Presuda Vrhovnog suda o utvrđenju svojine po osnovu građenja na tuđem zemljištu

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 398/2022 od 26.05.2022. godine, prvostepena presuda je preinačena u stavovima prvom i trećem izreke, tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da tužilac ima pravo svojine na delu k.p. br. .../... KO ..., u ukupnoj površini od 46 m2, kao zemljišta na kom je savesno izgradio građevinski objekat, što je tuženi dužan da prizna i da će ova presuda služiti tužiocu kao osnov za upis njegovog prava vlasništva u katastru i drugim javnim knjigama, dok je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine na delu k.p. br. .../... KO ... do površine od 187 m2 i obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 47.623,27 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, parnične stranke su blagovremeno izjavile reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tužene.

Revizija tužioca je dozvoljena primenom člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011… 10/2023, u daljem tekstu: ZPP), zbog čega nije bilo mesta oceni dozvoljenosti izuzetne revizije primenom člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. ZPP Vrhovni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je od VV kupio kat.parc. .../... na potezu ... i za kupljenu površinu parcele mu je 23.10.2006. godine isplatio iznos od 1.000 evra, o čemu je sačinjena priznanica koju su obojica potpisali. Prema LN br. ... KO ... od 11.09.2006. godine k.p. br. .../..., njiva 4.klase, upisana je na ime GG kao privatna svojina. U toku 2007. godine na ovoj parceli tužilac je izgradio objekat – vikendicu, a 28.08.2008. godine sa VV je zaključio ugovor o kupoprodaji nepokretnosti Ov .../... o kupovini dela k.p. br. .../... KO ..., njive površine 2,50 ari, u opisanim merama i granicama, za iznos od 10.000,00 dinara.

Prema izveštaju SKN Pirot od 26.02.2015. godine, dana 27.04.2005. godine k.p. br. .../... bila je upisana na ime JP HE ''Đerdap'' HE ''Pirot'', a k.p. br. .../... na ime GG sa udelom od 1/1. Promenom 8/2007 izvršena je ispravka greške upisa, te je k.p.br. .../... upisana na ime GG sa udelom od 1/1, a k.p. br. .../... na ime JP HE ''Đerdap'' HE ''Pirot''.

Promenom 5/2009 po zahtevu od 05.08.2009. godine, k.p. br. .../... upisana je na ovde tuženog BB iz ... . Prema dopisu SKN Pirot od 15.09.2009. godine, utvrđeno je da su k.p.br. .../... i k.p. br. .../... KO ... nastale deobom k.p.br. ..., 1996. godine, kada je kao vlasnik k.p.br. .../... upisana HE ''Pirot'', a kao vlasnik k.p. br. .../... upisan GG, bez pravnog osnova, po prijavi stranaka. U postupku održavanja je uočena greška i 2007. godine je izvršena ispravka, tako da je k.p. br. .../... upisana na GG, a k.p.br. .../... na ime HE ''Pirot'', o čemu je 20.06.2007. godine doneto rešenje koje je postalo pravnosnažno od 13.07.2009. godine.

Pred Osnovnim sudom u Pirotu ovde tuženi BB je vodio postupak protiv VV iz ... i ovde tužioca AA iz ..., radi utvrđenja ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti Ov br. .../... od 28.08.2008. godine i radi naknade štete u vidu izmakle dobiti za plodove voćnjaka na k.p.br. .../.. KO ... . Presudom Osnovnog suda u Pirotu P 320/2011 od 21.11.2016. godine usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da je ugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 28.08.2008. godine zaključen između VV kao prodavca i AA kao kupca ništav i da nema pravno dejstvo prema tužiocu, a tuženi VV i AA su obavezani da tužiocu solidarno naknade štetu u vidu izmakle dobiti za plodove voćnjaka na k.p.br. .../... KO ... . Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1345/2017 od 02.10.2017. godine presuda Osnovnog suda u Pirotu od 21.11.2016. godine je potvrđena u delu utvrđenja ništavosti ugovora, a ukinuta u delu naknade štete. Postupak za naknadu štete u vidu izmakle koristi prekinut je pravnosnažnim rešenjem Osnovnog suda u Pirotu od 13.03.2019. godine do okončanja parnice P 2040/17 i rešavanja prethodnog pitanja utvrđenja prava svojine na parceli .../... KO ... .

Iz nalaza i mišljenja veštaka građevinske struke utvrđeno je da ukupna površina zemljišta pod objektom- vikend kućom iznosi oko 46 m2, uključujući površinu spoljašnjeg stepeništa i podesta, a da približna površina zemljišta za redovnu upotrebu objekta iznosi oko 187 m2, da pitanje WC-a i rezervoara za vodu treba rešiti u okviru granica za redovnu upotrebu objekta, čiju površinu određuje geometar nakon obeležavanja i snimanja na licu mesta. Situacioni plan - prikaz deobe izražen od Geo inženjeringa, korišćen je iz predmeta P 671/2010 koji je u spisima predmeta, jer se na istom nalazi snimljeni objekat.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je primenom materijalnog prava odredbi člana 21. stav 1. i člana 24. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, ocenio da je tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje prava svojine na delu k.p. br. .../... KO ... osnovan u ukupnoj površini od 187 m2, kao zemljišta na kom je tužilac savesno izgradio građevinski objekat, a da nije osnovan za utvrđenje prava svojine od dosuđenog do traženog prava svojine na zemljištu u površini od 2,5 ara. Prema datim razlozima, tužilac je u trenutku građenja objekta bio savestan, jer je zemljište na kome je gradio u katastru nepokretnosti bilo upisano na ime GG, pravnog prethodnika njegovog prodavca VV, a ne na ime tuženog, na koga je upisano tek 2009. godine po izgradnji objekta, pri čemu nema dokaza da su se upisani vlasnici zemljišta protivili izgradnji građevinskog objekta kao ni sam tuženi, zbog čega je tužilac stekao pravo svojine na zemljištu ispod građevinskog objekta i zemljišta koje je neophodno za redovnu upotrebu objekta, a u površini prema nalazu i mišljenju veštaka od 187 m2.

Po oceni drugostepenog suda pravilan je zaključak prvostepenog suda da je tužilac prilikom kupovine parcele i izgradnje objekta bio savestan sve do trenutka kada je sudskom odlukom utvrđena ništavost ugovora o kupoprodaji. U momentu kupovine parcele ista je u javnim knjigama bila upisana na pravnog prethodnika njegovog prodavca - GG i tužilac je držao nepokretnost i na njoj izgradio objekat u uverenju da je on njen vlasnik, ne znajući da gradi na tuđem zemljištu.

Međutim, nasuprot stanovištu prvostepenog suda, pravilno je drugostepeni sud ocenio da tužiocu primenom člana 24. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa pripada pravo svojine na delu k.p. br. .../... KO ..., u ukupnoj površini od 46 m2, a da zahtev nije osnovan u površini većoj od utvrđene do površine od 187 m2 na kojoj je prvostepeni sud utvrdio pravo svojine u korist tužioca, zbog čega je prvostepenu presudu u ovom delu preinačio.

Neosnovano se navodima revizije tužioca osporava pravilna primena pravila o teretu dokazivanja i pravilna primena materijalnog prava.

Odredbom člana 24. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da lice koje može izgraditi zgradu ili drugu građevinu (građevinski objekat) na zemljištu na koje drugi ima pravo svojine (graditelj), stiče pravo svojine i na zemljištu na kome je izgrađen građevinski objekat, kao i na zemljištu koje je neophodno za redovnu upotrebu tog građevinskog objekta, ako nije znalo niti moglo znati da gradi na tuđem zemljištu, a vlasnik zemljišta je znao za izgradnju i nije se odmah usprotivio.

U smislu člana 231. ZPP stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, a stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji.

U konkretnom slučaju, iz nalaza i mišljenja veštaka građevinske struke, proizlazi da je površina zemljišta ispod objekta oko 46 m2, uključujući površinu spoljašnjeg stepeništa i podesta, a da površina za redovnu upotrebu objekta približno iznosi oko 187 m2, čiju je tačnu površinu trebalo da utvrdi veštak geometar, nakon obeležavanja i snimanja na licu mesta. Imajući u vidu da veštak građevinske struke nije stručan da daje mišljenje u pogledu površine parcele i mera i granica neophodnih za redovnu upotrebu objekta, a da tužilac nije predložio izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka geometra na okolnost površine za redovnu upotrebu objekta, nakon obeležavanja i snimanja na licu mesta, to se ocena drugostepenog suda da je neosnovan zahtev za utvrđenje prava svojine na većoj površini od površine pod objektom, uključujući površinu spoljašnjeg stepeništa i podesta, navodima revizije ne dovodi u sumnju.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije tuženog, na osnovu člana 404. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj.

Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz odrebi Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, po osnovu građenja na tuđem zemljištu utvrđeno je pravo svojine tužioca na zemljištu pod objektom u površini od 46m2, nakon ocene suda da je tužilac bio savestan graditelj, dok je u preostalom delu za utvrđenje prava svojine na većoj površini tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, Vrhovni sud je ocenio da je drugostepena odluka u navedenom delu u skladu sa praksom revizijskog suda i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, zbog čega nema mesta odlučivanju o posebnoj reviziji radi novog tumačenja prava, niti postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana. Takođe, ne postoji potreba ni da se odlučuje o posebnoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse, jer tuženi nije uz reviziju dostavio pravnosnžane presude iz kojih bi proizlazilo da je na drugačiji način odlučivano u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 404. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tuženog, na osnovu člana 410. stav 2. tač. 4. i 5. ZPP, u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija tuženog nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 4. ZPP je propisano da je revizija nedozvoljena ako lice koje je izjavilo reviziju nema pravni interes za podnošenje revizije, a tačkom 5. istog člana je propisano da revizija nije dozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. st. 1. i 3.).

Prema članu 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 28. stav 1. ZPP je propisano da se, ako je, između ostalog, za utvrđivanje prava na izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima samo vrednost glavnog zahteva, dok se prema članu 2. istog člana ne uzimaju u obzir, između ostalog, troškovi postupka ako ne čine glavni zahtev.

Tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 04.12.2017. godine. Vrednost predmeta spora je iznos od 10.000,00 dinara. Pobijanom presudom je suštinski potvrđena prvostepena presuda kojom je delimično usvojen zahtev, dok je u preostalom usvajajućem delu zahteva prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev odbijen.

Tuženi nema pravni interes za podnošenje revizije protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu kojom je preinačena prvostepena presuda i tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan, jer je donošenjem takve odluke tuženi uspeo u sporu, a kako vrednost predmeta spora očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tuženog izjavljena protiv pravnosnažne presude u usvjajućem delu zahteva kao i protiv rešenja kojim je odlučeno o troškovima postupka nedozvoljena, pa je na osnovu člana 413. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Tužiocu ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić