Ništavost ugovorne odredbe o naknadi za obradu kredita u bankarskom sporu

Viši sud u Beogradu je presudom Gž 12240/20 od 22.07.2021. godine, odbio žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu, a odbijen je i zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...18/20).

Iz navedenog razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo na osnovu odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku, i našao da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između stranaka je 23.12.2016. godine zaključen ugovor o dinarskom kreditu za refinansiranje br. ..., kojim je tužena, banka odobrila tužiocu, kao korisniku kredita, kredit u iznosu od 280.000,00 dinara. Odredbom člana 6. stav 1. ugovora je određeno da se korisnik obavezuje da po osnovu obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u visini od 0,5% od iznosa odobrenog kredita. Na dan zaključenja navedenog ugovora tužilac je isplatio tuženoj 1.400,00 dinara na ime naknade za obradu kredita. Ponuda za zaključenje predmetnog ugovora od 16.12.2016. godine sadrži obaveštenje tužiocu o troškovima obrade kredita navođenjem da jednokratna naknada za obradu kredita iznosi 1.400,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca usvojili. Prema oceni nižestepenih sudova odredba kojom je ugovorena naplata fiksne jednokratne naknade za puštanje kredita u korišćenje u iznosu od 0,5 % od iznosa odobrenog kredita, ništava je, jer navedena naknada ne sadrži specifikaciju stvarnih troškova, a određivanje naknade za obradu kreditnog zahteva u precentualnom iznosu od iznosa odobrenog kredita dovodi do toga da za istovrsni bankarski proizvod, odnosno uslugu, korisnici plaćaju različite iznose naknade, tako da visina naknade ne predstavlja odraz stvarnih troškova pružanja usluga, što ukazuje da je predmetna ugovorna odredba protivna prinudnim propisima i dobrim običajima, što je suprotno odredbama člana 10, 11. i 12. Zakona o obligacionim odnosima. Kako je nesporno da je tužilac, na osnovu ništave odredbe ugovora, isplatio tuženoj iznos od 1.400,00 dinara na ime naknade za obradu kreditnog zahteva, nižestepeni sudovi su tuženu obavezali da navedeni iznos tužiocu vrati sa kamatom, na osnovu odredbe člana 103, 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo.

Na osnovu odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ako cilj povređenog dobra ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, br. 36/11 ...39/14), u odredbi člana 17. stav 1. propisuje da su banka i davalac lizinga dužni da korisniku pruže informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na ugovor o depozitu,kreditu ili lizingu, ugovor o dozvoljenom prekoračenju računa, odnosno ugovor o izdavanju i korišćenju kreditne kartice za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponuda), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu. Isti Zakon, u odredbi člana 9. stav 3. propisuje da opšti uslovi poslovanja obuhvataju i akte kojima se utvrđuju naknade i drugi troškovi koje davalac finansijskih usluga naplaćuje korisnicima, pa je tako, u odredbi člana 19. stav 1. tačka 12. Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga, propisano da ugovor o kreditu, pored ostalih obaveznih elemenata, sadrži vrstu i visinu svih naknada koje padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksne ili promenljive, a ako su promenljive – periode u kojima će ih banka menjati, kao i vrstu i visinu drugih troškova (porezi, naknade nadležnim organima i dr.).

Zakon o bankama („Službeni glasnik RS“ broj 107/2015 i 14/2015) u odredbi člana 43. propisuje mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga na osnovu depozitnih i kreditnih poslova

Na osnovu navedenih odredbi zakona sledi da ugovaranje prava na naplatu kamate, kao cene plasiranja novčanih sredstava banke, ne isključuje mogućnost da se ugovorom o kreditu, kao uslovi za davanje kredita, ugovore troškovi i naknade koje je korisnik kredita dužan da plati banci. Obavezivanje korisnika kredita na plaćanje troškova obrade kreditnog zahteva nije protivno načelu savesnosti i poštenja propisanom odredbom člana 12. Zakona o obligacionim odnosima, pod uslovom da je banka, u predugovornoj fazi, informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na njegov teret, što je ovde slučaj. Ponuda koju je tužena podnela tužiocu, pre zaključenja ugovora, sadrži sve naknade koje je korisnik kredita dužan da plati banci, a kako je i određeno članom 6. stav 1. predmetnog ugovora i članom 3. tačka 5. obaveznih elemenata ugovora. To znači da je tužilja u predugovornoj fazi obaveštena o vrsti i visini naknade koje padaju na njen teret, pri čemu nijednim propisom nije predviđeno da je banka dužna da korisniku kredita predoči strukturu ili specifikaciju troškova.

Na osnovu izloženog, predmetna ugovorna odredba nije ništava u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pa ne postoji obaveza tužene da tužiocu vrati iznos koji je primio na ime izvršenje obaveze iz te ugovorne odredbe, na osnovu člana 104. stav 1. istog Zakona.

Iz izloženih razloga Vrhovni kasacioni sud je nižestepene presude preinačio i odluku kao u stavu drugom izreke doneo na osnovu odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odluku o troškovima celog postupka, sadržanu u stavu trećem izreke, Vrhovni kasacioni sud je doneo na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. ZPP. Tuženoj su priznati troškovi prema njenom opredeljenom zahtevu i to: na ime angažovanja punomoćnika koji je advokat, za zastupanje na ročištu u iznosu od 7.500,00 dinara, za sastav žalbe 12.000,00 dinara, za sastav revizije 18.000,00 dinara, takse na žalbu i drugostepenu odluku u iznosu od po 1.900,00 dinara, takse za reviziju u iznosu od 3.800,00 dinara i takse za revizijsku odluku u iznosu od 5.700,00 dinara, saglasno Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12) i važećoj Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić