Presuda Vrhovnog kasacionog suda o zastarelosti potraživanja naknade štete zbog umanjene životne aktivnosti

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Goradne Komnenić i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici tužioca AA iz sela ..., Opština ..., čiji je punomoćnik Aleksandra Mladenović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8095/19 od 01.10.2020. godine, u sednici održanoj dana 14.04.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca AA iz sela ..., Opština ..., izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8095/19 od 01.10.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 22096/15 od 18.04.2019. godine, stavom prvim izreke, dozvoljeno je objektivno preinačenje tužbe kao iz podneska tužioca od 03.01.2019. godine. Stavom drugim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca pa je tužena obavezana da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 1.700.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog umanjene životne aktivnosti, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja 18.04.2019. godine pa do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca u odnosu na tuženu za naknadu nematerijalne štete i to od dosuđenog iznosa od 1.700.000,00 dinara, kao u stavu drugom izreke, pa do traženog iznosa od 3.000.000,00 dinara, odnosno za iznos od još 1.300.000,00 dinara i to: na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjene životne aktivnosti od dosuđenog iznosa od 1.700.000,00 dinara do traženog iznosa od 2.000.000,00 dinara; na ime pretrpljenog straha od 600.000,00 dinara i na ime pretrpljenih fizičkih bolova od 400.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do isplate, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud tuženu obaveže da mu na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade isplati za period od decembra 2002. godine do juna 2018. godine, iznos, sa kamatom, naveden u tom stavu izreke. Stavom petim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud tuženu obaveže da mu isplati kapitaliziranu rentu za period od 25.08.2018. godine pa do 23.09.2020. godine u iznosu od 498.706,54 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26.08.2018. godine, kao neosnovan. Stavom šestim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 643.300,00 dinara.

Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž 8095/19 od 01.10.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P 22096/15 od 18.04.2019. godine u stavu drugom izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da mu tužena isplati na ime naknade nematerijalne štete iznos od 1.700.000,00 dinara, na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjene životne aktivnosti, sa zakonskom zateznom kamatom od 18.04.2019. godine do isplate. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu šestom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 22096/15 od 18.04.2019. godine, tako što svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...18/20), i utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povrede iz stava 1. tog člana Zakona, pred drugostepenim sudom, koja bi mogle da utiču na donošenje zakonite i pravilne odluke. Revident u reviziji ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka propisanu odredbom člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Međutim, ta bitna povreda nije razlog zbog kog revizija može da se izjavi u smislu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen u svojstvu policajca u OUP-u ... od marta 1990. godine pa do 16.12.2002. godine, kada mu je radni odnos prestao zbog gubitka radne sposobnosti na koji način je stekao invalidsku penziju. Do penzionisanja tužioca došlo je jer je 1998. godine, doživeo saobraćajnu nesreću u kojoj je zadobio prelom frontalne kosti i lom nosa, pa je operisan na VMA u Beogradu, a nakon šest do sedam meseci vratio se na radno mesto policajca. Međutim, kako se njegovo zdravstveno stanje pogoršalo, Komisija za utvrđivanje zdravstvene sposobnosti ovlašćenih službenih lica i radnika na određenim dužnostima pri Zavodu za zdravstvenu zaštitu radnika Ministarstva unutrašnjih poslova je, na osnovu lekarskog pregleda i uvida u priloženu medicinsku dokumentaciju, utvrdila, rešenjem od 16.12.2002. godine, da tužilac boluje od oboljenja za koje su date četiri zaključne dijagnoze: 1. epi postt reumatica; 2. st. post. fractura ossis frontalis 1. sin.; 3. alcoholismus; 4.pseudo nurastshenia.Veštačenjem od strane sudskog veštaka specijaliste ortopedske hirurgije i traumutalogije od 11.09.2017. godine utvrđeno je da je tužilac dana 24.06.1998. godine oko 00,45 časova, kao vozač u saobraćajnom udesu zadobio više teških telesnih povreda zbog kojih je lečen jedan dan u bolnici u ..., a potom 12 dana na VMA gde je i operisan. Povreda je ostavila trajne posledice zbog kojih je tužilac trpeo fizičke bolove jakog intenziteta oko jedan dan, srednjeg intenziteta oko deset dana, a potom bolove lakog intenziteta u trajanju još oko tri meseca. Kod njega postoji naruženost lakog stepena i umanjenje životne aktivnosti od 15%, a njegovo zdravstveno stanje, sa hirurško- traumatološke strane, dobilo je konačni oblik oko dve godine nakon zadobijenih povreda. Neuropsihijatrijskim veštačenjem od 26.12.2017. godine, utvrđeno je da je tužilac, pri povređivanju, trpeo strah visokog intenziteta primarni oko 60 minuta i sekundarni oko 24 sata, a zatim strah srednjeg intenziteta oko 4 nedelje, te niskog intenziteta još oko 6 meseci. Kod tužioca postoji organski mentalni poremećaj sa slikom pseudo neurastenije i posttraumatske epilepsije kao posledice povrede mozga prilikom saobraćajne nezgode što je za 60% umanjilo njegovu životnu aktivnost. Tužena je, u odgovoru na tužbu, istakla prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud pravilno odbio, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca da mu tužena isplati na ime naknade nematerijalne štete iznos od 1.700.000,00 dinara, na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjene životne aktivnosti sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, pošto je to potraživanje tužioca zastarelo.

Odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav1.). U svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (stav 2).

Zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, jer je tako propisano odredbom člana 360. ZOO.

Odredbom člana 361. stav 1. ZOO, propisano je da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano.

Zastrelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena, shodno odredbi člana 362. ZOO.

U konkretnom slučaju, veštačenjem je utvrđeno da kod tužioca postoji organski mentalni poremećaj sa slikom pseudoneurastenije i postraumatske epilepsije kao posledice povrede mozga prilikom saobraćajne nezgode, dana 24.06.1998. godine, što je i bio razlog za gubitak radne sposobnosti tužioca i njegovo penzionisanje, na osnovu odluke – rešenja Komisije za utvrđivanje zdravstvene sposobnosti ovlašćenih službenih lica i radnika na određenim dužnostima pri zavodu za zdravstvenu zaštitu radnika Ministarstva unutrašnjih poslova, od 16.12.2012. godine, u kom rešenju su date četiri zaključne dijagnoze bolesti od kojih se tužilac i danas leči. Rok zastarelosti za pretrpljene duševne bolove zbog umanjene životne aktivnosti počinje da teče od završetka lečenja i saznanja za posledice smanjene životne aktivnosti. Kada se radi o hroničnom oboljenju, koje iziskuje doživotno lečenje, što je ovde slučaj, zastarelost počinje da teče od dana kada je zdravstveno stanje oštećenog konsolidovano, tako da dalje lečenje ne može da dovede do njegovog poboljšanja, već se sprovodi radi održavanja zdravstvenog stanja obolelog na uspostavljenom nivou. Hronično stanje psihičkih bolesti od kojih se tužilac i danas leči, utvrđeno je u decembru 2002. godine, kada je on i saznao da je stanje njegove bolesti trajno i da je razlog za njegovo penzionosanje, pa je tada počeo da teče trogodišnji rok zastarevanja naknade štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjene životne aktivnosti, shodno odredbi člana 376. stav 1. ZOO. To znači, da je u decembru 2005. godine tužiočevo potraživanje zastarelo, pa imajući u vidu da je on tužbu sudu podneo dana 01.03.2007. godine, sledi da se tužena osnovano pozvala na zastarelost jer je nastupanjem zastarelosti prestalo pravo tužioca da zahteva ispunjenje obaveze tužene, shodno citiranoj odredbi člana 360. stav 1. istog Zakona.

Neosnovani su navodi revizije tužioca da je drugostepeni sud izjednačio gubitak radne sposobnosti sa umanjenjem životne aktivnosti. Suprotno tome, drugostepeni sud je pravilno zaključio da je kod tužioca hronično oboljenje koje iziskuje doživotno lečenje utvrđeno u decembru 2002. godine, pa to što je tom prilikom Komisija za utvrđivanje zdravstvene sposobnosti ovlašćenih službenih lica i radnika na određenim dužnostima pri Zavodu za zdravstvenu zaštitu radnika, prevashodno odlučivala o gubitku radne sposobnosti tužioca, nije bitna činjenica jer je tužilac, već tada, saznao da boluje od psihičkog oboljenja na osnovu date četiri zaključne dijagnoze, od kog oboljenja se leči i danas.

Neosnovani su navodi revizije tužioca da je on, tek kada je nalazom i mišljenjem sudskog veštaka u ovom postupku, utvrđen procenat umanjenja životne aktivnosti, saznao za posledice štetnog događaja i da se rok zastarelosti naknade štete mora da računa od momenta kada je utvrđen procenat umanjene životne aktivnosti tužioca. Suprotno tome, za početak računanja roka zastarelosti nije bitno izjašnjenje sudskog veštaka o procentu umanjenja životne aktivnosti već je bitan momenat kada je lečenje završeno odnosno kada je tužiočeva bolest iz akutnog prešla u hronično stanje, jer je od tog momenta, njegovo zdravstveno stanje konsolidovano tako da dalje lečenje ne može dovesti do njegovog poboljšanja. U ovom slučaju, to je bilo u decembru 2002. godine. Eventualno pogoršanje zdravstvenog stanja tužioca nije bitno za računanje roka zastarelosti jer bi tužilac pravo na naknadu štete na ime duševnih bolova koje trpi zbog pogoršanja bolesti koja je dovela do umanjenja njegove životne aktivnosti, imao mogućnost da ostvari pod uslovom da je prethodno ostvario pravo na naknadu štete po osnovu oboljenja koje je naknadno dovelo do uvećanja procenta umanjenja njegove životne aktivnosti, a to ovde nije slučaj. Zbog toga tužilac neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo u smislu odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić