Odgovornost države za samoubistvo zatvorenika usled propusta nadzora

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, pobijajući je zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 403. stav 2. tačka 2., u vezi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Odluka drugostepenog suda zasnovana je na činjeničnom stanju utvrđenom tokom prvostepenog postupka iz koga je drugostepeni sud izveo drugačiji činjenično pravni zaključak i primenom odredaba materijalnog prava doneo drugačiju odluku od prvostepenog suda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju dana ...2019. godine, u ćeliji broj ... u 7. paviljonu visokog stepena obezbeđenja u KPZ “Zabela”, osuđeno lice VV, sin tužilaca, izvršio je samoubistvo vešanjem dok se nalazio sam u ćeliji, koju je delio sa još dva osuđenika, koji su u to vreme bili u šetnji. Prema obdukcionom nalazu utvrđeno je da je smrt nasilna i da je nastupila usled vešanja. VV je na izdržavanje kazne premešten iz Specijalne zatvorske bolnice u Beogradu, nakon ukinute mere bezbednosti obavezno lečenje narkomana, i otpušten je sa odeljenja u dobrom opštem stanju sa preporukom za terapiju. Izrečena mu je posebna mera smeštaja pod pojačanim nadzorom, zbog učinjenog težeg disciplinskog prekršaja nasilja prema drugom licu, usled čega je od juna meseca 2019. godine smešten u 7. paviljonu sa visokim stepenom obezbeđenja, bio je u stabilnoj apstinenciji od narkotika, redovno se javljao na lekarske preglede zbog produžetka ordinarne psihijatrijske terapije, redovno je koristio boravak na svežem vazduhu, sportske aktivnosti, tokom dana telefoniranje, nije bio u sukobu sa drugim licima i nije se samopovređivao, posete porodice nije imao redovno, imao je dve posete u 2018. godini i dve posete u 2019. godini. Kritičnog dana je ponuđeno mu je da izađe na svež vazduh ali je u poslednjem momentu odbio, pošto je bio pripremljen za izlazak i bio je u civilnoj odeći, jer je po proceduri dozvoljeno korišćenje civilne garderobe prilikom boravka na svežem vazduhu i upražnjavanju sportskih aktivnosti. Nije bilo nikakvih indicija od strane službe za obezbeđenje, kao ni sugestija od strane zdravstvene službe da pokojni VV ne može boraviti sam u sobi. Prilikom psihijatrijskog pregleda, konstatovano je da se radi o specifičnoj strukturi ličnosti, u stabilnoj apstinenciji, ali sa pojačanom žudnjom za ponovnim uzimanjem opijata, kao i da nema suicidnih ideja i tendencija u tom trenutku. Tužiocima se pok. VV žalio da mu je teško, da ne može da izdrži, da su uslovi u sobama bili loši, u poseti su mu bili 5-6 puta. Telefonom im je javljeno da se obesio, niko nije dolazio da im to saopšti, morali su da odu da provere da li je ta informacija bila tačna, nisu znali odakle mu kaiš. Tužilac AA je zbog svega doživeo, kako fizički bol jer mu se pritisak jako povećao, tako i psihički bol, jer mu se psihičko stanje pogoršalo i leči se u bolnici dr Laza Lazarević. Tužilja BB se nakon smrti sina razbolela, dobila srčanu aritmiju, visok pritisak, a vodi računa o suprugu koji je psihički oboleo, koji je inače oboleo i pre tog događaja, ali mu se stanje nakon smrti sina pogoršalo.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je ocenio da ne postoji odgovornost tužene u smislu odredbe člana 172. ZOO, i da ne postoji nepravilan i nezakonit rad organa tužene, jer su organi tužene postupali u skladu sa odredbama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija i u skladu sa Pravilnikom o kućnom redu kazneno-popravnog zavoda i Okružnog zavoda, te da između radnji i postupanja organa tužene i nastale štete ne postoji uzročno-posledična veza, te u skladu sa navedenim nema ni odgovornosti tužene za naknadu štete koju su tužioci pretrpeli usled smrti sina.

Pobijanom odlukom drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je obavezao tuženu da tužiocima na ime naknade nematerijalne štete isplati iznose od po 400.000,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Ocenivši da postoji osnov za naknadu štete koju su tužioci pretrpeli usled smrti sina, da postoji odgovornost tužene zbog nepravilnog i nezakonitog rada državnog organa u smislu člana 172 ZOO, jer organi tužene nisu u svemu postupili u skladu sa odredbama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija i u skladu sa Pravilnikom o kućnom redu kazneno-popravnog zavoda i Okružnog zatvora, te da između radnji i postupanja organa tužene i nastale štete postoji uzročno-posledična veza.

Po oceni Vrhovnog suda pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo pri odlučivanju o tužbenom zahtevu, a revizijskim navodima se neosnovano ukazuje na suprotno.

Postupanje organa za čiji rad odgovara država i pravilnost njihovog rada ocenjuje se po odredbama člana 172. ZOO, prema propisanim pravilima postupka za rad organa i okolnostima konkretnog slučaja. Nezakonitim radom službenog lica ili organa smatra se postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu kao i propuštanje da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni. Nepravilan rad službenog lica ili organa je činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenom ili propisanom načinu obavljanja delatnosti, koje šteti pravu ili interesima nekog lica. U konkretnom slučaju odgovornost tužene zasniva se ne samo na članu 172. ZOO, već i na članu 35. Ustava po kome država odgovara za nezakonit i nepravilan rad državnih organa.

Naime, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, da je sin tužilaca, nalazeći se u ćeliji na izdržavanju kazne, u paviljonu sa visokim stepenom obezbeđenja, izvršio samoubistvo vešanjem, kožnim kaišem pričvršćenim komadom žice o deo metalne armature, pravilno je drugostepeni sud zaključio da postoji odgovornost tužene za naknadu štete, odnosno da postoji uzročno posledična veza između radnji i postupanja organa tužene i nastale štete koju su pretrpeli tužioci. Odgovornost tužene postoji jer su ovlašćena službena lica državnog organa KPZ “Požarevac” propustila da sprovedu redovnu proceduru prijema zatvorenika u zatvorsku ustanovu propisanu Pravilnikom o kućnom redu kazneno-popravnih zavoda i Okružnih zatvora – Pravilnik, (član 5), i od pok. VV oduzmu kaiš sa metalnom kopčom kao nedozvoljeni predmet, koji je podoban za ugrožavanje lica i samopovređivanje, koji se oduzima od zatvorenika prilikom prijema, a kojim je pok. VV kasnije izvršio samoubistvo. Pored navedenog, službena lica, radnici zatvora, nisu sa pažnjom primerenom okolnostima proveravali bezbednost osuđenih lica, i nisu kontrolisali predmete koji osuđenici imaju kod sebe, kod činjenice da je kod pok. VV, osim kožnog kaiša, pronađena i metalna žica, kao sredstvo koje je podobno za samopovređivanje. Imajući u vidu da su tužioci usled smrti sina trpeli štetne posledice u vidu duševnih bolova, to je drugostepena odluka u pogledu postojanja odgovornosti tužene pravilno doneta.

Po oceni Vrhovnog suda, utvrđeno činjenično stanje opravdava dosuđivanje pravične novčane naknade za traženi vid nematerijalne štete. Naime, ocenom svih štetnih posledica, jačina i trajanje duševnih bolova koje su tužioci pretrpeli zbog duševnih bolova zbog smrti sina, kao i svih okolnosti konkretnog slučaja, koje su od uticaja na odmeravanje visine pravične naknade, imajući u vidu prirodu i društvenu svrhu prava na naknadu nematerijalne štete, kao oblik otklanjanja štetnih posledica, koja se sastoji u isplati sume novca kao satisfakciji za pretrpljenu nematerijalnu štetu da bi se kod oštećenog uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja, u meri u kojoj je to moguće, po oceni ovog suda pravilno je pobijanom odlukom tužiocima dosuđena pravična i odgovarajuća novčana naknada u dosuđenoj visini u iznosu od po 400.000,00 dinara, koja odgovara značaju povređenog dobra i cilju kome naknada služi u smislu člana 200. primenom člana 200. ZOO i 232 ZPP. Stoga su neosnovani navodi revizije tužene kojima se osporava visina dosuđene naknade.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode revizije, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude. Njima se neosnovano osporava pravilna primena materijalnog prava, pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje i stavlja primedba na ocenu dokaza iz člana 8. ZPP.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka doneta na osnovu člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Revizija tužene je odbijena kao neosnovana, stoga je odbijen i zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu člana 153. i 154. ZPP, doneta odluka kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković