Presuda Vrhovnog suda o neosnovanosti zahteva za naknadu za faktičku eksproprijaciju

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3528/23 od 29.02.2024. godine, preinačena je prvostepena presuda u delu odluke o zakonskoj zateznoj kamati na dosuđene troškove pribavaljanja dokumentacije, tako što je odbijen zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na troškove pribavljanja pismene dokumentacije za period od 17.10.2023. godine do izvršnosti presude, dok je u preostalom usvajajućem delu prvostepena presuda potvrđena. Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu troškova sastava istog.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23- u daljem tekstu: ZPP) Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u listu nepokretnosti broj .. KO Novi Sad 2, upisan kao nosilac prava privatne svojine na kat.parceli br. .. KO Novi Sad 2, površine od 366 m2 po vrsti gradsko građevinsko zemljište, po kulturi njiva 1. klase. Tužilac je predmetnu parcelu kupio sa svojim roditeljima sedamdesetih godina i od tada je koristi kao baštu. Prema Regulacionom planu područja Telepa u Novom Sadu („Službeni list Grada Novog Sada“ br. 4/2000 i 17/2003) i Planu detaljne regulacije područja Telepa u Novom Sadu („Službeni list Grada Novog Sada“ br. 40/17) predmetna parcela je planirana u potpunosti za površine javne namene, i to delom saobraćajnu površinu i delom za zelene površine. Predmetna parcela je ograđena i tužilac je koristi kao baštu. Tržišna vrednost predmetne parcele iznosi 53.421,17 dinara po m2. Postupak eksproprijacije predmetnih parcela nije vođen, nije privedena nameni, niti je faktički oduzeta od tužioca.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su primenom člana 58. stav 2. Ustava Republike Srbije, Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i odredaba Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa ocenili da je osnovan tužbeni zahtev nalazeći da je tužilac kao vlasnik, nečinjenjem nadležnih organa tužene u dužem vremenskom periodu u realizaciji donetih planskih akata, onemogućeni da u punom obimu ostvaruju svojinska ovlašćenja na predmetnim parcelama (korišćenja i raspolaganja), što je dovelo do ograničenja prava svojine i povrede prava na mirno uživanje imovine zajemčeno Ustavom RS. Zbog toga je usvojen tužbeni zahtev za isplatu novčane naknade tužiocu u visini tržišne vrednosti predmetne nepokretnosti, a sledom toga je utvrđeno pravo svojine na navedenoj katastarskoj parceli u korist tuženog.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 58. Ustava Republike Srbije, ozmeđu ostalog, propisano je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.), kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom iteresu utvrđenom na osnovu zakona i da je učinjeno uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Iz navedene ustavne odredbe proizilazi da do dozvoljenog oduzimanja prava svojine koje ne predstavlja povredu prava na imovinu, može doći pod kumulativno ispunjenim uslovima: da je učinjena u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona i da je učinjeno uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Članom 1. stavom 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, garantuje se zaštita imovine i propisano je da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine, da niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Stavom 2. istog člana propisano je da prethodne odredbe ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.

Odredbom člana 2. stav 6. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“ br. 72/09), propisano je da je površina javne namene prostor određen planskim dokumentom za uređenje ili izgradnju objekata javne namene ili javnih površina, za koje je predviđeno utvrđivanje javnog interesa u skladu sa posebnim zakonom (ulice, trgovi, parkovi i dr). Shodno odredbi člana 10. stav 2. Zakona o javnoj svojini („Službeni glasnik RS“ br. 72/11), dobrima u opštoj upotrebi u javnoj svojini, u smislu ovog zakona, smatraju se one stvari koje su zbog svoje prirode namenjene korišćenju svih i koje su kao takve određene zakonom (javni putevi, javne pruge, mostovi, tuneli na javnom putu, pruzi ili ulici, ulice, trgovi, javni parkovi, granični prelazi i dr). Prema stavu 7. istog člana, dobra u opštoj upotrebi su u svojini Republike Srbije, izuzev puteva drugog reda koji su u svojini autonomne pokrajine na čijoj se teritoriji nalaze, izuzev nekategorisanih puteva, opštinskih puteva i ulica, koji nisu deo auto-puta ili državnog puta prvog i drugog reda i trgova i javnih površina, koji su u svojini jedinica lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalaze.

U konkretnom slučaju, predmetna parcela na kojoj je tužilac nosilac prava svojine, prema urbanističkim planskim dokumentima tuženog Grada Novog Sada je predviđena za javnu površinu –delom za saobraćajnu površinu i delom za zelene površine. Time što je ta parcela obuhvaćena planskim dokumentom, njena postojeća namena i promena titulara stvarnog prava se ne menja po automatizmu, niti je zbog činjenice da je planski akt donet sporno zemljište postalo javna svojina. Postupak oduzimanja zemljišta nije sproveden na način propisan Zakonom o eksproprijaciji, niti je zemljište faktički oduzeto od tužioca i privedeno nameni predviđenoj planskim aktima. U takvoj situaciji, za promenu oblika svojine iz privatne u javnu i isplatu tražene novčane naknade u visini tržišne vrednosti zemljišta kao za oduzeto pravo svojine, nije dovoljno samo da je ono planskim aktima jedinice lokalne samouprave određeno za javnu površinu, već je nužno da je zemljište i oduzeto i da se koristi kao javna površina, čime bi vlasnik bio onemogućen da na njemu ostvaruje vlasnička prava u punom obimu, što ovde nije slučaj.

Predmetno zemljište se ne koristi kao javni put-ulica, odnosno kao zaštitno zelenilo, pa ono još uvek ne predstavlja površinu javne namene, zbog čega bi tuženi bio u obavezi da isplati tužiocu njegovu tržišnu vrednost, jer planski akt koji nije faktički sproveden ne može biti osnov sticanja prava javne svojine tuženog.

Pored toga, planska aktivnost javne vlasti uslovljena urbanizacijom i proširenjem naseljenih mesta regulisana je odredbama članova 23. - 28. Zakona o planiranju i izgradnji ( „Službeni glasnik RS“ br. 72/2009...52/2021), iz kojih odredbi ne proizlazi njena obaveza da na svakoj parceli u građevinskom području predvidi mogućnost izgradnje objekata, što ni objektivno nije moguće zbog načina korišćenja prostora u urbanizovanoj sredini. Stoga, sama po sebi činjenica da tužilac poseduje predmetne parcele ne daje mu apsolutno pravo gradnje na tom zemljištu. Zabrana gradnje predstavlja kontrolu nad korišćenjem imovine, pa se takvo ograničenje ne može izjednačiti sa lišenjem imovine, niti u konkretnom slučaju zahtev za isplatu tržišne vrednosti predmetnih parcela i građevinske vrednosti objekta predstavlja adekvatnu ravnotežu između javnog interesa i pojedinačnog interesa.

Po stanovištu Vrhovnog suda ne može se prihvatiti ocena nižestepenih sudova da propust nadležnih organa tuženog da tokom dužeg vremenskog perioda privedu zemljište nameni i sprovedu postupak eksproprijacije, predstavlja automatski povredu prava na imovinu, odnosno ograničenje mirnog uživanja imovine tužioca. Plan detaljne regulacije područja Telepa u Novom Sadu donet je 2000. godine (sa izmenama plana 2017. godine), što znači da je od tada do podnošenja tužbe 12.02.2021. godine proteklo 20 godina, u kom periodu je tužilac na isti način i pod istim okolnostima ostvarivao svoja svojinska ovlašćenja kao i u prehodnom periodu od kada je kupio predmetno zemljište sedamdesetih godina, zbog čega se ne može smatrati da snosi nesrazmerno veliki teret koji bi bio neopravdan.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. ZPP pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu u ukupnom iznosu od 645.750,00 dinara. Visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav odgovora na tužbu od 56.250,00 dinara, zastupanja na šest održanih ročišta po 60.750,00 dinara, za sastav žalbe i revizije po 112.500,00 dinara, prema važećoj Advokatskoj tarifi. Iz iznetih razloga, na osnovu člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Primenom člana 165. stava 1. u vezi člana 154. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju, jer to nisu troškovi potrebni za vođenje ove parnice.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković