Odgovornost države za komercijalna potraživanja u stečajnom postupku

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gžrr 301/22 od 14.12.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu stava prvog izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom i trećem izreke tako što je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Leskovcu St. 295/11 isplati iznos od 1.189.917,67 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na iznos glavnog duga od 621.896,00 počev od 31.07.2020. godine, kao dana podnošenja tužbe pa do konačne isplate. Stavom trećim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešnog i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23), i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa još 11 tužilaca vodio parnični postupak pred Opštinskim sudom u Vranju protiv GP DS „Novogradnja“ radi naknade materijalne štete na ime umanjene vrednosti stanova i uništeno ili znatno onemogućeno korišćenje stanova. Presudom Opštinskog suda u Vranju P1 106/06 njihovi tužbeni zahtevi su usvojeni, a presudom Okružnog suda u Vranju Gž1 413/06 od 02.04.2007. godine prvostepena presuda je potvrđena u pogledu odluke o glavnoj stvari, a preinačena u pogledu odluke o troškovima parničnog postupka. Na osnovu napred navedene izvršne isprave – pravnosnažne presude Opštinskog suda u Vranju P1 106/06 od 20.10.2006. godine tužilac je, kao izvršni poverilac zajedno sa još 11 izvršnih poverilaca 25.05.2007. godine podneo predlog za izvršenje Opštinskom sudu u Vranju, koji je rešenjem o izvršenju I 843/07 od 11.06.2007. godine odredio sprovođenje izvršenja na nepokretnostima izvršnog dužnika pobrojanim u tom rešenju i određena je zabeležba rešenja o izvršenju u korist izvršnih poverilaca, koje rešenje je upisano je knjigu Intabulacije i zabeležbe Osnovnog suda u Vranju dana 18.06.2007. godine. S obzirom da je u izvršnom predmetu Opštinskog suda u Vranju I 30/07 već bio u toku izvršni postupak prodaje dela nepokretnosti na kojima je tužilac stavio zabeležbu - kp.br. 5450 – Upravna zgrada GP DS „Novogradnja“ Vranje, to je predmet tužioca I 843/07 združen sa predmetom I 30/07. Iz spisa Osnovnog suda u Vranju I 10999/10 sledi da je u tom predmetu izvršni poverilac BB rešenjem Opštinskog suda u Vranju I 30/07 od 23.03.2007. godine ishodovao zabeležbu rešenja o izvršenju u svoju korist i to na nepokretnosti izvršnog dužnika - kp.br. 5450 zgrada 1 i kp.br. 5450 zgrada 2 po pl. 13588 u KO Vranje 1. Zabeležba i rešenje I 30/07 od 23.03.2007. godine upisano je u knjigu Intabulacije i zabeležbe dana 28.03.2007. godine. Tužilac je izdejstvovao upis prvostepenog namirenja prema rešenju Opštinskog suda u Vranju I 843/07 od 12.06.2007. godine u odnosu na kp.br. 5450 zgrada 1 i zgrada 2 dana 18.06.2007. godine, međutim, na ostalim nepokretnostima iz navedenog rešenja i to na kp.br. 6447/2, 8467/1, 5488/1, 848/1, 8494/1 i 6529/2 tužilac je izdejstvovao upis zajedno sa ostalim poveriocima u predmetu I 843/07 kao prvoredni u odnosu na tu nepoketnost. U daljem toku postupka procenjene su navedene nepokretnosti i zaključkom od 20.03.2009. godine, 11.05.2009. godine i 16.09.2009. godine određena je prodaja, međutim, iste nisu prodate. Rešenjem Osnovnog suda u Vranju I 10999/10 od 03.02.2021. godine postupak je prekinut zbog otvaranja stečajnog postupka nad izvršnim dužnikom GP DS „Novogradnja“ Vranje. U ovom izvršnom postupku tužilac nije namiren, jer nepoketnosti nisu prodate. Zaključkom o priznatom potraživanju u stečajnom postupku, tužiocu je priznato i razlučno pravo – pravo prvenstvenog namirenja i to na objektima 1 i 2 u ... ulici na kp.br.5450, kao i na objektima na kp.br. 6529/2 u ulici ... . Prema izveštaju stečajnog upravnika od 16.12.2020. godine nije prodata nikakva imovina pa ni predmetne nepoketnosti na kojima je tužiocu priznato razlučno pravo u stečajnom postupku. Iz nalaza i mišnjenja sudskog veštaka finansijske struke sledi da bi tužilac zajedno sa ostalim licima iz predmeta I 843/07, da je sprovedeno izvršenje i prodaja tih nepoketnosti, namirio svoje potraživanje, jer je u odnosu na imovinsku celinu kp.br. 6529/2 u ulici ... procenjena vrednost imovimne na 11.990.267,50 dinara, a isti je prvoredni, jer nije bilo zabeležbi rešenja o izvršenju pre tužioca na ovoj parceli, kao i iz prodaje imovinske celine kp.br. 8467/1, 8488/1 i 8494/1 gde je procenjena vrednost od 27.920.000,00 dinara, da u svakom slučaju, s obzirom da je tužilac prvoredni u odnosu na prvu i drugu imovinsku celinu, veštak je zaključio da bi tužilac namirio svoje potraživanje da je došlo do prodaje.

Iz izjašnjenja stečajnog upravnika od 16.12.2020. godine sledi da je rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St.295/2011 od 18.11.2011. godine otvoren stečajni postupak nad stečajnim dužnikom GP DP „Novogradnja“ Vranje, da je tužilac prijavio potraživanje pod rednim brojem 446 u iznosu od 1.432.143,56 dinara i to iznos od 621.896,00 dinara na ime glavnog duga, iznos od 61.707,27 dinara na ime troškova postupka, iznos od 695.701,61 dinara na ime kamate za glavni dug i iznos od 52.838,68 dinara na ime kamate na troškove postupka po osnovu presude P1 106/06 od 20.10.2006. godine, presude Gž1 3413/06 od 02.04.2007. godine i rešenjea I.br.843/07 od 12.06.2007. godine. Tužiocu je priznato potraživanje u iznosu od 1.189.917,67 dinara, a osporena je obračunata kamata u iznosu od 242.225,89 dinara, jer priloženi obračun obračunate kamate je izvršen konmfornom metodom. Prema izjašnjenju stečajnog upravnika prodaja imovine u stečajnom postupku nije vršena zbog postojanja zahteva za restituciju, kao i zbog toga što deo imovine stečajnog dužnika nije uknjižen.

Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4 St. 6071/2019 od 29.11.2019. godine, usvojen je zahtev predlagača ovde tužioca i utvrđeno da mu je u postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St br. 295/2011 povređeno pravo za suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava RS.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca za naknadu imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, primenom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. stav 1. Protokola uz istu, člana 32. stav 1, člana 35. stav 2. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, člana 22. stav 2. i člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 154. stav 3, 155, 172. i 277. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da je utvrdio da je tužilac zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku pretrpeo imovinsku štetu, zbog koje je odgovorna tužena, jer nije iskoristila sva zakonska ovlašćenja koja su joj stajala na raspolaganju radi namirenja potraživanja u stečajnom postupku i nije dokazala da je šteta nastala isključivo krivicom tužioca ili trećeg lica, da bi se oslobodila od odgovornosti, a da visina štete koju trpi tužilac odgovara utvrđenom potraživanju tužioca u stečajnom postupku, i da na iznos potraživanja koji predstavlja glavni dug da tužiocu pripada zakonska zatezna kamata od podnošenja tužbe.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo iz odredbe člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 154, 155. i 172. Zakona o obligacionim odnosima, kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u visini priznatog, a neisplaćenog potraživanja tužioca prema stečajnom dužniku GP DP „Novogradnja“ Vranje u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St.br.295/2011, a razloge koje je za svoju odluku dao drugostepeni sud u svemu kao dovoljne i jasne prihvata i ovaj sud.

Neosnovano se revizijom tužioca osporava pravilnost drugostepene presude i ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 40/2015), propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od godinu dana od kad je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Zaključkom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda Spp 6/2016 od 02.11.2018. godine, Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Prema dopunjenom Zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine (kojim je dopunjen navedeni Zaključak) u pogledu izvršnih dužnika fizičkih i pravnih lica koji ne spadaju u navedenu kategoriju, nužno je utvrđivati uzročno-posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i neisplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda.

Tužiocu je rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4 St 6071/2019 od 29.11.2019. godine utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Nenamireno potraživanje tužioca nije potraživanje zaposlenog iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, već komercijalno potraživanje. S obzirom na to da tužilac nije dokazao uzročno-posledičnu vezu između utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Leskovcu St 295/2011 i neisplaćenog potraživanja, odnosno nije dokazao postojanje uzročno-posledične veze između štete koju trpi (u visini priznatog, a neisplaćenog potraživanja) i neadekvatnog postupanja organa tužene u stečajnom postupku u cilju namirenja svog potraživanja, to je pravilno odlučio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan ovaj tužbeni zahtev tužioca. U konkretnom slučaju nenamireno potraživanje tužioca nije potraživanje zaposlenog iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, već komercijalno potraživanje, za čiju naplatu tužena ne može biti odgovorna, imajući u vidu sve okolnosti utvrđene u ovom postupku. Naime, u konkretnom slučaju nije ostvaren uslov za odgovornost tužene, jer se odluke donete protiv društvenih ili državnih preduzeća po osnovu potraživanja iz radnih odnosa ne mogu izjednačiti sa odlukama protiv društvenih ili državnih preduzeća donetih po osnovu potraživanja koja su proistekla iz komercijalnog odnosa. Okolnost što tužilac svoje priznato potraživanje prema takvom preduzeću nad kojim je pokrenut postupak stečaja nije namirio, ne može se staviti na teret tuženoj, jer tužilac u smislu člana 231. ZPP nije dokazao da je mogao da se naplati iz novčanog iznosa dobijenog prodajom nepokretnih stvari stečajnog dužnika, odnosno prodajom stečajnog dužnika kao pravnog lica, i da bi taj iznos bio dovoljan za isplatu njegovog utvrđenog potraživanja i da je izostalo potpuno namirenje tužioca u stečajnom postupku isključivo zbog nepravilnog ili nezakonitog rada stečajnih organa za čije odgovara tužena.

Suprotno navodima revizije da je odlukom drugostepenog suda povređeno pravo tužioca na naplatu imovinske štete koju trpi, jer se odgovornost tužene zasniva na nesprovođenju sudskih odluka, i prema nalaženju ovog suda tužena ne može odgovarati za komercijalna potraživanja preduzeća osnovanog na bazi društvenog ili državnog kapitala sa kojim je tužilac slobodnom voljom stupio u komercijalni odnos. U konkretnom slučaju tužilac ima potraživanje koje proističe iz komercijalnog odnosa, a tužena nema obavezu da tužiocu naknadi imovinsku štetu po osnovu člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, jer se odredba ovog člana odnosi na imovinsku štetu koja nastane zbog dužine trajanja sudskog postupka, a ne zbog neisplaćivanja duga od strane stečajnog dužnika. Stoga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Pravilan je stav drugostepenog suda da je izvršni dužnik u momentu pokretanja postupka izvršenja imao nepokretnu imovinu čija vrednost prevazilazi visinu potraživanja tužioca i da se tužilac mogao naplatiti da je ta imovina unovčena, ali da to ne znači da bi ista bila i unovčena u toj vrednosti i da bi tužilac mogao da se naplati, a što upravo potvrđuje i činjenica da je u izvršnom postupku zaključcima od 20.03.2009. godine, 11.05.2009. godine i 16.09.2009. godine određivana prodaja tih nepokretnosti, ali da iste nisu bile uspešne. Ovo posebno, jer su postojale smetnje za prodaju tih nepokretnosti, s obzirom da su prema izveštaju stečajnog upravnika u pitanju nelegalne, neuknjižene nepokretnosti i nepokretnosti u postupku restitucije, odnosno nepokretnosti sa pravnim nedostacima, koje u izvršnom postupku i pored zakazanih ročišta za prodaju nisu prodate, a iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizlazi da je propust u radu organa tužene doveo do štete na strani tužioca.

Suprotno navodima revizije pravilna je odluka o troškovima postupka.

Na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković