Presuda Vrhovnog suda o raskidu i ništavosti dva ugovora o doživotnom izdržavanju

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 9/24 od 25.01.2024. godine u delu stava prvog izreke - kojim je prvostepena presuda preinačena u stavu drugom izreke na taj način što je obavezan tuženi BB iz ... da dozvoli i trpi da se tužilac AA iz ... na osnovu Ugovora o doživotnom izdržavanju OPU: 622-2015 od 19.11.2015. godine overenog pred Javnim beležnikom Maković Božidarom iz ..., u katastarskim i drugim javnim knjigama upiše kao vlasnik nepokretnosti specificiranih u stavu prvom izreke presude, kao i presuda Osnovnog suda u Šapcu Sudske jedinice u Bogatiću P 1309/19 od 09.05.2022. godine, u stavu drugom izreke, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tuženi da dozvoli i trpi da se tužilac u katastarskim i drugim javnim knjigama upiše kao vlasnik nepokretnosti i tužba se u tom delu ODBACUJE.

PREINAČAVA SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 9/24 od 25.01.2024. godine u delu stava prvog izreke - kojim je prvostepena presuda preinačena u stavu trećem izreke, tako što se odbija žalba tužioca - protivtuženog, kao neosnovana i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Šapcu Sudske jedinice u Bogatiću P 1309/19 od 09.05.2022. godine, u stavu trećem izreke.

OBAVEZUJE SE tužilac – protivtuženi da tuženom - protivtužiocu naknadi troškove celog parničnog postupka od 255.300,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema otpravka ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Šapcu Sudske jedinice u Bogatiću P 1309/19 od 09.05.2022. godine, u stavu prvom izreke usvojen je osnovni tužbeni zahtev tužioca pa je utvrđeno da je raskinut Ugovor o doživotnom izdržavanju OPU: 784-2015 od 03.09.2015. godine koji su zaključili tuženi BB, kao davalac izdržavanja i sada pok. VV, kao primalac izdržavanja, koji za predmet ima nepokretnosti (bliže specificirane u stavu prvom izreke ove odluke). U stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tuženi da dozvoli i trpi da se tužilac na osnovu Ugovora o doživotnom izdržavanju OPU: 622-2015 od 19.11.2015. godine overenog pred Javnim beležnikom Marković Božidarom iz ..., u katasatarskim i drugim javnim knjigama upiše kao vlasnik gore navedenih nepokretnosti, dok je u stavu trećem usvojen protivtužbeni zahtev tuženog - protivtužioca pa je utvrđeno da je ništav Ugovor o doživotnom izdržavanju OPU: 622-2015 od 19.11.2015. godine zaključen između VV iz ..., kao primaoca izdržavanja i tužioca – protivtuženog, AA iz ..., kao davaoca izdržavanja i da kao takav ne proizvodi pravno dejstvo. U stavu četvrtom izreke odbijen je alternativni protivtužbeni zahtev tuženog kojim je tražio da se poništi Ugovor o doživotnom izdržavanju OPU: 622-2015 od 19.11.2015. godine, kao neosnovan. U stavu petom izreke određeno je svaka stranka snosi svoje troškove.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 9/24 od 25.01.2024. godine, u stavu prvom izreke, žalba tužioca je usvojena pa je prvostepena presuda preinačena u stavu drugom, trećem i petom izreke na taj način što je obavezan tuženi da dozvoli i trpi da se tužilac na osnovu Ugovora o doživotnom izdržavanju OPU: 622-2015 od 19.11.2015. godine overenog pred Javnim beležnikom Maković Božidarom iz ..., u katastarskim i drugim javnim knjigama upiše kao vlasnik gore navedenih nepokretnosti; odbijen protivtužbeni zahtev tuženog – protivtužioca, kojim je tražio da se utvrdi da je ništav Ugovor o doživotnom izdržavanju OPU: 622-2015 od 19.11.2015. godine zaključen između VV iz ..., kao primaoca izdržavanja i tužioca - protivtuženog AA iz ..., kao davaoca izdržavanja i da kao takav ne proizvodi pravno dejstvo, pa je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove prvostepenog parničnog postupka od 367.925,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate, dok je žalba tuženog odbijena i navedena presuda u pobijanom nepreinačenom usvajajućem delu (stav prvi izreke) potvrđena. U stavu drugom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove žalbenog postupka od 97.100,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude pa do isplate. U stavu trećem izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude reviziju je izjavio tuženi - protivtužilac zbog svih zakonom propisanih razloga i predložio je da se tužbeni zahtev tužioca odbije u celosti, a usvoji protivtužbeni zahtev.

Vrhovni sud je ispitao drugostepenu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23 – dr. zakon) i odlučio da je revizija tuženog – protivtužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, dok je ta bitna povreda učinjena pri odlučivanju u odnosu na deo zahteva kojim je traženo da se obaveže tuženi da dozvoli i trpi da se tužilac u katastarskim i drugim javnim knjigama upiše kao vlasnik nepokretnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pok. VV rođen je ...1945. godine i isti je živeo sam, odnosno nije imao dece. Od najbližih srodnika imao je rođenu sestru GG - majku tuženog i njenu decu: nećaka - ovde tuženog BB i nećake - DD, ĐĐ i EE. Kako se tuženi o njemu već duže vreme starao, sada pok. VV odlučio je da sa istim zaključi Ugovor o doživotnom izdržavanju što je i učinjeno 03.09.2015. godine, kada je pred javnim beležnikom zaključen i solemnizovan navedeni ugovor pod brojem OPU: 784-2015. U članu 1. tog ugovora taksativno je navedena imovina koja se nalazila u vlasništvu sada pok. VV, kao primoca izdržavanja, te je navedeno da je istu nasledio iza svog pok. oca. U stavu 4. tog člana tuženi se obavezao da se brine i izdržava primaoca izdržavanja, kao i da mu pruži svu negu i pažnju koja mu je potrebna kao osobi koja je stara i slabijeg zdravstvenog stanja, i to: da se stara o njegovom smeštaju, ishrani, tako što će mu jednom dnevno donositi hranu za ceo dan i drva - sečom iz VV šume, prati veš, brinuti se o lečenju u slučaju bolesti, voziti ga u bolnicu i kod lekara, sahraniti ga, izdati mu podušje i podignuti spomenik. U članu 2. navedeno je da kao naknadu za ovo primalac izdržavanja ostavlja imovinu iz člana 1. davaocu izdržavanja. Kako je sada pok. VV bolovao od srca, te kako mu se u mokraći i stolici pojavila krv, zbog sumnje na karcinom debelog creva, tuženi i njegova supruga, DD, odveli su VV u bolnicu u Šapcu, gde je isti bio stacioniran u periodu 24.09.2015. - 02.10.2015. godine, nakon čega je otpušten, da bi ga zatim početkom novembra 2015. godine tuženi odveo na preglede kod interniste i kardiologa. VV je odbio da ide na kolonoskopiju, koja je bila zakazana za 05. ili 06. novembar 2015. godine. U međuvremenu, kada je saznao da sada pok. VV prodaje zemlju u svom vlasništvu izvesnom ŽŽ, otac tuženog, ZZ, otišao je kod ŽŽ i njegovog oca i kazao im da ne kupuju zemlju od VV, jer je to imovina njegove dece, ali su oni i pored toga kupili zemlju. Nakon toga, odnosno nakon poslednjih pregleda na koje ga je tuženi odveo, nastao je nesporazum između VV i tuženog, nakon čega je tuženi prestao da izvršava ugovorne obaveze koje je imao prema VV i da ga posećuje, a što je VV saopštio komišiji, II i tom prilikom mu kazao da pozove tužioca i njegovu majku, koji su mu bili komšije, da ga gledaju, što su isti i učinili, te se dogovorili sa VV da počnu da mu daju izdržavanje. Usled toga je između tužioca, kao davaoca izdržavanja i sada pok. VV, kao primaoca izdržavanja pred javnim beležnikom zaključen Ugovor o doživotnom izdržavanju br. OPU: 622-2015 od 19.11.2015. godine, sa identičnim pravima i obavezama za ugovorne strane, kao što je navedeno i u prvom ugovoru o doživotnom izdržavanju, koji je VV zaključio sa tuženim, pri čemu je u potonjem ugovoru navedeno da tužilac sa svojom porodicom od ranije, tj. od početka novembra 2015. godine VV faktički daje izdržavanje. Prilikom zaključenja ugovora, javni beležnik je upozorio ugovorne strane da je u pogledu iste imovine VV već zaključen takav ugovor sa tuženim i da kasniji ugovor neće imati važnost dok prethodni ne bude raskinut, nakon čega su tužilac i sada pok. VV izjavili da su svesni tih posledica i da na njih pristaju. VV je preminuo ...2015. godine, a činjenica da nije otišao na kolonoskopski pregled koji je imao zakazan, nije uticala na smrtni ishod, pošto nije umro od komplikacija crevne bolesti krvarenja. U konkretnom slučaju, radilo se o srčanom bolesniku, koji je bio anemičan sa lošom krvnom slikom, a uzrok smrti nije poznat, budući da nije rađena obdukcija. Kod VV nije bio dijagnostikovan kancer. S obzirom na postavljene dijagnoze sada pok. VV mogao je živeti i nekoliko godina, ali s obzirom na njegovo zdravstveno stanje, nije iznenađujuće što je preminuo. Sada pok. VV bio je sposoban da upravlja svojim postupcima i da shvati značaj posledica koje iz njih proističu, pri čemu je isto tako bio sposoban da raspolaže svojom imovinom i da sklapa ugovore. Tužilac je sahranio VV, a tuženi mu je podigao spomenik. Nakon smrti VV, tuženi se na osnovu ugovora, koji je imao zaključen sa imenovanim, u nadležan kastastar nepokretnosti upisao kao vlasnik imovine koja se bliže navodi u stavu 1. izreke prvostepene presude, pa je posledično usled nepostojanja imovine iza ostavioca VV, obustavljen ostavinski postupak koji je vođen pred nadležnim sudom pod brojem O 3166/15.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, u pogledu dela odluke kojim je pravnosnažno utvrđeno da je raskinut ugovor o doživotnom izdržavanju br. OPU: 784-2015 od 03.09.2015. godine, prema zaključku nižestepenih sudova, tužilac je aktivno legitimisan, budući da na osnovu kasnijeg zaključenog ugovora, kao davalac izdržavanja, pretenduje da postane vlasnik nepokretne imovine, koja se nalazi u vlasništvu tuženog - što dalje upućuje na postojanje pravnog interesa na njegovoj strani za vođenje postupka. Pored toga, nižestepeni sudovi zaključuju da su ispunjeni zakonski uslovi za utvrđenje da je Ugovor o doživotnom izdržavanju br. OPU: 784-2015 od 03.09.2015. godine raskinut zbog neizvršenja obaveze od strane tuženog, u smislu člana 124. ZOO, budući da je početkom novembra 2015. godine došlo do nesporazuma između njega i sada pok. VV, od kada je on prestao da ispunjava svoju ugovornu obavezu i to u momentu kada je zdravstveno stanje primaoca izdržavanja bilo pogoršano i od kada su njegove potrebe za tuđom negom i pomoći postale još izraženije, nego što je to bio slučaj u ranijem periodu, kada je tuženi ugovornu obavezu prema njemu izvršavao.

Što se tiče protivtužbenog zahteva, prvostepeni sud nalazi da je isti osnovan te je utvrđena ništavost kasnije zaključenog Ugovora o doživotnom izdržavanju br. OPU: 622-2015 od 19.11.2015. godine. Prvostepeni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi iz čl. 103. ZOO za utvrđenje ništavosti iz razloga što je ugovor trajao svega nekoliko dana, pa ne bi bilo u društvenom interesu takav ugovor održati na snazi. S obzirom na navedeno, prvostepeni sud nalazi da je sporni ugovor protivan dobrim običajima.

U pogledu zahteva da se naloži tuženom da dozvoli i trpi da se tužilac na osnovu Ugovora o doživotnom izdržavanju OPU: 622-2015 od 19.11.2015. godine, u katastarskim i drugim javnim knjigama upiše kao vlasnik nepokretnosti koje su bile predmet zaključenih ugovora o doživotnom izdržavanju, prvostepeni sud nalazi da je isti neosnovan budući da prema stanovištu prvostepenog suda nijedan od ugovora ne proizvodi pravno dejstvo, te se raspravljanje zaostavštine ima izvršiti na način propisan Zakonom o nasleđivanju.

Drugostepeni sud je, u pogledu postavljenog protivtužbenog zahteva za utvrđenje ništavosti kasnije zaključenog Ugovora o doživotnom izdržavanju br. OPU: 622-2015 od 19.11.2015. godine, stanovišta da je isti neosnovan, te je preinačio prvostepenu presudu u tom delu. Prema zaključku drugostepenog suda, tužilac je faktički počeo sa izdržavanjem sada pok. VV i pre nego što je ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između njih, počev od 05.11.2015. godine pa do smrti ...2015. godine. Drugostepeni sud smatra da primaocu izdržavanja u tom periodu, nakon povratka iz bolnice, tuđa nega i pomoć bila preko potrebna, da mu je istu baš tada uskratio tuženi, a da je tužilac prihvatio svoju obavezu, koja je naknadno formulisana i uobličena kroz ugovor o doživotnom izdržavanju, te istu izvršavao savesno i odgovorno sve do smrti primaoca izdržavanja. Nakon toga je tužilac sahranio VV po mesnim običajima, pa drugostepeni sud smatra da takav ugovor ispunjava sve bitne elemente propisane članom 194. i 195. Zakona o nasleđivanju, uz postojanje elementa aleatornosti. Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u delu odluke o zahtevu da se naloži tuženom da dozvoli i trpi da se tužilac na osnovu Ugovora o doživotnom izdržavanju OPU: 622-2015 od 19.11.2015. godine, u katastarskim i drugim javnim knjigama upiše kao vlasnik nepokretnosti koje su bile predmet zaključenih ugovora o doživotnom izdržavanju, te usvojio tužbeni zahtev iz razloga što isti direktno zavisi od pitanja pravne valjanosti spomenutog ugovora.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se navodima revizije ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane nižestepenih sudova u pogledu tužbenog zahteva, a drugostepenog suda u pogledu protivtužbenog zahteva. Budući da se radi o koneksnim zahtevima (zahtevima iz tužbe i protivtužbe), te da opstanak naknadnog ugovora zavisi od postojanja, ili nepostojanja prethodno zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju, to je Vrhovni sud razmatrao po reviziji presude nižestepenih sudova u delu kojim je utvrđen raskid zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju između tuženog – protivtužioca i pok. VV.

Odredbom člana 194. Zakona o nasleđivanju („Sl. glasnik RS“ 46/95...6/15) propisano je da se ugovorom o doživotnom izdržavanju obavezuje primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani.

Naime, kao i svaki drugi ugovor, ugovor o doživotnom izdržavanju može da bude raskinut iz različitih razloga. Zakonodavac je u važećem Zakonu o nasleđivanju regulisao tri razloga za njegov raskid: poremećaj odnosa između ugovornih strana, nastupanje promenjenih okolnosti i prethodna smrt davaoca izdržavanja, kada ovlašćena lica ne nastave sa izdržavanjem primaoca. Za razliku od ranije važećih naslednopravnih propisa, u Zakonu o nasleđivanju iz 1995. godine zakonodavac nije regulisao sporazumni raskid ugovora, kao ni raskid ugovora zbog neispunjenja. U pogledu tih razloga za raskid ugovora primenjuju se odredbe Zakona o obligacionim odnosima. Ovaj zakon, pak, reguliše pravo na raskid ugovora zbog neispunjenja članom 124. ZOO. S obzirom na to da ugovor o doživotnom izdržavanju ima određene specifičnosti i pored toga što se na njega primenjuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima, do raskida ugovora o doživotnom izdržavanju zbog neizvršenja obaveza može doći samo na osnovu sudske odluke, odnosno u pitanju je isključivo sudski raskid ugovora. Dakle, neophodno je da poverilac protiv dužnika podnese tužbu za raskid ugovora. Upravo takvu tužbu podneo je pred Osnovnim sudom u Šapcu Sudskom jedinicom u Bogatiću dana 16.11.2015. godine sada pok. VV, primalac izdržavanja, protiv tuženog BB iz ..., kao davaoca izdržavanja po Ugovoru 03.09.2015. godine, zaključenim i solemnizovanim pred javnim beležnikom pod brojem OPU: 784-2015. Međutim, tužba nije dostavljena tuženom, te parnica nije počela da teče. Rešenjem od 29.01.2016. godine utvrđen je prekid tog postupka zbog smrti stranke, a postupak iz prekida mogu da pokrenu naslednici pok. VV. Osim ovde tuženog, koji je ugovorna strana u ugovoru povodom kojeg je pok. VV podneo tužbu, ostali zakonski naslednici, sestre DD, EE i ĐĐ, priznale su predmetni ugovor i na osnovu istog se tuženi upisao kao vlasnik nepokretnosti, koje su bile predmet ugovora. Pošto je tužilac u tom postupku podneo tužbu za života, protiv tuženog BB, a za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju zbog neispunjenja, to pravo na nastavak postupka iz prekida imaju samo zakonski naslednici koji to nisu učinili. Sledom, ne može se prihvatiti stanovište nižestepenih sudova da sada tužilac u ovom postupku jeste aktivno legitimisan da zahteva raskid ugovora o doživotnom izdržavanju koji je prethodno zaključen između pok. VV i BB. Nakon smrti poverioca, po stanovištu Vrhovnog suda, tužbu za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju mogu podići njegovi zakonski i zaveštajni naslednici, ukoliko su se uslovi za raskid stekli još za poveriočevog života. Prema zaključku nižestepenih sudova, tužilac je aktivno legitimisan, budući da na osnovu kasnijeg zaključenog ugovora, kao davalac izdržavanja, pretenduje da postane vlasnik nepokretne imovine, koja se nalazi u vlasništvu tuženog - što dalje upućuje na postojanje pravnog interesa na njegovoj strani za vođenje postupka. Činjenica da je tužilac zainteresovano lice s obzirom na to da pretenduje na imovinu koja je predmet kasnije zaključenog ugovora, može biti od uticaja kod utvrđenja ništavosti kakvog ugovora. Međutim, raskid ugovora može tražiti samo ugovorna strana, odnosno nakon smrti primaoca izdržavanja, kako je napred navedeno njegovi naslednici, a koji to nisu učinili. Navedeno iz razloga što je ugovor saglasna izjava volja upravo ugovornih strana, ne trećih lica, pri čemu dejstvo raskida prouzrokuje odgovarajuće posledice koje treće lice ne bi ni moglo da realizuje. Tako je npr. članom 132. ZOO propisano da su raskidom ugovora obe strane su oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete. Ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala. Ako obe strane imaju pravo zahtevati vraćanje datog, uzajamna vraćanja vrše se po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora. Svaka strana duguje drugoj naknadu za koristi koje je u međuvremenu imala od onoga što je dužna vratiti, odnosno naknaditi. Strana koja vraća novac dužna je platiti zateznu kamatu od dana kad je isplatu primila. Ove posledice raskida ugovora moraju se takođe dokazivati pred sudom odgovarajućim dokaznim sredstvima. Primalac izdržavanja je svakako podneo tužbu za raskid ugovora, ali kako je taj postupak u prekidu usled smrti tužioca, a zakonski naslednici nisu nastavili postupak, to svakako nisu ni mogli biti utvrđeni stvarni razlozi za podnošenje tužbe, da li je i koja strana dovela do toga da se ugovor ne izvršava kako je ugovoreno, da li je na to eventualno uticalo treće lice, da li je do nesporazuma oko neizvršenja došlo usled toga što je primalac hteo da zaključi drugi ugovor o doživotnom izdržavanju, da li se radilo o neznatnom izvršenju obaveza, te da li je i koja od ugovornih strana prouzrokovala štetu drugoj ugovornoj strani, na koji način i u kom obimu. Sve navedeno ukazuje na nedostatak aktivne legitimacije ovde tužioca da zahteva u ovom postupku raskid ugovora o doživotnom izdržavanju - u kojem nije bio ugovorna strana. Iz navedenih razloga, tužbeni zahtev tužioca u tom delu nije osnovan, jer tužilac nije aktivno legitimisan, te su nižestepene presude, primenom člana 416. stav 1. ZPP morale biti preinačene.

U pogledu odluke u delu stava prvog izreke drugostepene presude – koji se odnosi na deo tužbenog zahteva za obavezivanje tuženog da dozvoli i trpi da se tužilac u katastarskim i drugim javnim knjigama upiše kao vlasnik nepokretnosti upis prava svojine i u pogledu odluke prvostepenog suda u stavu drugom izreke, Vrhovni sud nalazi da su odluke nižestepenih sudova pogrešne. Ovo iz razloga što se ne može nalagati tuženom da trpi upis prava svojine kod odgovarajuće Službe za katastar nepokretnosti niti nalagati Službi za katastar nepokretnosti odgovarajuću uknjižbu prava svojine u katastarskom operatu, pošto se taj postupak sprovodi po pravilima upravnog postupka, na osnovu odredbe člana 88a Zakona o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik RS“, br. 22/2009 ... 92/2023), pa imajući u vidu da sud nije nadležan za odlučivanje o tom zahtevu o kom se odlučuje u upravnom postupku, to je Vrhovni sud tužbu u tom delu odbacio kao nedozvoljenu, u smislu člana 16. stav 1. u vezi člana 415. stav 2. ZPP, kao u stavu drugom izreke.

Što se tiče protivtužbenog zahteva, Vrhovni sud je stanovišta da je, s obzirom na to da se ugovor zaključuje sa odložnim rokom, odnosno do smrti primaoca izdržavanja i da je sve do tada, pa i nakon toga, davalac izdržavanja dužan da izvršava raznovrsne prestacije, reč je o ugovoru sa trajnim izvršenjem činidaba, jer se iste izvršavaju u dužem vremenskom periodu.

U vezi sa napred navedenim, Zakon o obligacionim odnosima, u članu 10. predviđa da su strane u obligacionim odnosima slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji. U ovako postavljenim okvirima, stranke slobodno mogu uređivati svoje međusobne odnose i zaključivati određene pravne poslove, naravno poštujući pri tom i načela ravnopravnosti strana, savesnosti i poštenja, zabrane zloupotreba prava, zabrane prouzrokovanja štete, načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja, kao i ostala načela kojima se regulišu međusobna prava i obaveze strana u obligacionim odnosima. Stoga je stanovište drugostepenog suda o razlozima za punovažnost kasnije zaključenog ugovora neprihvatljivo, već njegovu punovažnost treba ceniti u smislu citiranih zakonskih odredbi i opštih pravila i načela obligacionog prava. Kod ocene pravne valjanosti ugovora o doživotnom izdržavanju bitna stavka je postojanje neizvesnosti o dužini trajanja ugovora, odnosno dužini trajanja života primaoca izdržavanja, zbog čega ovaj ugovor ima aleatornu prirodu. Ukoliko je primalac u takvom zdravstvenom stanju da je njegova smrt izvesna, takav ugovor o doživotnom izdržavanju ne može ispuniti svoj smisao. Sporni ugovor između tužioca i primaoca izdržavanja trajao je svega nekoliko dana. Stoga, pravilan je zaključak prvostepenog suda da, s obzirom da je primalac izdržavanja nakon zaključenja ugovora vrlo brzo preminuo i da je ovaj ugovor kratko bio na snazi - da postoji očigledna nesrazmera između davanja ugovornih strana, a sledom i nepostojanje neizvesnosti o dužini trajanja ugovora. Činjenica da je tužilac pružio neophodnu pomoć pok. VV, kada mu je bila najpotrebnija, ne znači da takvo postupanje nalaže prenos imovine na istog. Pomoć može biti ukazana i uz odgovarajuću naknadu, ili bez naknade. Svakako zaključenje naknadnog ugovora o doživotnom izdržavanju, pri čemu postoji prethodno zaključeni ugovor istovetne sadržine sa ovde tuženim (o čemu je tužilac od strane notara upozoren), u situaciji kada je očigledno bilo da je primalac bio u teškom zdravstvenom stanju i kada prema mišljenju veštaka nije bilo iznenađujuće što je preminuo imajući u vidu postavljene dijagnoze, ovaj ugovor čine protivnim prunudnim propisima, odnosno opštim načelima Zakona o obligacionim odnosima, kao i dobrim običajima, pa je samim tim ugovor ništav u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. To su razlozi zbog kojih je na temelju odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku Vrhovni sud odlučio kao u stavu trećem izreke presude.

Kako je tuženi - protivtužilac uspeo u postupku po reviziji to mu, na osnovu člana 165. stav 2. u vezi sa članovima 163. stav 2., 153. stav 1. i 154. stav 2. Zakona o parničnom postupku pripadaju troškovi celokupnog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu u iznosu od 255.300,00 dinara. Visina ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu i to: za sastav protivtužbe i jednog podneska 22.500,00 dinara, na ime pristupa punomoćnika tuženog – protivtužioca na 8 održanih ročišta 102.000,00 dinara, na ime pristupa punomoćnika tuženog – protivtužioca na 4 neodržana ročišta 28.500,00 dinara, na ime troškova veštačenja 20.000,00 dinara, na ime takse na prvostepenu odluku (po protivtužbi) 37.300,00 dinara, na ime sastava žalbe 22.500,00 dinara i na ime sastava revizije 22.500,00 dinara, sve prema AT i TT. Tuženom – protivtužiocu nisu priznati troškovi prevoza budući da nije priložio dokaz o plaćanju istog u visini cene autobuske karte na relaciji ...– Bogatić. Takođe, tuženi – protivtužilac tražio je troškove na ime takse na protivtužbu, koja taksena obaveza je zastarela u smislu čl. 8. Zakona o sudskim taksama, a koju taksu svakako isti nije platio. Tuženom - protivtužiocu nisu priznati troškovi na ime sudskih taksi na žalbu, drugostepenu odluku po žalbi, na reviziju i odluku po reviziji, jer nisu opredeljeni po visini u smislu člana 163. stav 2. ZPP. Sledom navedenog, doneta je odluka kao u stavu četvrtom izreke presude.

Predsednik veća-sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković