Presuda Vrhovnog suda o naknadi štete zbog raskida ugovora o delu

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 10572/22 od 09.10.2023. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime neisplaćene naknade za period od 01.01.2017. godine do 31.12.2017. godine isplati iznos od 709.055,91 dinar sa zateznom kamatom na iznose i periode bliže navedene u stavu prvom, dok je odlukom iz stava drugog obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 139.500,00 dinara, u roku od 8 dana po prijemu presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1136/24 od 12.06.2024. godine, odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 10572/22 od 09.10.2023. godine u stavu prvom, dok je preinačeno rešenje o troškovima postupka iz stava drugog, tako što je obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 81.000,00 dinara, u roku od 15 dana po prijemu presude. Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne odluke doneta u drugom stepenu tužilac je blagovremeno, preko punomoćnika advokata, uložio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku revizija smatra izuzeto dozvoljenom. Ukazuje da je odluka suprotna sudskoj praksi pa i odluci o naknadi štete iz istog događaja ali za drugi period, donetoj od Apelacionog suda u Beogradu pod brojem Gž 2365/17 od 03.10.2019. godine.

Odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23-dr. Zakona), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako Vrhovni sud oceni da je potrebno radi razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije, saglasno odredbi člana 2. iste odredbe odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni sud je utvrdio da su ispunjeni uslovi iz odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku radi ujednačavanja sudske prakse.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama određenim odrebom člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud nalazi da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena apsolutno bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom utvrđenju od strane prvostepenog suda, tužilac kao izvršilac je sa tuženim, kao naručiocem, po sprovedenom postupku javne nabavke, 03.07.2012. godine zaključio ugovor o delu čiji je predmet pružanje usluga stručnih poslova u jedinici za implementaciju projekta rekonstrukcije četiri klinička centra u Republici Srbiji (Beograd, Novi Sad, Niš i Kragujevac) po projektnom zadatku i u svemu prema konkursnoj dokumentaciji. Ugovorena neto cena mesečne naknade za uslugu tužioca iznosi 135.000,00 dinara, koji je iznos naručilac u obavezi da plati od 10. do 15-tog u mesecu za prethodni mesec. Ugovor je zaključen na određeno vreme, odnosno do okončanja radova na projektu prema potpisanim ugovorima broj 23761 (CS) i 24745 (RS) zaključenim između Republike Srbije i Evropske investicione banke, s tim da je rok za završetak izgradnje i renoviranje pomeren, te je ugovoren završetak zaključno sa decembrom 2017. godine. Utvrđeno je i to da je tužilac izveštaj o obavljenim poslovima za jul, avgust i septembar mesec 2012. godine podneo direktoru jedinice za implementaciju projekta, a da je tužena dopisom od 01.10.2012. godine obavestila tužioca da raskida ugovor sa 03.10.2012. godine, zbog neizvršenja predmeta ugovora po sadržaju i dinamici realizacije projekta. U dopisu je navedeno i da će Ministarstvo zdravlja izvršiti isplatu ugovorene naknade zaključno sa 03.10.2012. godine u roku od 5 dana od dana dostavljanja izveštaja o izvršenim poslovima. Tužilac je 10.10.2012. godine podneo predlog za mirno rešenje spora, ali tužena to nije prihvatila.

Pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 13394/16 od 01.12.2016. godine tužena je obavezana da tužiocu na ime neisplaćene naknade za period od 03.10.2012. godine do 31.01.2015. godine plati iznos od 2.734.153,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa naknade do isplate, kao i da na dosuđene iznose za period od 03.10.2012. do 31.01.2014. godine tužiocu plati doprinos za obavezno socijalno osiguranje. Tužilac je u periodu od januara do decembra 2017. godine bio zaposlen u Javnom preduzeću Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda u kom je ostvarivao zaradu. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke utvrđeno je da bi potraživanje tužioca po osnovu ugovora o delu, umanjeno za zaradu koju je primio u istom periodu, iznosilo 709.055,87 dinara. Tužilac nije imao troškove oko obavljanja ugovorenog posla.

Kod takvih činjenica, primenom odredbe člana 629. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud nalazi da je tužbeni zahtev neosnovan. Obrazlaže da je navedenom odredbom propisano da u slučaju da ugovor bude raskinut od strane naručioca posla, poslenik ima pravo na ugovorenu naknadu, umanjenu za iznos troškova koje ovaj nije učinio a koje bi bio dužan učiniti da ugovor nije raskinut, kao i za iznos zarade koju je ostvario na drugoj strani ili koju je namerno propustio da ostvari, pa zaključuje da ova odredba uređuje pravo na naknadu za period važenja ugovora o delu a da, suprotno tome, tužilac zahteva naknadu po raskinutom ugovoru na koji način isti održava na snazi mimo volje naručioca.

Drugostepeni sud smatra da je odluka pravilna iz drugih razloga. Obrazlaže da tužena jeste jednostrano raskinula ugovor pre isteka ugovorenog roka i bez postojanja razloga za raskid, da je tužiocu zbog toga opravdano dosuđena naknada za poslove koje je obavio za period od 03.10.2012. godine do 31.01.2015. godine, ali da u periodu koji je obuhvaćen tužbenim zahtevom tužilac nije dokazao da bi naručen posao obavljao. Ovo iz razloga što je ugovor zaključen 03.07.2012. godine i odnosio se na pružanje stručnih poslova u jedinici za implementaciju projekta rekonstrukcije četiri klinička centra, što znači da je tužilac bio dužan da dokaže i da su usluge koje bi on pružao po osnovu ugovor iz 2012. godine i dalje bile potrebne, ali i da bi on mogao da ih obavlja jer je bio stalno zaposlen. Primenom pravila o teretu dokazivanja iz odredbe člana 231. Zakona o parničnom postupku zaključuje da relevantne činjenice nisu dokazane i da je odluka o tužbenom zahtevu pravilna. Preinačava odluku o troškovima.

Vrhovni sud ne prihvata izneti materijalnopravni zaključak drugostepenog suda nalazeći da je zasnovan na pogrešnom tumačenju odredbe člana 629. Zakona o obligacionim odnosima.

Odredbom člana 629. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da sve dok naručeni posao nije dovršen, naručilac može raskinuti ugovor kada god hoće, ali u tom slučaju dužan je isplatiti posleniku ugovorenu naknadu, umanjenu za iznos troškova koje ovaj nije učinio a koje bi bio dužan učiniti da ugovor nije raskinut, kao i za iznos zarade koju je ostvario na drugoj strani ili koju je namerno propustio da ostvari.

Iz činjeničnog utvrđenja nižestepenih sudova proizilazi da su parnične stranke bile u poslovnom odnosu po osnovu zaključenog ugovora o delu. Na njegovu pravnu kvalifikaciju ne utiče to što je zaključen u postupku javnih nabavki. Otuda on svakako podleže opštim pravilima prestanka ugovora. Osim toga radi se o imenovanom ugovoru pa i sam Zakon o obligacionim odnosima predviđa specifične načine raskida ovog ugovora. Odredba člana 629. omogućava prestanak ugovora voljom naručioca, odnosno i u situaciji kada nije bilo propusta na strani poslenika, ali je tada u obavezi da isplati poslaniku ugovorenu naknadu umanjenu za troškove koje ovaj nije učinio, odnosno zaradu koju ostvaruje na drugoj strani. Stoga se ne radi ni o kakvom pokušavju odražavanja na snazi raskinutog ugovora, jer je isti prestao voljom naručioca, već se radi o obavezi naručioca koja korespondira sa njegovim pravom da optira za ostajanje pri ugovoru ili odustanak od istog. Saglasno navedenom, neprihvatljiv je zaključak iz odluke drugostepenog suda da tužilac nije pružio dovoljno uverenja da bi posao koji je prihvatio mogao da obavlja pored sadašnjeg posla. To nije ni trebalo da dokazuje jer se ne radi o naknadi štete u vidu izmakle dobiti po opštim pravilima već, kako je rečeno, pozitivnom ugovornom interesu koji mu pripada na temelju navedene odredbe Zakona o obligacionim odnosima. S tim u vezi, činjenica da obavljao drugi posao samo je od uticaja na visinu koja mu može pripasti primenom odredbe člana 629. Zakona o obligacionim odnosima, a što je izričito i propisano sintagmom „umanjenu za iznos zarade koju je ostvario na drugoj strani“.

Najzad, pogrešno zaključuje drugostepeni sud i to da tužilac nije dokazao da bi poslove predviđene ugovorom o delu obavljao u tužbom obuhvaćenom periodu za koji potražuje naknadu. Ovo kod, od strane prvostepenog suda, utvrđene činjenice da je bio angažovan po ugovoru o delu za vremenski period do okončanja poslova rekonstrukcije četiri klinička centra, a da je posao rekonstrukcije četiri klinička centra trebalo da se obavi do kraja 2017. godine kada je predviđen završetak radova. Dakle, završetak radova zbog kojih je tužilac angažovan prema redovnom toku stvari trebalo da bude okončano krajem 2017. godine i u istom bi tužilac radio, pa suprotno zaključku drugostepenog suda tuženi je trebalo da dokaže da su ti radovi okončani ranije.

Sledom rečenog proizilazi da je odluka doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Kako je prvostepeni sud utvrdio visinu naknade koja bi pripala tužocu uz umanjenja u smislu odredbe člana 629. Zakona o obligacionim odnosima za zaradu koju bi ostvario na strani, to su se stekli uslovi za preinačenje odluke u smislu odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, pa je primenom iste odlučeno kao u izreci.

Tužilac je uspeo u postupku, pa mu primenom odredbi člana 153, 154. i 165. Zakona o parničnom postupku pripadaju troškovi i to: za sastav dva podneska po 13.500,00 dinara, za pristup na 5 održanih ročišta po 18.000,00 dinara, za pristup na dva neodržana ročišta po 11.250,00 dinara, za sastav žalbe i revizije po 27.000,00 dinara, kao i na ime veštačenja iznos od 15.000,00 dinara po AT, kao i po 36.391,00 dinara na ime takse na tužbu, prvostepenu presudu i žalbu, iznos od 72.782,00 dinara na ime takse za reviziju i iznos od 97.500,00 dinara na ime odluke po reviziji. Na ovaj način dobijen je iznos od 487.955,00 dinara koliko je dosuđeno.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković