Zastarelost naknade štete za PTSP nakon ratnih dejstava

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez, Radoslave Mađarov, Dragane Boljević i Jasmine Simović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Mišković, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo odbrane, koju zastupa Vojno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 397/23 od 19.09.2024. godine, u sednici održanoj 09.10.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLjAVA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 397/23 od 19.09.2024. godine.

PREINAČUJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 397/23 od 19.09.2024. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 12863/20 od 01.02.2022. godine, tako što se ODBIJA, kao neosnovan, tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti isplati 300.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.02.2022. godine do isplate i zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj naknadi troškove celog postupka od 51.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dostavljanja prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 12863/20 od 01.02.2022. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocu isplati 300.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.02.2022. godine do isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi parnične troškove od 189.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev u delu koji se odnosi na kamatu na troškove postupka od dana presuđenja do izvršnosti.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 397/23 od 19.09.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude, tako što je tužena obavezana da tužiocu umesto dosuđenog iznosa plati 95.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od nastupanja uslova za izvršenje do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za dosuđenje troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom u smislu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse, potrebe razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa i pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), dok je stavom 2. istog člana propisano da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog suda u ovom slučaju postoji potreba da se odluči o posebnoj reviziji tužene, radi ujednačavanja sudske prakse u primeni odredbi Zakona o obligacionim odnosima o zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti prouzrokovanih posttraumatskim stresnim poremećajem, pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao pripadnik rezervnog sastava Specijalnih izviđačko-diverzantskih jedinica Vojske Jugoslavije učestvovao u ratnim dejstvima na teritoriji Kosova i Metohije, u periodu od 03.04. do 24.06.1999. godine. Zbog stresogenih događaja, tužilac je po povratku sa ratišta počeo da oseća veliku nervozu, zbog čega su mu prepisani „Bensendin“ i antidepresivi. Akutna faza bolesti PTSP trajala je oko šest meseci tokom 2006. godine, a nakon tog perioda simptomi su se pojačali i prešli u hronično stanje. U medicinskoj dokumentaciji tužioca dijagnoza F43.1 postavljena je tokom 2010. godine, a po nalazu neuropsihijatra od 27.05.2014. godine konačni oblik bolesti predstavlja umanjenje životne aktivnosti od 15%. Lečenje je i dalje u toku i nije završeno.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, polazeći od činjenice da je bolest kod tužioca dobila konačan oblik 27.05.2014. godine, pa je od tada počeo teći rok zastarelosti iz člana 376. ZOO i nije istekao u vreme podnošenja tužbe 04.06.2014. godine.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, propisana su dva roka zastarelosti potrživanja naknade štete. Rok od tri godine od kad je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1.) i rok od pet godina od kada je šteta nastala (stav 2.). Rok od tri godine propisan stavom 1. navedenog člana teče i ističe u okviru roka od pet godina, jer je stavom 2. ovog člana propisano da potraživanje naknade štete u svakom slučaju zastareva protekom tog roka. Kada je reč o nematerijalnoj šteti, rok zastarelosti od pet godina ne počinje da teče od dana štetnog događaja, već od dana kada su pojedini vidovi nematerijalne štete dobili oblik konačnog stanja.

Posttraumatski stresni poremećaj predstavlja hroničnu bolest, čiji se simptomi lečenjem ne mogu otkloniti. Bolest ima svoje akutno stanje, a ukoliko u tom periodu simptomi ne nestanu, bolest prelazi u hroničnu fazu i lečenje traje do kraja života. Stoga se početak toka zastarelosti kod ovog vida štete vezuje za trenutak kada je bolest iz akutne faze prešla u hroničnu fazu, jer tada bolest dobija svoj konačni oblik.

Zahtev za naknadu štete tužilac zasniva na uzročno-posledičnoj vezi između stresnih događaja kojima je bio izložen učestvovanjem na ratištu 1999. godine i nastalih posledica koje se manifestuju kao posttraumatski stresni poremećaj i predstavljaju umanjenje životne aktivnosti od 15%.

Činjenično je razjašnjeno da je oboljenje kod tužioca posledica stresnih događaja kojima je bio izložen na ratištu 1999. godine. Tužilac je bio na ratištu do 24.06.1999. godine, simptomi bolesti PTSP su se javili 2006. godine, akutna faza bolesti trajala je šest meseci, a potom je bolest prešla u hroničan oblik (u toku 2007. godine). Kako su simptomi bolesti kod tužioca hroničan oblik dobili istekom akutnog stanja od šest meseci, osnovano se revizijom tužene ukazuje da je od tada počeo da teče objektivni rok zastarelosti od pet godina propisan članom 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, koji se računa od dana nastanka štete. Tužba je podneta 04.06.2014. godine, po proteku roka zastarelosti, zbog čega su nižestepene presude preinačene i tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan, iz kojih razloga je odlučeno kao u stavu drugom izreke, primenom člana 416. stav 1. ZPP.

Odluka o troškovima postupka sadržana u stavu trećem izreke doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 162, 153. stav 1, 154. i 163. stavovi 1. – 4. ZPP. Tuženoj, koja je postigla uspeh u parnici, dosuđeni su troškovi prvostepenog postupka za koje je postavljen zahtev do zaključenja glavne rasprave, odnosno troškovi nastali u postupku po izjavljenim pravnim lekovima u granicama postavljenog zahteva. Dosuđeni iznos od 51.000,00 dinara čine nagrada za sastav podneska od 12.10.2015. godine od 6.000,00 dinara, za sastav žalbe od 18.000,00 dinara i sastav revizije od 27.000,00 dinara.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković