Rešenje Vrhovnog kasacionog suda o naknadi štete zbog nerazumnog trajanja postupka

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa Zdravko Petrović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, koju zastupa zakonski zastupnik Državni pravobranilac sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7374/17 od 09.10.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 07.11.2019. godine, doneo je

R E Š E Nj E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 7374/17 od 09.09.2018. godine i predmet se vraća istom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 528/14 od 01.04.2015. godine, prvim stavom izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 49.538.381,00 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom od 28.04.2011. godine do isplate i iznos od 640.894,32 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 28.04.2011. godine do isplate. Drugim stavom izreke, odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da tužena tužiocu na dosuđeni iznos naknade materijalne štete od 49.538.381,00 dinar plati zakonsku zateznu kamatu za period od 25.04.2011. godine do 28.04.2011. godine i na 640.894,39 dinara plati zakonsku kamatu za period od 25.04.2011. godine do 28.04.2011. godine. Trećim stavom izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti isplati iznos od 10.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.04.2015. godine do isplate. Četvrtim stavom izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.579.150,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.04.2015. godine do isplate.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž 7374/17 od 09.10.2018. godine, nakon održane glavne, javne rasprave, preinačio prvostepenu presudu u prvom i četvrtom stavu izreke tako što je kao neosnovan odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 49.538.381,00 dinar sa zakonskom zateznom kamatom od 28.04.2011. godine do isplate i iznos od 640.894,32 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 28.04.2011. godine do isplate i obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 900.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene pred drugostepenim sudom, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14, koji se primenjuje na osnovu odredbe člana 506. stav 2. tog zakona) i utvrdio da je revizija osnovana.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da je 29.08.2001. godine Republička uprava javnih prihoda obavila kontrolu obračuna i plaćanja poreza na dohodak građana i poreza i doprinosa na lična primanja u preduzeću „BB“, sa sedištem u ..., čiji je vlasnik tužilac. Dana 29.10.2001. godine doneto je rešenje o blokadi računa preduzeća radi naplate poreza i doprinosa u ukupnom iznosu od 4.522.437,92 dinara, koje rešenje je potvrđeno odlukom drugostepenog organa od 12.11.2001. godine. Presudom Vrhovnog suda Srbije od 10.10.2002. godine poništeno je drugostepeno rešenje, a u ponovljenom postupku preduzeću „BB“ je rešenjem od 18.11.2003. godine naloženo da plati doprinose i poreze u visini od 1.392.575,80 dinara. Navedeno rešenje je potvrđeno u drugostepenom postupku, ali je i to rešenje poništeno presudom Vrhovnog suda Srbije od 08.09.2006. godine. U ponovljenom postupku je poništeno rešenje od 18.11.2003. godine, ali je zbog kontinuirane blokade bankarskog računa preduzeća „BB“ 12.09.2002. godine preduzeće prestalo da postoji, pa je Republička uprava javnih prihoda zaključkom od 22.01.2007. godine obustavila upravni postupak protiv ovog preduzeća. U trenutku otvaranja stečajnog postupka na računu preduzeća „BB“ nije bilo novčanih sredstava, niti je po blokadi računa bilo priliva na ovaj račun, a zbog sumnje da je izvršio krivično delo falsifikovanje službene isprave u podstrekavanju, protiv tužioca je pokrenut krivični postupak koji je 15.05.2009. godine okončan presudom o oslobađanju od odgovornosti. Zbog sumnje da je izvršio navedeno krivično delo, u pritvoru je bio od 31.08. do 17.09.2001. godine. Visina štete koju tužilac trpi utvrđena je preko Komisije veštaka Ekonomskog fakulteta. Nakon blokade računa preduzeća „BB“ poslovanje preduzeća usmereno je preko drugih preduzeća čiji je takođe bio vlasnik tužilac, te su dužnici izmirili dugovanja prema preduzeću „BB“ uplatom na račune tih preduzeća.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, zaključak drugostepenog suda da između štete koju tužilac trpi i štetne radnje tužene ne postoji uzročno-posledična veza, za sada se ne može prihvatiti kao pravilan.

Osnovano se revizijom ukazuje da je drugostepenom sudu ukazano na nalog Vrhovnog kasacionog suda izražen u rešenju Rev 202/17 od 12.12.2017. godine, da je u postupku bilo nužno utvrditi da li između trajanja upravnog postupka i štete koju tužilac evidentno trpi postoji uzročno-posledična veza.

Naime, svako ima pravo da se o njegovom pravu ili obavezi odluči u razumnom roku, a Zakon o opštem upravnom postupku propisuje rokove za donošenje odluka u upravnom postupku koji u konkretnom slučaju nisu ispoštovani, tako da je upravni postupak trajao od 2001. do 2007. godine, što dužinu njegovog trajanja čini nerazumno dugom. Izostalo je utvrđenje činjenica da li se radilo o složenom postupku u kojem je trebalo izvesti složene dokaze, da li je bilo propusta u ponašanju tužioca kao stranke, odnosno upravnog organa i u čemu se oni sastoje i od kakvog je značaja pravo za tužioca o kome se odlučivalo u upravnom postupku. Kada se ove činjenice utvrde, drugostepeni sud će moći da odluči o žalbi i oceni da li ima mesta primeni člana 32. Ustava Republike Srbije i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Osnov spora je naknada štete, pa je u smislu člana 190. Zakona o obligacionim odnosima bilo nužno raspraviti, na šta se u rešenju Vrhovnog kasacionog suda Rev 202/17 od 12.10.2017. godine takođe ukazuje, bilo nužno utvrditi da li je tužilac svojim ponašanjem doprineo da šteta bude manja, jer štetnik odgovara samo u granicama svoje odgovornosti.

S obzirom na izloženo, osnovani su revizijski navodi da je zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz čl. 374. stav 1. ZPP, u vezi čl. 398. i 411. ZPP učinjene u drugostepenom postupku (nepostupanje po nalogu višeg suda), činjenično stanje za sada ostalo nepotpuno utvrđeno, zbog čega je pobijana presuda primenom člana 416. stav 2. morala biti ukinuta i vraćena na ponovno odlučivanje o žalbi.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, na osnovu čl. 165. st. 3 ZPP, jer zavisi od konačnog ishoda spora.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić