Usvajanje revizije u sporu oko zauzeća parcele i svojine održajem

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3170/22 od 13.12.2022. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke za utvrđeno zauzeće i činidbu za betonsku ogradu i veliku kapiju, te predaju zauzetog dela parcele tužioca u površini od 0,69 ari u državinu bliže opisano u tom delu izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se utvrdi da je tuženi izgradio deo terase koji se prostire na kat. parceli tužioca ... LN ... KO ... u merama i granicama bliže navedenim u tom stavu i da se naloži tuženom da poruši taj deo terase. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 169.600,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu parnične stranke su blagovremeno izjavile reviziju i to: tužilac u stavu drugom izreke (preinačujući deo) zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava s pozivom na član 403. stav 2. tačka 2. ZPP, a tuženi u stavu prvom izreke (potrđujući deo) zbog pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na član 404. ZPP.

Posebna revizija je izuzetno pravno sredstvo predviđeno članom 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23 – drugi zakon). Navedenom odredbom propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava.

Po oceni Vrhovnog suda, imajući u vidu traženu pravnu zaštitu i veći broj presuda donetih u istoj činjenično pravnoj situaciji posebna revizija tuženog je dozvoljena radi ujednačavanja sudske prakse u pogledu susedskih prava.

Iz tog razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca neosnovana, dok je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, kat. parcele parničnih stranaka se graniče. Najpre je tuženi od prodavca VV kupio svoju kat. parcelu ... (površine 3,00 ara), upisanu u LN ... KO ... sa objektom (po ugovoru o kupoprodaji od 04.04.2012. godine overenom pod Ov3 br. .../...). Zatim je tužilac (koji je od ranije bio vlasnik susedne kat. parcele ... po osnovu nasleđa) kupio od prodavca GG ovde spornu kat. parcelu ... (površine 3,22 ara), LN ... KO .. sa objektima koji se na njoj nalaze (po ugovoru o kupoprodaji overenog kod javnog beležnika Opu 482-2018 od 08.05.2018. godine). Predmetna kat. parcela ... upisana je u katastru kao državna svojina (vlasništvo Republike Srbije), sa pravom korišćenja tužioca sa obimom udela 1/1. Iz stranačkog iskaza tužioca utvrđeno je da je, za razliku od tuženog, odmah nakon kupovine predmetne parcele izveo geometra na teren i tako saznao da je tuženi izgradnjom ograde i kapije na svojoj kat. parceli pripojio i jedan deo njegove parcele ... . Iz nalaza veštaka geometra utvrđeno je da postoji zauzeće parcele tužioca od strane tuženog kako je to opisano u izreci prvostepene presude. U svom stranačkom iskazu tuženi se pravdao time da je svoju parcelu kupio u viđenom stanju (kao ograđenu) preko punomoćnika prodavca (koji je je imao punomoćje za prodaju parcele) kojeg je kontaktirao prilikom zaključenja ugovora, da tada nije znao koju površinu kupuje, a da je odmah po kupovini parcele postavio sada postojeću ogradu (koja se sastoji od betonskih polja i stubova) na mestu ranije postojeće ograde koja je propala.

Iz iskaza svedokinja DD i ĐĐ utvrđeno je da je da između parcela stranaka postojala ograda u vidu tarabe (1959. godine), s tim što im nije poznato ko je tu ogradu i kada porušio. Iz iskaza svedoka EE utvrđeno je da je radio na postavljanju ograde na parceli tuženog pre više od 30 godina (oko 1990. godine) po kazivanju nekog čoveka, nije mu poznato li je ista postavljena na međi, a pre ove ograde na tom mestu nije postojala ograda. Iz iskaza svedoka ŽŽ utvrđeno da je bio angažovan na rušenju stare kuće koja je bila pola metra od sporne ograde (pretri decenije), kada je izneo šut na mestu gde je postojala betonska ograda. Iz iskaza svedoka ZZ (punomoćnika lica od kojeg je tuženi kupio svoju parcelu) utvrđeno je da je tuženi pregovore vodio sa vlasnikom parcele koju je kupio, a da on lično nije izlazio na lice mesta povodom ugovora o kupoprodaji nepokretnosti.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, s pozivom na članove 37. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa u vezi člana 231. Zakona o parničnom postpku. Ovo stoga što tužilac kao nosilac prava korišćenja predmetne kat. parcele .. sa obimom udelom 1/1 (državna svojina, gradsko građevinsko zemljište), na kojoj su izgrađeni kuća i pomoćni objekat, ima pravo da svoju stvar drži, koristi je i njome raspolaže u granicama određenim zakonom (član 102. stav 3. Zakona o planiranju i izgradnji), što uključuje i pravo da zahteva od tuženog uklanjanje ograde od tvrdog materijala, kao i uklanjanje velike kapije i rušenje dela predmetne terase, jer je tuženi znao da je gradio na parceli tužioca. Predmetna ograda u smislu člana 24. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko- pravnih osnova nije građevinski objekat u vezi člana 40. ranije važećeg Pravilnika o opštim pravilima za parcelaciju, regulaciju i izgradnju („Službeni glasnik RS“, br. 50/11), odnosno člana 37. sada važećeg Pravilnika o opštim pravilima za parcelaciju, regulaciju i izgradnju („Službeni glasnik RS“ br. 22/15). Stoga tuženi izgradnjom predmetne ograde i kapije koja zahvata i parcelu tužioca nije mogao održajem steći pravo svojine na zauzetom delu na osnovu člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa u vremenu potrebnom za sticanje svojine održajem (20 godina). Ovo pre svoga zbog svoje nesavesnosti u vremenu potrebnom za sticanje svojine održajem (20 godina) koji se ovde, imajući u vidu pravni režim predmetne parcele, računa od 1996. godine, a koji do podnošenja tužbe 19.07.2018. godine nije protekao, jer je znao da je predmetno zemljište koje je zauzeo pripada pravnom prethodniku tužioca, tako i zbog toga što mu njegov pravni prethodnik - raniji vlasnik parcele koju mu je prodao 2012. godine nije mogao preneti više prava nego što je sam imao odnosno veću površinu parcele nego što je imao, bezobzira na ranije postojeću ogradu u vidu tarabe.

Drugostepeni sud je delimično potvrdio prvostepenu (u delu kojim je utvrđeno postojanje zauzeća kat. parcele tužioca u površini od 0,69 ari podizanjem betonske ograde i postavljanjem velike kapije od strane tuženog i nalaganja tuženom da ukloni navedenu ogradu i kapiju i preda tužiocu u državinu zauzeti deo njegove parcele u označenoj površini), s pozivom na članove 3. stavovi 1. i 2., 28. stav 4., 30. stav 2., 37. i 72. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, prihvatajući razloge koju je za svoju odluku u ovom delu dao prvostepeni sud. Dodatna argumentacija drugostepenog suda je bila da tuženi nije imao savesnu i zakonitu državinu predmetnog dela parcele tužioca, s obzirom da se ranija postojeća stara ograda (taraba) sama od sebe srušila usled proteka vremena tako da nije postojala pre postavljanja betonske ograde. U preostalom delu drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev (za uklanjanje dela terase) smatrajući da je prvostepeni sud postupao po neurednoj tužbi u tom delu. Ovo stoga što tužbenim zahtevom tužioca nije opredeljena tačna površina tog dela terase tuženog (čije se uklanjanje traži tužbenim zahtevom), prostor, mere i granice dela predmetne parcele tužioca koji zauzima, da li je nadzemna, da li je sastavni deo nekog objekta. Pored toga, prvostepeni sud je odluku u ovom delu zasnovao na nalazu i mišljenju veštaka geometra koji je taj deo terase tuženog prikazao kao zauzeće parcele tužioca, a koji je po stavu drugostepenog suda nejasan i neuredan zbog čega se i ne može prihvatiti kao pravilno stanovište prvostepnog suda da su se stekli uslovi za njeno uklanjanje.

Osnovano se revizijom tuženog pobija pravilnost nižestepenih odluka u delu kojim je utvrđeno postojanje zauzeća kat. parcele tužioca u površini od 0,69 ari podizanjem betonske ograde i postavljanjem velike kapije od strane tuženog i nalaganja tuženom da ukloni navedenu ogradu i kapiju i preda tužiocu u državinu zauzeti deo njegove parcele u označenoj površini zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Članom 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, propisano je da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina. Stavom 4. istog člana, propisano je da savesni držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina. Članom 30. stav 1. ovog Zakona, propisano je da održaj počinje teći onog dana kad je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj. Prema stavu 2. istog člana, u vreme potrebno za održaj uračunava se i vreme za koje su prethodnici sadašnjeg držaoca držali stvar kao savesni i zakoniti držaoci, odnosno kao savesni držaoci. Prema stavu 3. ovog člana, na prekid, odnosno zastoj održaja shodno se primenjuju odredbe o prekidu, odnosno zastoju zastarelosti potraživanja. Članom 72. stavom 2. ovog zakona propisano je da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova. Prema stavu 3. ovog člana, savesnost državine se pretpostavlja.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa („Službeni list SRJ“ br. 29/96), brisana je odredba člana 29. navedenog zakona kojom je bilo propisano da se na stvari u društvenoj svojine pravo svojine ne može steći održajem, tako da tek od stupanja na snagu navedenih zakonskih izmena (04.07.1996. godine), može se steći pravo svojine održajem i na zemljištu u društvenoj, a kasnije državnoj svojini i od kada teku rokovi propisani članom 28. navedenog zakona.

I po stavu Vrhovnog suda, kada je reč o sticanju svojine održajem na zemljištu u režimu prava korišćenja, kao što je to ovde slučaj, rok za održaj se ima računati od 04.07.1996. godine, kao dana stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa („Službeni list SRJ“ br. 29/96), koji u slučaju zakonite i savesne državine iznosi 10 godina, odnosno savesne državine 20 godina. Međutim, prethodno pitanje (član 12. ZPP), od kojeg zavisi pravilna primena materijalnog prava u ovom delu, je koliko iznosi zauzeće predmetne parcele tužioca od strane tuženog i s tim u vezi na koji način (kojim radnjama) i kada je došlo do zauzeća, te da li je tuženi i kakva prava stekao (i po kom osnovu) na spornom delu kat. parcele tužioca.

S tim u vezi, ne može se za sada prihvatiti kao pravilan činjenično pravni zaključak nižestepenih sudova da je tuženi nesavestan samim tim što nije izveo geometra prilikom kupovine parcele i podizanja betonske ograde (2012. godine), odnosno postavljanja velike kapije, te da je bio nesavestan i njegov pravni prethodnik kada je vršio ograđivanje svoje parcele ogradom (u vidu tarabe). Ovo stoga što su svedoci ipak ukazivali na postojanje ranije postojeće ograde (u vidu tarabe) na istom mestu na kojem se sada nalazi ograda koju je podigao tuženi 2012. godine (po kupovini svog placa), a koja se vremenom urušila.

Naime, ukoliko je ranije postojeća ograda (u vidu tarabe) između placeva stranaka (koja je prema iskazu svedoka postojala još 1959. godine) postojala u celini ili delimično i nakon 04.07.1996. godine, kao dana stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, pa i u vreme kupovine placa od strane tuženog (aprila 2012. godine), odnosno sve do kupovine sporne parcele od strane tužioca (maja 2018. godine), a čijem se postojanju se do tada pravni prethodnik tužioca nije protivio, tada bi pravni prethodnik tuženog bio u mirnoj i savesnoj državini tog dela kat. parcele tužioca (koji je pod ogradom), a nakon kupovine parcele i tuženi sve do podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari (19.07.2018. godine).

Pri tome, na tužiocu je teret dokazivanja (član 231. ZPP) da se njegov pravni prethodnik (lice od kojeg je on kupio svoj plac) podnošenjem tužbe sudu ili na drugi način u smislu člana 30. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa protivio takvom ograđivanju parcele (podizanje ograde u vidu tarabe) od strane svog suseda, u čija prava i obaveze je tuženi stupio 2012. godine kupovinom svog placa. To znači da prekid roka za održaj, analogno propisima o zastarelosti iz Zakona o obligacionim odnosima, nastupa kad vlasnik podigne tužbu kod suda protiv držaoca kojom traži povraćaj stvari. Na tužiocu je i teret dokazivanja da se njegov pravni prethodnik protivio podizanju sada postojeće ograde od strane tuženog i postavljanju velike kapije. Pri tome, prema utvrđenom činjeničnom stanju ni tužilac, a ni tuženi pre kupovine svojih placeva nisu izveli geometra, što bi upućivalo na to da su ih kupovali u viđenom stanju.

Osim toga, nižestepene odluke u ovom delu zasnovane su na nalazu i mišljenju veštaka geodetske struke prema kojem zauzeće kat. parcele tužioca radnjama tuženog (podizanje ograde, kapije i dela terase) iznosi 69 m2. Međutim, iz nalaza veštaka nije jasno šta sve obuhvata ta površina, odnosno koliko iznosi zauzeće parcele tužioca pod ogradom, a koliko pod velikom kapijom.

Neosnovano se revizijom tužioca pobija pravilnost drugostepene odluke u preinačujućem delu.

Na tužiocu je bio teret dokazivanja bitnih činjenica za pravilnu primenu materijalnog prava i u ovom delu, u smislu člana 231. ZPP. U konkretnom slučaju, i po oceni Vrhovnog suda, tužilac izvedenim dokazima nije dokazao da, bez obzira na to što je veštačenjem utvrđeno da se deo terase tuženog prostire i na delu kat. parcele tužioca, mere i granice zauzeća svoje parcele tim delom terase tuženog, niti je bliže tužbenim zahtevom opredelio mere tj. gabarite dela terase tuženog koji tuženi treba da ukloni., zbog čega se tako postavljenom tužbenom zahtevu nije mogla pružiti pravna zaštita primenom člana 37. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa. Stoga je pravilno drugostepenom odlukom delimično usvojena žalba tuženog i preinačena prvostepena odluka u delu kojim je naloženo tuženom uklanjanje terase sa parcele tužioca.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će otkloniti učinjene propuste i pravilnom ocenom izvedenih dokaza ponovo oceniti savesnost tuženog prilikom podizanja betonske ograde i postavljanja velike kapije, u vezi sa čime će i nesumnjivo razjasniti da li je u vreme kada je kupio svoj plac ranije postojeća ograda u vidu tarabe bila potpuno ili delimično porušena, kada je podignuta velika kapija, te s tim u vezi nesumnjivo razjasniti i koliko iznosi zauzeće parcele tužioca podizanjem nove ograde, a koliko podizanjem kapije, odnosno šta obuhvata površina od 69 m2 (koliko prema nalazu veštaka geometra iznosi ukupno zauzeće), te nakon toga pravilnom primenom materijalnog prava odlučiti o tužbenom zahtevu.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer ista zavisi od odluke o glavnoj stvari.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu drugom izreke na osnovu člana člana 416. stav 1. ZPP, a u stavu trećem izreke na osnovu člana 414. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković