Ukidanje drugostepene presude zbog propusta u oceni dokaza o zajmu

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Miljuš, predsednika veća, Jasmine Stamenković i Jasminke Obućina, članova veća, u parnici po tužbi tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Srećko Ivanović, advokat u ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Vujović, advokat u ..., odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3448/23 od 03.04.2025. godine, u sednici veća održanoj 05.02.2026. godine, doneo je

R E Š E Nj E

USVAJA SE revizija tuženog, UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 3448/23 od 03.04.2025. godine i predmet se vraća tom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Osnovni sud u Smederevu je doneo presudu 10P 2717/2021 dana 06.07.2022. godine kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da tužiocu isplati 19.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom po stopi koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8% poena, a u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, počev od 16.12.2018. godine pa do isplate glavnog duga i obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 134.250,00 dinara.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž 3448/23 od 03.04.2025. godine ukinuo presudu Osnovnog suda u Smederevu P 2717/21 od 06.07.2022. godine, obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 19.000 evra sa zakonskom zateznom kamatom po stopi koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8% poena počev od 16.12.2018. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate; obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 232.850,00 dinara; obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 215.600,00 dinara i odbio zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom presudu pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava i zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, izričito, a prema sadržini razloga revizije i zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011 ... 10/2023 – dr zakon) i odlučio da je revizija tuženog osnovana.

Drugostepeni su je nakon rasprave održane pred tim sudom doneo presudu kojom je obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 19.000 evra sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16.12.2018. godine do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, na osnovu utvrđenja da je tužilac u svojstvu zajmodavca sa tuženim u svojstvu zajmoprimca zaključio Ugovor o zajmu dana 14.06.2017. godine, prema kome je zajmodavac zajmoprimcu dao na zajam iznos od 19.000 evra sa rokom vraćanja do 15.12.2018. godine, da je potpisivanjem tog ugovora tuženi priznao da je od tužioca primio navedeni novčani iznos i izričito je navedeno da zajmodavac ne traži nikakvu naknadu. Taj ugovor je drugostepeni sud prihvatio kao valjan i podoban, uzevši u obzir da verodostojnost navedenog pisanog dokaza pruženim dokazima od strane tuženog nije dovedena u sumnju, kada se ima u vidu da je teret dokazivanja činjenica da zajam nije dat u iznosu od 19.000 evra, odnosno osporavanja valjanosti navedenog pisanog dokaza bio na tuženom. Ocenom izvedenih dokaza, drugostepeni sud je zaključio da nema razloga da sumnja u navode tužioca da je tuženom pozajmio 19.000 evra, koji navodi su saglasni sa ugovorom o zajmu koji je tuženi uredno potpisao. Pri tom je smatrao da je teret dokazivanja činjenice da iznos od 19.000 evra sadrži i nominalno obračunatu kamatu bio na tuženom, koji takve dokaze nije priložio, niti predložio, posebno jer tuženi nije mogao da se izjasni u kom periodu je pozajmljivao novac, i na koji način je obračunat iznos od 4.950 evra za koji tvrdi da je pozajmio.

Tuženi u reviziji osporava pravilnost ocene iskaza tuženog od strane drugostepenog suda i ističe da je drugostepeni sud propustio da oceni iskaz tužioca. U pogledu iskaza tužioca, revident ukazuje na nedoslednosti u iskazima datim tokom postupka i neuverljivost iskaza o poreklu novca koji je tužilac navodno pozajmio tuženom i propuste u utvrđenju činjenica koje bi bile od značaja za zaključak da se desila predaja 19.000 evra od strane tužioca tuženom. O tome tuženi ističe i nedostatke u oceni iskaza svedoka Radivojevića, Nešića i Vladisavljevića o mestu navodne predaje novca od strane tužioca tuženom i mestu zaključenja ugovora, i odsustvo dokaza sa strane tužioca o načinu na koji je stekao novac koji je navodno pozajmio tuženom. Revident ističe da svi dokazi izvedeni pred sudom zapravo upućuju na to da je tužilac iskoristio stanje nužde tuženog, njegovo loše materijalno stanje i lakomislenost, da sa njim zaključi predmetni ugovor i da je pri tom na to tuženi nateran.

Ceneći razloge drugostepene presude, sadržinu spisa o izvedenim dokazima i navode revizije, Vrhovni sud nalazi da za sada ne može prihvatiti za pravilno utvrđeno činjenično stanje od strane drugostepenog suda, kao podlogu za primenu materijalnog prava i odluku o tužbenom zahtevu.

Odredbama člana 557. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o zajmu obavezuje se zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta, a prema članu 558. tog zakona, zajmoprimac se može obavezati da uz glavnicu duguje i kamatu. Prema članu 559., zajmodavac je dužan predati određene stvari u ugovoreno vreme, a prema odredbi člana 562. zajmoprimac je dužan vratiti u ugovorenom roku istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta. U ovoj parnici, među strankama je sporno da li je tužilac tuženom predao novčani iznos od 19.000 evra na zajam, kako je to navedeno u pisanom ugovoru potpisanom od parničnih stranaka, sa datumom 14.06.2017. godine, u članu 2., stav 2, prema kojem potpisivanjem ovog ugovora zajmoprimac, ovde tuženi priznaje i potvrđuje da je od zajmodavca ovde tužioca primio navedeni iznos zajma iz člana 1. stav 1. ovog ugovora, odnosno 19.000 evra sa rokom vraćanja od godinu dana i šest meseci, to jest do 15.12.2018. godine, i sporno je da li je u iznosu navedenom u ugovoru sadržana kamata na ranije pozajmljene iznose novca od strane tužioca tuženom. Drugostepeni sud je prihvatio pisani dokaz – ugovor o zajmu novca, nalazeći da je teret dokazivanja činjenice da zajam nije dat u iznosu navedenom u ugovoru, odnosno teret osporavanja valjanosti pisanog dokaza bio na tuženom, a da tuženi nije pružio dokaze da iznos od 19.000 evra sadrži i obračunatu kamatu, niti u kom periodu je pazajmljivao novac i na koji način je obračunat iznos od 4.950 evra za koji tvrdi da je pozajmio. Revizijski sud ocenjuje da se ne mogu prihvatiti za valjane razloge drugostepenog suda da kod ovakve ocene dokazne aktivnosti tuženog prihvati u svemu dokaznu snagu pisanog ugovora o zajmu, pre svega u vezi činjenice koja je sporna, da je tužilac tuženom dao novčani iznos od 19.000 evra. Za ovakav zaključak Vrhovnog suda od značaja je navod drugostepene presude, da je za osobu koja je prinuđena da pozajmljuje iznose od 100, 200, 300 i 500 evra, pa se ne može smatrati da je dobrih finansijskih mogućnosti, životno neprihvatljivo da ne vodi evidenciju o uzetim iznosima. Međutim, predmet spora nisu pozajmice tuženog u navedenim iznosima, o tim pozajmicama među strankama nije bilo spora. Nadalje, drugostepeni sud za neprihvatljive navode tuženog smatra i to da se tuženi nije mogao izjasniti ni o jednom artiklu ili trošku koji bi podmirivao njegovu poljoprivrednu proizvodnju u simboličnim iznosima za koje tvrdi da je pozajmljivao. Ne može se prihvatiti da je ovo od značaja za ocenu da li je tužilac tuženom predao 19.000 evra koji su predmet spora. Isto tako, nije od značaja okolnost da kod vraćanja prethodnih pozajmica, koje nisu predmet spora, treća lica prilikom vraćanja pozajmica tuženog nisu insistirala na sačinjavanju priznanice.

Sa druge strane, stoje razlozi revizije da drugostepeni sud nije dao ocenu iskaza tužioca, niti svedoka koji su kazivali o mestu i vremenu sačinjavanja predmetnog ugovora i davanja novca u iznosu iz ugovora sa strane tužioca tuženom. Prema razlozima drugostepene presude, drugostepeni sud je zaključak o predaji predmetnog novčanog iznosa na zajam od strane tužioca tuženom izveo po pravilu tereta dokazivanja po odredbi člana 231. Zakona o parničnom postupku. Međutim, prema toj odredbi, ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja. Pritom, stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarenje tog prava, a stranka koja osporava postojanje istog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava. Prema takvoj sadržini norme, drugostepeni sud nije mogao o postojanju činjenice o predaji novčanog iznosa iz ugovora zaključiti primenom pravila o teretu dokazivanja, kada nije ocenio izvedene dokaze, pre svega iskaz tužioca u više navrata dat tokom postupka, i pred drugostepenim sudom, zasebno, ali i ocenom svih izvedenih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog toka postupka. Nadalje, pre svega je na strani tužioca teret dokazivanja da je tuženom dao na zajam 19.000 evra, pod ugovorenim uslovima što mu daje pravo da od tuženog zahteva vraćanje pozajmljenog iznosa. Drugostepeni sud je o dokazanosti te činjenice izveo zaključak na osnovu pisanog ugovora potpisanog kod obeju ugovornih strana, a da taj pisani dokaz nije cenio na napred iznet način, zasebno, u odnosu na druge dokaze kao celinu i prema rezultatima celokupnog toka postupka. Za ocenu dokazanosti te činjenice, svakako su od značaja i okolnosti na koje je ukazano u rešenju donetom u ovom postupku, Gž 2363/21 od 02.09.2021. godine Apelacionog suda u Beogradu, da li je tužilac pozajmio tuženom iznos od 19.000 evra i iz kog razloga, čemu će doprineti i raspravljanje činjenica o tome gde je i pod kojim uslovima odnosno u kakvim okolnostima potpisan ugovor o zajmu, ako je bilo predaje novca ko je tome prisustvovao. Ove činjenice su od značaja za pravilnu primenu odredbe člana 262. u vezi člana 557. Zakona o obligacionim odnosima. Osim iznetog, ukoliko sud iz izvedenih i ocenjenih dokaza utvrdi da je tužilac tuženom predao određenu količinu novca po zaključenom ugovoru o zajmu, potrebno je da ceni razloge koje ističe tuženi za ništavost ugovora kao zelenaškog i posledice takve ništavosti po sporne odnose parničnih stranaka.

Kako bi se raspravile činjenice za pravilnu primenu materijalnog prava, čija pravilnost je iz napred iznetih razloga dovedena u pitanje osnovanim navodima revizije, revizijski sud je ukinuo drugostepenu presudu po odredbama člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković