Odluka VKS o razvodu, vršenju roditeljskog prava i lišenju roditeljskog prava

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića i Zorane Delibašić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Gordana Vujičić advokat iz ..., protiv tužene BB iz ..., čiji je punomoćnik Bojana Tomašević advokat iz ..., radi razvoda braka, vršenja i lišenja roditeljskog prava, izdržavanja i uređenja ličnih odnosa, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2 682/18 od 17.10.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 12.07.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2 682/18 od 17.10.2018. godine - dela prvog stava izreke, odluka o razvodu braka i privremenoj meri, kao i trećeg stava izreke.

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž2 682/18 od 17.10.2018. godine u delu prvog stava izreke - odluke o delimičnom lišenju roditeljskog prava i presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 1283/13 od 17.04.2018. godine, koja je ispravljena rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 1283/13 od 24.07.2018. godine, u delu petog stava izreke tako što SE ODBIJA protivtužbeni zahtev kojim je tužena tražila da se tužilac delimično liši roditeljskog prava u pogledu davanja saglasnosti za izdavanje putne isprave maloletnom VV, dok se revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2 682/18 od 17.10.2018. godine u preostalom delu prvog stava izreke i drugom stavu izreke, ODBIJA kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 1283/13 od 17.04.2018. godine, stavom prvim izreke, razveden je brak zaključen u ... 07.02.2010. godine između tužioca AA rođenog ... godine u ... od oca GG i majke DD i tužene BB rođene ..., ... godine u ... od oca ĐĐ i majke EE, koji je zaveden u matičnu knjigu venčanih za matično područje ... pod tekućim brojem ... za 2010. godinu. Stavom drugim izreke, usvojen je protivtužbeni zahtev tužene i maloletni VV, rođen .... godine, poveren na staranje majci BB koja će samostalno vršiti roditeljsko pravo. Stavom trećim izreke odlučeno je o održavanju ličnih odnosa maloletnog VV sa ocem AA tako što će otac, kada dete ima nastavu pre podne, preuzimati dete iz škole četvrtkom u 14 časova i vraćati ga u školu u 16 časova, a kada dete ima nastavu posle podne otac će ga preuzimati četvrtkom u 11 časova i vraćati ga u školu u 13 časova, s`tim što u periodu kada majka deteta bude koristila odmor tokom letnjeg perioda otac neće viđati dete. Stavom četvrtim izreke, delimično je usvojen protivtužbeni zahtev i obavezan tužilac da doprinosi izdržavanju maloletnog VV iznosom od 12.500,00 dinara mesečno uplatom na tekući račun zakonskog zastupnika - majke BB koji se vodi kod označene banke i sa označenim brojem, počev od 24.02.2012. godine kao dana podnošenja protivtužbe pa ubuduće dok za to budu postojali zakonom propisani uslovi ili dok ova odluka ne bude izmenjena drugom sudskom odlukom, svakog prvog do desetog u mesecu za tekući mesec, s`tim što je u obavezi da dospele a ne isplaćene iznose počev od dana podnošenja protivtužbe pa do dana presuđenja - 17.04.2018. godine, isplati odjednom u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude sa zakonskom zateznom kamatom na neplaćene rate počev od dana dospeća svake mesečne rate pa do konačne isplate, dok je protivtužbeni zahtev do traženih 20.000,00 dinara odbijen. Stavom petim izreke, dozvoljeno je preinačenje protivtužbe isticanjem i zahteva za delimično lišenje roditeljskog prava i usvojen protivtužbeni zahtev tužene tako što je tužilac delimično lišen roditeljskog prava u odnosu na maloletnog VV, i to u pogledu davanja saglasnosti za izdavanje putne isprave i putovanje maloletnog VV van granica Republike Srbije. Stavom šestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se maloletni VV njemu poveri na staranje, da se urede lični odnosi između deteta i drugog roditelja po njihovom dogovoru ili modelu koji odredi nadležni Centar za socijalni rad i da se tužena obaveže da doprinosi izdržavanju maloletnog VV u iznosu od 15% od svojih redovnih novčanih primanja počev od dana presuđenja pa ubuduće. Stavom sedmim izreke, odbijen je predlog tužioca da se donese privremena mera i odredi da će se kontakti između oca i deteta odvijati u produženom trajanju, svakog drugog vikenda od petka do subote i za vreme praznika i godišnjih odmora. Stavom osmim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 587.600,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude sa zakonskom zateznom kamatom počev od nastupanja uslova za izvršnost presude pa do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2 682/18 od 17.10.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 1283/13 od 17.04.2018. godine, ispravljena rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 1283/13 od 24.07.2018. godine, u stavu prvom, drugom, trećem, usvajajućem delu stava četvrtog, petom, šestom i sedmom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu osmom izreke presude Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 1283/13 od 17.04.2018. godine, koja je ispravljena rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 1283/13 od 24.07.2018. godine, tako što je obavezan tužilac da na ime naknade troškova parničnog postupka isplati tuženoj iznos od 464.810,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana nastupanja uslova za izvršenje pa do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema otpravka odluke. Stavom trećim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno rešenje Drugog osnovnog suda u Beogradu P2 1283/13 od 17.04.2018. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije u delu kojem se prvostepena presuda pobija u stavu prvom izreke - u pogledu odluke o razvodu braka i predlogu tužioca za određivanje privremene mere, i stavu trećem izreke, na osnovu člana 401. stav 2. tačka 5. i člana 412. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 125/04 i 111/09 - ZPP) koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da tužiočeva revizija u tom delu nije dozvoljena.

Odredbom člana 277. stav 2. Porodičnog zakona propisano je da se pravnosnažna presuda u bračnom sporu ne može pobijati vanrednim pravnim lekovima u pogledu dela u kome je doneta odluka o poništenju ili razvodu braka. Odluka o predlogu za određivanje privremene mere, sadržana u izreci presude, je po svojoj pravnoj prirodi rešenje. Odredbom člana 412. stav 1. ZPP propisano je da stranke mogu da izjave reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan. Pobijanim rešenjem, kojim je uz odluku o glavnoj stvari odlučeno i o predlogu tužioca za određivanje privremene mere i posebnim rešenjem kojim je izvršena ispravka prvostepene presude, postupak se pravnosnažno ne okončava. Zbog toga revizija tužioca u tom delu nije dozvoljena, pa je na osnovu člana 404. i člana 412. stav 5. ZPP, odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u preostalom delu, na osnovu člana 399. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani navodi revizije o drugim učinjenim bitnim povredama odredaba parničnog postupka iz člana 361. ZPP. Okolnost da je u ovom postupku (u prvom i drugom stepenu) sudio sudija koji je postupao u postupku između istih stranaka radi zaštite od nasilja u porodici nije razlog za isključenje, u smislu člana 66. stav 1. ZPP, niti razlog za izuzeće zbog sumnje u nepristrasnost sudije. Odlučivanje istog sudije u više sličnih i povezanih predmeta nije utvrđeno kao povreda prava na nepristrasan sud i u praksi Evropskog suda za ljudska prava (presuda Gillow protiv Ujedinjenog Kraljevstva). U ovom sporu nisu povređene odredbe člana 2. stav 1. i člana 3. stav 3. ZPP jer su stranke u toku postupka bile ravnopravne (neravnopravnost stranaka tužilac obrazlaže činjenicom da je tužena zaposlena u Višem sudu u Beogradu), a doneta presuda nije posledica nezakonitog raspolaganja stranaka njihovim zahtevima.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su zaključile brak 07.02.2010. godine u kojem je ... godine rođen VV. Zajednica života stranaka prekinuta je tokom septembra 2011. godine, kada je tužilac napustio stan u kojem je do tada živeo sa tuženom i detetom. Po prestanku bračne zajednice tužilac je održavao lične odnose sa detetom do kraja 2011. godine. Lični odnosi deteta i tužioca ponovo su uspostavljeni 09.01.2014. godine, na osnovu odluke suda - pravnosnažnog rešenja o određivanju privremene mere od 08.10.2013. godine, kojim je odlučeno da će tužilac viđati dete svakog drugog četvrtka od 09 do 10 časova u prostorijama organa starateljstva. Tokom 2014. godine, zbog otežanog reuspostavljanja kontakata (dete nije bilo spremno za odvajanje od majke), njima je prisustvovala i tužena. Vremenom je uočen napredak u odnosima deteta i oca, pa je na predlog organa starateljstva 24.07.2015. godine doneto novo rešenje o određivanju privremene mere po kojem bi tužilac viđao dete van kontrolisanih uslova - svakog četvrtka od 14 do 16 časova. Dete je u domaćinstvu tužene adekvatno zbrinuto, njegova emocionalna veza sa majkom je zdrava i sigurna, a tužena je brižan i odgovoran roditelj koji ima pravilan odnos prema vaspitanju i razvojnim potrebama deteta na koje može adekvatno da odgovori. Tužena je zainteresovana za sve aktivnosti deteta u predškolskoj grupi u vrtiću, dok tužilac prilikom preuzimanja deteta iz vrtića nije pokazao zainteresovanost za njegov razvoj. Tužilac je nezaposlen od 01.10.2002. godine i nalazi se na evidenciji nezaposlenih lica. Stanuje u stanu koji je bio svojina njegove pokojne babe, a izdržavaju ga roditelji. Tužena je zaposlena i ostvaruje zaradu u iznosu od oko 113.000,00 dinara. Vlasnica je stana u ... u kojem živi sa detetom i ½ dela kuće na ... . Za zadovoljavanje potreba deteta mesečno je neophodan iznos od oko 30.000,00 dinara. Minimalna suma izdržavanja u februaru 2018. godine iznosila je 25.680,00 dinara. Tužilac nije dao saglasnost tuženoj za podnošenje zahteva za izdavanje putne isprave maloletnom detetu i za njegovo putovanje van granica zemlje. Organ starateljstva je zato predložio da se tužilac delimično liši roditeljskog prava.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, čija se pravilnost i potpunost ne dovodi u sumnju navodima revizije, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava odlučili o vršenju roditeljskog prava, izdržavanju deteta i načinu održavanja ličnih odnosa deteta i tužioca, kao i o delimičnom lišenju tužioca roditeljskog prava u pogledu davanja saglasnosti za putovanje deteta van granica zemlje.

Odluku o tuženoj kao roditelju koji će samostalno vršiti roditeljsko pravo (član 77. stav 3. Porodičnog zakona) sudovi su doneli nakon stručnog mišljenja organa starateljstva pribavljenog na osnovu člana 270. istog zakona. Tužena se o detetu samostalno brine od faktičkog prestanka bračne zajednice. U njenom domaćinstvu dete je adekvatno zbrinuto sa svih aspekata i njegova emocionalna veza sa majkom je zdrava i sigurna. Po stručnom mišljenju organa starateljstva, tužena je brižan i odgovoran roditelj koji ima pravilan odnos prema vaspitanju i razvojnim potrebama deteta na koje može adekvatno da odgovori. S`toga je ovakva odluka u skladu sa najboljim interesom deteta, o kojem su sudovi dužni voditi računa na osnovu člana 6. stav 1. Porodičnog zakona u svim pitanjima koja se tiču deteta, i člana 266. stav 1. istog zakona u posebnom postupku u sporu za vršenje roditeljskog prava.

Obaveza tužioca da izdržava maloletno dete je zakonska obaveza roditelja predviđena članovima 73. i 154. stav 1. Porodičnog zakona. Takvu obavezu tužilac ima bez obzira na činjenicu da je nezaposlen i da ne ostvaruje redovne mesečne prihode. Tužilac je radno sposoban - nije dokazana njegova nesposobnost za rad, i zato je dužan da se radno angažuje kako bi obezbedio neophodna sredstva za izvršavanje ove obaveze. Obavezu izdržavanja maloletnog deteta tužilac će ispunjavati u novcu, u iznosu koji je određen pravilnom primenom člana 160. Porodičnog zakona - u visini polovine novčane naknade koju nadležno ministarstvo određuje za hranjenike i lica na porodičnom smeštaju, imajući u vidu da tužilac nema zakonsku obavezu izdržavanja drugih lica.

Odluka o načinu održavanja ličnih odnosa deteta i tužioca doneta je na osnovu činjenica koje su sudovi utvrdili primenom istražnog načela, uz ograničenje koje je stvorio tužilac svojim ponašanjem. Odbijanjem tužioca da sarađuje sa organom starateljstva na čijem području ima prebivalište onemogućeno je utvrđenje uslova u kojima on živi da bi se moglo na drugačiji način - produženjem vremena koje će tužilac provoditi sa detetom, odlučiti o održavanju ličnih odnosa. U takvoj situaciji, predviđenim načinom održavanja ličnih odnosa u aktuelnim prilikama obezbeđena je realizacija prava deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, predviđeno članom 61. stav 1. Porodičnog zakona.

Odredbom člana 82. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da roditelj koji nesavesno vrši prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava može biti delimično lišen roditeljskog prava. Prema članu 78. stav 3. istog zakona, roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ima pravo i dužnost da izdržava dete, da sa detetom održava lične odnose i da o pitanjima koja bitno utiču na život deteta odlučuje zajednički i sporazumno sa roditeljem koji vrši roditeljsko pravo. Shodno četvrtom stavu istog člana, pitanjima koja bitno utiču na život deteta u smislu tog zakona smatraju se naročito: obrazovanje deteta, preduzimanje većih medicinskih zahvata nad detetom, promena prebivališta deteta i raspolaganje imovinom deteta velike vrednosti. Ovakvom formulacijom člana 78. stav 4. Porodičnog zakona, lista pitanja koja bitno utiču na život deteta nije zaključena, već se isto definiše posebno u svakom konkretnom slučaju.

I po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, putovanje deteta u inostranstvo može bitno uticati na njegov život, pa zato odbijanje saglasnosti tužioca bez opravdanih razloga predstavlja nesavesno vršenje roditeljskog prava i čini osnovanim protivtužbeni zahtev da se tužilac delimično liši roditeljskog prava u pogledu davanja saglasnosti za putovanje maloletnog deteta van granica zemlje.

Imajući izloženo u vidu, neosnovano se revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava. Procena roditeljske podobnosti tužioca izostala je zbog njegovog odbijanja da sarađuje sa organom starateljstva na čijem području ima svoje prebivalište (zbog sumnje u stručnost radnika organa), a odbio je da snosi i troškove veštačenja koje su obe stranke predložile upravo radi utvrđenja te činjenice. No, i uz pretpostavku da je tužilac sposoban za samostalno vršenje roditeljskog prava, okolnosti slučaja - da dete od faktičkog prekida bračne zajednice stranaka živi sa majkom, da je u njenom domaćinstvu adekvatno zbrinuto i da između njih postoji čvrsta emocionalna veza, odluka o tuženoj kao roditelju koji će samostalno vršiti roditeljsko pravo je u najboljem interesu deteta, jer je po stručnom mišljenju organa starateljstva tužena brižan i odgovoran roditelj koji je u stanju da prepozna i odgovori na sve potrebe deteta. Visina tužiočeve obaveze da izdržava dete utvrđena je uz vođenje računa o njegovim mogućnostima kao nezaposlenog lica, ali i o činjenici da je reč o mlađoj i radno sposobnoj osobi koja nema obavezu izdržavanja drugih lica, kao i o potrebama deteta koje su svedene na visinu minimalne sume izdržavanja - naknadu koja se isplaćuje za hranjenike i lica na porodičnom smeštaju.

Međutim, osnovano se revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava prilikom odlučivanja o zahtevu za delimično lišenje roditeljskog prava zbog nedavanja saglanosti tuženoj za podnošenje zahteva za izdavanje putne isprave maloletnom detetu.

Odredbom člana 29. stav 1. Zakona o putnim ispravama propisano je da za maloletno lice zahtev za izdavanje putne isprave podnosi jedan roditelj uz pismenu saglasnost drugog roditelja, odnosno drugi zakonski zastupnik ili staratelj. Prema stavu 2. iste odredbe, izuzetno putna isprava će se izdati maloletnom detetu bez saglasnosti iz stava 1. tog člana i u slučaju ako je jednom od roditelja odlukom suda dodeljeno starateljstvo nad maloletnim licem. Pravnosnažnim rešenjem o privremenoj meri od 08.10.2013. godine, sa važnošću do pravnosnažnog okončanja ovog postupka, maloletno dete je povereno na staranje tuženoj. Na osnovu te odluke tužena je mogla podneti zahtev za izdavanje putne isprave bez saglasnosti tužioca, shodno članu 29. stav 2. tačka 4. Zakona o putnim ispravama. Zbog toga se odbijanje (nepotrebne) saglasnosti tužioca za izdavanje putne isprave zajedničkom maloletnom detetu ne može smatrati nesavesnim vršenjem prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava i razlogom da se tužilac delimično liši roditeljskog prava.

Shodno izloženom, na osnovu člana 405. stav 1. i člana 407. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić