Rešenje Vrhovnog suda o nedozvoljenosti posebne revizije u sporu za naknadu štete

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20; 10/23), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj ni izjednog od razloga propisanog označenom odredbom.

Tužiocu je osporenom presudom dosuđena naknada materijalne štete nastale na njegovim zasadima malina, prouzrokovane 14.05.2015. godine elementarnom nepogodom (grad i olujni vetar) koja je pogodila teritoriju Opštine Arilje, a koja nije sprečena dejstvom protivgradne zaštite za koju ne samo što nije bila data naredba za aktiviranje, već protivgradna služba nije ni bila formirana. O odgovornosti tužene nižestepeni sudovi su odlučili na osnovu propisa važećih u vreme kada se dogodila elementarna nepogoda, na osnovu ujednačenog tumačenja i primene prava izraženog i u više drugih odluka ovog suda, koje počivaju na odredbama tada važećeg Zakona o ministarstvima („Službeni glasnik RS“, broj 44/14) kojim su poslovi protivgradne zaštite bili u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova i obavljali se preko Sektora za vanredne situacije, u skladu sa odredbama Zakona o vanrednim situacijama („Službeni glasnik RS“, broj 111/09, 92/11, 93/12).

Ni pravna pitanja konkretnog spora, odnosno pitanje isključenja odgovornosti tužene i podeljene odgovornosti za nastanak štete (zbog navodnog propusta tužioca da primeni savremenije i efikasnije načine odbrane od grada) na koja se ukazuje revizijom ne predstavljaju razlog iz člana 404. ZPP koji bi opravdavao zaključak o dozvoljenosti posebne revizije. Doprinos oštećenog nastanku štete, u smislu člana 192. Zakona o obligacionim odnosima, nije samo pravno već je i činjenično - faktičko pitanje koje se procenjuje u svakom konkretnom slučaju, pri čemu je neophodan preduslov da je protivgradna odbrana formirana, funkcionalna i da je bila i aktivirana kritičnom prilikom. Teret dokazivanja činjenice da je šteta nastala usled okolnosti koje isključuju ili delimično umanjuju odgovornost tužene, u smislu člana 177. Zakona o obligacionim odnosima, ležao je na tuženoj, koja međutim nije ponudila nijedan dokaz kojima bi potkrepila paušalne navode koje iznosi u reviziji da je tužilac morao da zna da postojeće mere nisu dovoljne i da dokaže da morfologija terena na kome su njegovi zasadi ne dozvoljava postavljanje protivgradne mreže, naročito stoga što bi tužena trebalo da dokaže da bi te konkretne dodatne mere bile ekonomski racionalne i isplative.

Saglasno navedenom, uzimajući u obzir vrstu spora, sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge za usvajanje tužbenog zahteva koji proističu iz ujednačenog tumačenja i primene prava, kao i navode revidenta, Vrhovni sud nalazi da u konkretnoj situaciji nije opravdana potreba odlučivanja o posebnoj reviziji u ovom sporu.

Sledstveno izloženom, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Revizija tužene nije dozvoljena ni na osnovu člana 403. stav 3. ZPP. Vrednost predmeta spora pobijanog dela očigledno je niža od dinarske protivvrednosti od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe koja je, prema toj odredbi, merodavna za dozvoljenost revizije. Zbog toga je, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 413. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Pošto tužena nije uspela u postupku po reviziji, a odgovor na reviziju nije bio potreban, o troškovima revizijskog postupka odlučeno je trećim stavom izreke, na osnovu člana 165. stav 1, u vezi s čl. 153. stav 1. i 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković