i uložio sredstva u izgradnju objekta, da je u posedu stana pre tužioca, da je pravnosnažnom presudom P 48603/10 od 24.06.2010. godine utvrđeno pravo svojine tuženog na predmetnom stanu i da ova presuda proizvodi pravno dejstvo i prema trećim licima u smislu člana 360. stav 2. ZPP, da je tuženi na osnovu ove presude izvršio uknjižbu državine istog stana, te da ovakav upis deluje prema svim trećim licima pa i prema tužiocu. Stoga, iako su oba kupca bila savesna, tužilac kao slabiji u pravu nema osnov za sticanje prava svojine na predmetnom stanu.

Vrhovni sud nalazi da se pravilnost pobijane odluke ne može za sada sa sigurnošću ispitati.

Drugostepeni sud je sporni pravni odnos rešio primenom pravila u slučaju višestruke prodaje iste nepokretnosti, prema kojima jači pravni osnov ima raniji kupac, te da kada su kupci savesni, jači pravni osnov ima kupac koji je ishodovao upis u katastru nepokretnosti, odnosno kupac kome je nepokretnost predata u državinu. Međutim, zaključak drugostepenog suda da je tuženi pre tužioca zaključio ugovor o suinvestiranju sa VV i uložio sredstva u izgradnju objekta i da ima jači pravni osnov na stanu za sada se ne može prihvatiti sa sigurnošću, s obzirom da je drugostepeni sud propustio da u celini oceni prirodu i sadržinu ugovora na kojima stranke zasnivaju svoje pretenzije na spornom stanu, šta predstavlja osnov po kome polažu pravo na stanu i savesnost parničnih stranaka, a na šta je ukazano i rešenjem revizijskog suda od 26.10.2022. godine. U tom smislu, drugostepeni sud je propustio da u odnosu na sporni stan broj ... na trećem spratu sa pogledom na dvorište poslovno-stambenog objekta u ulici .. broj ..., koji je predmet ovog spora, oceni odnos ugovora o sufinansiranju zajedničke izgradnje od 02.08.2005. godine, aneksa ugovora i sporazuma koji je tužilac zaključio sa VV, i ugovor o uređenju međusobnih odnosa, koji je tuženi zaključio sa VV 23.01.2007. godine, overen 03.07.2009. godine, kao i ugovora o sufinansiranju 2003. odnosno 2004. godine, koji je imao za predmet sufinansiranje za drugi stan u odnosu na sporni stan, uz kasniju promenu predmeta ugovora, propuštajući da se jasno opredeli o pravno relevantnom navodu tužioca da je tuženi stekao pravni osnov na stanu tek ugovorom koji je overen 2009. godine.

Drugostepeni sud ocenjuje kao neosnovanim navode tužioca da pravnosnažna presuda P 48603/10 od 24.06.2010. godine ne proizvodi pravno dejstvo prema njemu sa obrazloženjem da pravnosnažnost presude pred strankama deluje prema trećim licima u smislu člana 360. stav 2. ZPP. Ovakvi razlozi drugostepenog suda nisu pravilni. Subjektivne granice pravnosnažne presude, koja prema članu 360. ZPP, deluje samo među parničnim strankama (stav 1.), proširene su i prema trećim licima zbog prirode spornog prava ili pravnog odnosa, pravnog odnosa koji postoji između stranaka i trećih lica ili ako je to propisano zakonom (stav 2.), a pravnosnažnost presude se vezuje za činjenično stanje utvrđeno do zaključenja glavne rasprave (stav 3.). Stoga je drugostepeni sud propustio da u situaciji kada se radi o ugovorima o sufinansiranju zajedničke izgradnje i kada rešava sporni pravni odnos primenom pravila u slučaju višestruke prodaje iste nepokretnosti, oceni od kakvog značaja je pravnosnažna presuda iz 2010. godine u čijem postupku, prema navodima tužioca, tužilac nije ni učestvovao.

Zaključak drugostepenog suda, koji je prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda da je tuženi bio u posedu stana pre tužioca, za sada se ne može sa sigurnošću prihvatiti, s obzirom na to da je drugostepeni sud propustio da se izjasni od kakvog pravnog značaja je iskaz svedoka DD datog u prvostepenom postupku da VV nije imala ključeve od stanova već je ključeve prvobitno imao GG koji je obavljao radove u predmetnom stanu broj ... u dogovoru sa tužiocem, te na koji način je tuženi uveden u posed nedovršenog stana broj .. kako je to navedeno u ugovoru koji je zaključio tuženi sa VV 23.01.2007. godine. Iskaz svedoka je cenjen samo u odnosu na zapisnik o primopredaji stana između VV i tužioca, bez upuštanja u celinu iskaza, pa se pitanje poseda stana pokazuje kao pravno relevantno. Tužilac ni u postupku smetanja državine nije bio stranka u postupku, a svedok VV je, kao pretpostavljeni prethodnik u pravima koje stranke pretenduju, izjavila da nijednu od stranaka nije uvela u posed stana, pa se pravilo o jačem pravnom osnovu u slučaju višestruke prodaje nepokretnosti donosi primenom načela savesnosti i poštenja i načela zloupotrebe prava iz člana 10., 12. i 13. Zakona o obligacionim odnosima.

Tuženi se na osnovu presude iz 2010. godine kojom je tužiocu priznato svojstvo nosioca prava svojine na predmetnom stanu, uknjižio kao držalac predmetnog stana budući da, prema razlozima drugostepenog suda zgrada i dalje nije uknjižena i nema upotrebnu dozvolu, pa je u odnosu na ove činjenice trebalo oceniti ovlašćenje tuženog da tužiocu prizna pravo svojine na stanu kako je to postavljenim zahtevom traženo i činjenice da je tužilac pokrenuo parnicu sa istim tužbenim zahtevom i protiv VV.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će otkloniti navedene propuste, oceniti odlučne činjenice za pravilnu primenu materijalnog prava na koju je ukazano ovim rešenjem, pa će doneti novu na zakonu zasnovanu odluku.

Na osnovu odredbe člana 416. stav 2. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković