Ukidanje presude zbog pogrešne primene materijalnog prava o nesavesnosti držaoca

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branke Dražić, predsednika veća, Marine Milanović i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Edvin Prelić, advokat iz ..., protiv tužene BB iz ..., čiji su punomoćnici Branislav Popovac i Dragan Rašić, advokati iz ..., radi sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2653/23 od 31.10.2023. godine, u sednici održanoj 21.01.2026. godine, doneo je

R E Š E Nj E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 2653/23 od 31.10.2023. godine u delu izreke pod stavom tri, četiri i pet i predmet VRAĆA istom sudu na ponovno suđenje u ukinutim delovima.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2653/23 od 31.10.2023. godine stavom prvim izreke, ukinuta je presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 21325/19 od 05.04.2022. godine i presuđeno: stavom drugim delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je obavezana tužena da tužilji isplati taksativno navedene pojedinačne iznose sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom za period od 05.04.2014. godine zaključno sa 05.01.2015. godine; stavom trećim odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da sud obaveže tuženu da tužilji isplati pojedinačno navedene novčane iznose sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom za period od 13.06.2010. godine zaključno sa 05.03.2014. godine; stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime troškova prvostepenog parničnog postupka isplati iznos od 338.474,00 dinara, a stavom petim, obavezana je tužilja da tuženoj na ime troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 80.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 18/20), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja kao kupac i VV kao prodavac zaključili su i pred sudom overili dana 30.03.2006. godine ugovor o kupoprodaji 1/2 lokala (po kom osnovu je tužilja postala vlasnik 1/2 istog) i to poslovnog prostora (lokala) ukupne površine 148 m2 koji se nalazi u ..., u Ulici ... broj .., na kp br. .., .. i .. KO Kneževac, koji lokal je radio, pa su tužilja i VV kao vlasnik druge polovine lokala delili dobit, nakon zaključenja ugovora o kupoprodaji, sve do 2010. godine. Pravnosnažnom presudom na osnovu priznanja Prvog osnovnog suda u Beogradu P 9992/11 od 05.06.2012. godine utvrđeno je da je tužilja vlasnik 1/2 predmetnog lokala u odnosu na tuženog u toj parnici VV. U međuvremenu, VV je sa tuženom zaključio ugovor o kupoprodaji nepokretnosti 15.06.2009. godine, koji je takođe overen, a predmet istog bilo je više nepokretnosti, među kojima i sporni lokal. O tome nije obavestio tužilju kao suvlasnika druge polovine lokala, niti je od tužilje tražio saglasnost za prodaju celog lokala tuženoj, niti je o činjenici da je tužilja suvlasnik lokala obavestio tuženu kao kupca. Po osnovu navedenog ugovora o kupoprodaji tužena je sa svojim ocem u posed lokala ušla u leto 2010. godine, godinu dana nakon zaključenja ugovora o kupoprodaji, u koje vreme su tužilja i njen suprug radili u drugom lokalu van Beograda. Tužilja je od zaposlene radnice saznala da je treće lice ušlo u lokal, pa je odmah došla i na licu mesta zatekla zeta tužene koji je rekao da on vodi lokal. VV je odmah protiv tužene pokrenuo parnicu za utvrđenje ništavosti kupoprodajnog ugovora iz 2009. godine koji je zaključio sa tuženom, pa je doneta pravnosnažna presuda Višeg suda u Beogradu P 21402/10 dana 04.04.2014. godine, kojom je utvrđeno da je ništav ugovor o kupoprodaji zaključen 15.06.2009. godine pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov. br. 8358/09 između VV i ovde tužene, a koja presuda je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2601/14 od 28.01.2015. godine. Navedene presude ukinute su rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 2281/15 od 11.03.2016. godine, a u ponovnom postupku Viši sud u Beogradu je doneo pravnosnažnu presudu P 648/16 dana 13.06.2018. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca VV prema tuženoj BB za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji od 15.06.2009. godine Ov. br. 8358/09. Presudom Višeg suda u Beogradu P 105/11 od 27.03.2014. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje AA protiv tužene BB i utvrđeno da je tužilja vlasnik 1/2 predmetnog lokala i obavezana tužena na predaju istog tužilji. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3329/14 od 28.01.2015. godine potvrđena je navedena prvostepena presuda u delu za utvrđenje, dok je za predaju u posed ukinuta jer je tražena predaja celog lokala, a ne 1/2 istog. Zatim je presudom Višeg suda u Beogradu P 419/15 od 28.09.2015. godine odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužene za utvrđenje da je tužilja vlasnik druge polovine premetnog lokala i zahtev za dozvolu da uđe u državinu istog. Od leta 2010. do 04.08.2015. godine sporni lokal koristili su sestra i zet tužene po dopuštenju tužene. Tužena je u izvršnom postupku predala sporni lokal VV dana 04.08.2015. godine, a avgusta 2015. godine VV i tužilja kao suvlasnici sa po 1/2 i prodavci prodali su sporni lokal trećem pravnom licu. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je ukupno neto nominalno potraživanje vlasnika lokala na dan 05.08.2015. godine u iznosu od 3.466.176,03 dinara po osnovu tržišnih zakupnina za 1/2 (74 m2) poslovnog prostora – lokala u Beogradu u Ulici ... broj .., za period obračuna od 08.06.2010. do 08.08.2015. godine sa pojedinačno navedenim mesečnim iznosima u delu priloga iz nalaza veštaka.

Na osnovu činjeičnog stanja utvrđenog na raspravi pred drugostepenim sudom, drugostepeni sud je zauzeo pravni stav da je tužena bila savesna sve do donošenja presude Višeg suda u Beogradu P 105/11 od 27.03.2014. godine, kojom je tužilji utvrđeno pravo svojine na 1/2 spornog lokala, pa je tužbeni zahtev tužilje osnovan za period od 27.03.2014. godine do kraja januara 2015. godine (u ovoj parnici presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 4732/15 od 23.04.2018. godine stavom prvim izreke, tužilji je dosuđena naknada za period od pravnosnažnosti presude Višeg suda u Beogradu P 105/11 od 28.01.2015. godine do predaje suvlasničkog dela lokala tužilji u izvršnom postupku 04.08.2015. godine, koji stav je potvrđen presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2700/19 od 22.11.2019. godine) dok u spornom periodu od juna 2010. do donošenja navedene presude Višeg suda u Beogradu P 105/11 od 27.03.2014. godine tužena nije bila nesavesna, jer je očekivala da njen pravni osnov korišćenja spornog lokala bude utvrđen sudskim odlukama u odnosu na prodavca VV, kao i u odnosu na tužilju, jer su istovremeno vođeni i drugi parnični postupci po tim osnovima, pa je odlučio kao u izreci pobijane presude.

Osnovano se revizijom tužilje ukazuje da je drugostepena presuda u pobijanom delu doneta pogrešnom primenom materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, zbog čega je ista u pobijanim delovima ukinuta.

U ovoj parnici tužilja svoj tužbeni zahtev zasniva po pravnom osnovu sticanja bez osnova (član 210. ZOO) i od tužene ne potražuje isplatu neplaćene zakupnine za 1/2 spornog lokala, već naknadu koristi koju je tužena imala od korišćenje tužiljine 1/2 spornog lokala (član 219. ZOO), a tražena visina je veštačenjem utvrđena po osnovu tržišnih zakupnina za 1/2 (74 m2) spornog lokala, za period od 08.06.2010. godine (kada je tužena ušla u posed istog) do 08.08.2015. godine (kada je tužena u izvršnom postupku predala 1/2 lokala tužilji).

Odredbom člana 210. ZOO propisano je da kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kada to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi (stav 1.); obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kada se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (stav 2.). Odredbom člana 214. ZOO propisano je da kada se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, i to ako je sticalac nesavestan od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva. Odredbom člana 219. ZOO propisano je da kada je neko tuđu stvar upotrebio u svoju korist imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe.

Odredbom člana 39. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da nesavestan držalac je dužan predati vlasniku stvari sve plodove (stav 1.). Nesavestan držalac dužan je naknaditi vrednost ubranih plodova koje je potrožio, otuđio ili uništio, kao i vrednost plodova koje je propustio da ubere (stav 2.). Savestan držalac postaje nesavestan od trenutka kada mu je tužba dostavljena, ali vlasnik može dokazivati da je savestan držalac postao nesavestan i pre dostavljanja tužbe (stav 7.). Iz navedene odredbe proizilazi da je zahtev za predaju svih plodova stvarnopravne prirode (stav 1.) dok je zahtev iz stava 2. obligacionopravne prirode.

Prema članu 27. ZOSPO plodovi su sporedne stvari koju glavna stvar daje periodično i mogu biti prirodni i civilni, a pravo svojine na plodove koju stvar daje pripada vlasniku stvari. Savesnost sticaoca bez osnova predstavlja pitanje koje zavisi od konkretno postojećih činjenica prema okolnostima svakog pojedinačnog slučaja, ali i savestan držalac postaje nesavestan od trenutka kada mu je tužba dostavljena (ali vlasnik može dokazivati da je savestan držalac postao nesavestan i pre dostavljanja tužbe) jer se pretpostavlja da on u tom vremenu svakako saznaje za svoje sticanje bez osnova. U pogledu obima vraćanja plodova, odnosno koristi koju je imao od upotrebe i plaćanja zateznih kamata, ukoliko se utvrdi da je sticalac bez osnova bio nesavestan dužan je vratiti plodove i platiti zateznu kamatu od dana sticanja, pa inače od dana podnošenja zahteva (član 214. ZOO).

Dakle, u konkretnom slučaju primenjuju se i odredbe Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i odredbe Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni sud ne prihvata pravni stav drugostepenog suda da je tužena postala nesavesna danom donošenja presude Višeg suda u Beogradu P 105/11 od 27.03.2014. godine (kojom je prema tuženoj utvrđeno da je tužilja vlasnik na 1/2 spornog lokala), te da nije relevantan za ocenu savesnosti tužene dan kada joj je tužba dostavljena u toj parnici, jer je i tužena imala overen ugovor o kupoprodaji za sporni lokal, a bile su u toku i druge parnice.

Navedeni pravni stav drugostepenog suda suprotan je odredbi člana 39. stav 7. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kojim je propisano da savestan držalac postaje nesavestan od trenutka kada mu je tužba dostavljena, ali vlasnik može dokazivati da je savestan držalac postao nesavestan i pre dostavljanja tužbe.

Shodno navedenoj zakonskoj odredbi, u postupku je i dalje ostalo neutvrđeno kada je ovde tuženoj u parnici Višeg suda u Beogradu P 105/11 dostavljena tužba. O utvrđenju te činjenice u spisima predmeta nema dokaza, a drugostepeni sud u pobijanoj presudi pogrešno navodi da je tuženoj dostavljena tužba 18.10.2010. godine. Ovo sa razloga što je uvidom u navedenu presudu koja je združena kao dokaz spisima predmeta navedeno da je „tužilja preko punomoćnika podnela dana 18.10.2010. godine tužbu sudu“, a ne da je ista dostavljena tuženoj tog dana. Osim navedenog, drugostepeni sud je izveo kao dokaz navedenu presudu Višeg suda u Beogradu P 105/11 od 27.03.2014. godine, a nije imao u vidu iskaz tužene saslušane u toj parnici, koja je pored ostalog navela da je tužilja posle godinu dana (od zaključenja ugovora 2009. godine) došla kod tužene i rekla joj da je tužilja kupila taj lokal (od kada tužena ima saznanja da joj je na istom sporno pravo svojine), te da se pre toga nisu poznavale, niti je drugostepeni sud imao u vidu da je navedenom presudom Višeg suda u Beogradu P 105/11 od 27.03.2014. godine tužilji utvrđeno pravo na 1/2 spornog vanknjižnog lokala po osnovu jačeg prava vanknjižne svojine – tužilja je overeni ugovor o kupoprodaji istog zaključila 2006. godine, a tužena 2009. godine, tužilja je prva ušla u posed i državinu istog (pa je prva u vremenu), pa je navedena presuda doneta primenom načela savesnosti, poštenja i zloupotrebe prava.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će postupiti po iznetim primedbama ovog suda, pravilno će utvrditi kada je tužena postala nesavesna u smislu imperativa u odredbi člana 39. stav 7. ZOSPO, nakon čega će pravilnom primenom materijalnog prava doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Primenom člana 165. stav 3. ZPP ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka u stavu četiri i pet izreke, jer ista zavisi od konačnog ishoda parnice.

Sa iznetih razloga Vrhovni sud je odlučio kao u izreci rešenja, primenom člana 416. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija,

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković