Odluka Vrhovnog suda o delimičnom usvajanju revizije u sporu o advokatskoj nagradi

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2797/22 od 12.01.2023. godine, stavom prvim izreke, žalba tuženog-protivtužioca je odbijena, a žalba tužioca- protivtuženog delimično usvojena i prvostepena presuda preinačena, tako što je obavezan tuženi-protivtužilac da tužiocu–protivtuženom isplati 357.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe pa do isplate, kao i da mu nadoknadi parnične troškove u iznosu od 47.162,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, dok je u preostalom pobijanom, nepreinačenom delu presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu kojim je prvostepena presuda preinačena, tuženi–protivtužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 197. ZPP učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, pogrešne primene materijalnog prava i prekoračenja tužbenog zahteva učinjenog u postupku pred drugostepenim sudom.

Revizija je dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), pa je Vrhovni sud ispitao drugostepenu presudu u pobijanom delu u smislu odredbe člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Drugostepeni sud nepravilnom primenom odredbi člana 197. ZPP nije učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, pošto ova povreda nije od takvog uticaja na zakonitost pobijane presude koji bi nalagao potrebu da se presuda ukine u smislu odredbi člana 407. stav 2. tačke 3. i 5. i člana 415. stav 1 ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, od značaja za pobijani deo presude, tužilac kao advokat je sa tuženim, zakonskim zastupnikom „Kopaonik“ d.o.o. Sombor, kao vlastodavcem, zaključio ugovor o advokatskom zastupanju, po kome je tužilac, za slučaj uspeha u postupku za povraćaj robe pravnog lica po presudi krivičnog suda Kž 871/17 od 03.10.2017. godine, imao pravo na naknadu za zastupanje u visini 30 % od ostvarene vrednosti robe. Tužilac je na osnovu ovog ugovora, kao punomoćnik pred sudom pokrenuo 21.02.2018. godine izvršni postupak, u kome je utvrđena protivvrednost oduzete robe koju je tužena Republika Srbija u obavezi da isplati od 34.270.981,40 dinara. Tuženi je pre okončanja postupka izvršenja 08.08.2018. godine opozvao punomoćje, a tužilac je u navedenom izvršnom postupku do tog vremena preduzeo radnje zastupanja, za koje mu prema Advokatskoj tarifi pripada ukupna naknada od 357.000,00 dinara. Pravno lice koje je tuženi zastupao u izvršnom postupku prestalo je da postoji po pravnom osnovu prinudne likvidacije, a tuženi je angažovao drugog punomoćnika i realizovao potraživanje protiv Republike Srbije za oduzetu robu u celosti 16.09.2019. godine.

Prvostepeni sud nalazi da je tuženi pasivno legitimisan za obaveze iz spornog ugovora o advokatskom zastupanju po članu 548. Zakona o privrednim društvima, po kome članovi brisanog društva odgovaraju za obaveze društva do visine vrednosti primljene imovine. Odluku o neosnovanosti postavljenih primarnog i eventualnog tužbenog zahteva zasniva na odredbama članova 2. i 23. Zakona o advokaturi, članova 7. i 10. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, te članova 89., 91., 92., 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima. Primarni tužbeni zahtev po oceni tog suda nije osnovan iz razloga što je tuženi ugovor o advokatskom zastupanju raskinuo, odnosno punomoćje opozvao pre no što je realizovano potraživanje prema Republici Srbiji, a razlog za opoziv je činjenica da tuženi nije bio zadovoljan kvalitetom advokatske usluge. Eventualni tužbeni zahtev, postavljen podneskom od 31.12.2019. godine za isplatu iznosa u visini obračunate naknade za zastupanje po Advokatskoj tarifi, sud ceni kao neosnovan iz razloga što tužilac nije dostavio obračun troškova, a za slučaj da je to učinio po obračunu, kao verodostojnoj ispravi, svoje pravo je mogao da ostvaruje u izvršnom postupku, a ne u ovoj parnici.

Drugostepeni sud presudu u pobijanom delu zasniva na stanovištu da po odredbi člana 197. stav 2. ZPP postavljeni tužbeni zahtevi nemaju karakter primarnog i eventualnog, pošto se po oba zahteva traži novčana isplata, a primarni i eventualni tužbeni zahtevi ne mogu biti identični u pogledu svog predmeta. Međutim, sa polazištem na merodavno materijalno pravo, na koje se prvostepeni sud po stanovištu drugostepenog suda pravilno pozvao, nalazi da je tužbeni zahtev osnovan do visine iznosa nagrade koja tužiocu pripada za preduzete radnje zastupanja po Advokatskoj tarifi. Tužiocu priznaje i zakonsku zateznu kamatu na iznos glavnice od dana podnošenja tužbe 26.11.2018. godine do isplate. Na osnovu odredbi članova 153. i 154. ZPP, tužiocu dosuđuje na ime parničnih troškova iznos koji čine sudske takse i nagrada za zastupanje od strane punomoćnika advokata u visini 3,5 % pripadajuće nagrade prema vrednosti predmeta spora.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je delimično nepravilno primenio materijalno pravo, kao posledicu pogrešnog stanovišta da postavljeni tužbeni zahtevi ne stoje u odnosu primarnog i eventualnog zahteva.

Odredbom člana 192. stav 1. ZPP, propisano je da tužba mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuje ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak (član 98.).

Prema članu 197. ZPP u jednoj tužbi tužilac može da istakne više zahteva protiv istog tuženog, ako su svi zahtevi povezani istim činjeničnim i pravnim osnovom (stav 1.), a tužilac može dva ili više tužbenih zahteva u međusobnoj vezi da istakne u jednoj tužbi, i na način da sud usvoji sledeći od tih zahteva, ako nađe da prethodni zahtev nije osnovan (stav 2.).

Članom 199. ZPP, propisano je da tužilac može do zaključenja glavne rasprave da preinači tužbu (stav 1.); posle dostavljanja tužbe tuženom za preinačenje tužbe potreban je pristanak tuženog; sud će dozvoli preinačenje i kada se tuženi tome protivi ako smatra da bi to bilo celishodno za konačno rešenje odnosa među strankama i ako oceni da postupak po preinačenoj tužbi neće znatno da produži trajanje parnice; smatraće se da postoji pristanak tuženog za preinačenje tužbe ako se on upusti u raspravljanje o glavnoj stvari po preinačenoj tužbi, a nije se pre toga protivio preinačenju (stav 2.).

Odredbom člana 200. stav 1. ZPP, propisano je da je preinačenje tužbe promena istovetnosti zahteva, povećanje postojećeg ili isticanje drugog zahteva uz postojeći.

U konkretnom slučaju tužilac je tužbom od 26.11.2018. godine postavio zahtev za isplatu 10.281.294,00 dinara sa kamatom od podnošenja tužbe, na podlozi činjenica da je ugovorom o advokatskom zastupanju za zastupanje u izvršnom postupku predviđena nagrada u visini od 30% vrednosti pokretnih stvari čiji je povraćaj naložen odlukom krivičnog suda, a da je realizacija ugovora izostala zbog krivice tuženog koji je ugovor jednostrano raskinuo. Podneskom od 31.12.2019. godine tužilac je izvršio obračun nagrade za zastupanje u navedenom izvršnom postupku po Advokatskoj tarifi, te se izričito izjasnio da postavlja eventualni tužbeni zahtev za isplatu tako obračunatog iznosa od 396.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, za slučaj da sud nađe da prvobitno postavljeni tužbeni zahtev nije osnovan.

Prema odredbi člana 4. stav 1. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“ br. 121/2012), važeće u vreme zaključenja ugovora o advokatskom zastupanju i na dan sačinjenja obračuna, visina nagrade za rad advokata određuje se tarifom kojom se utvrđuje broj poena za pojedine radnje advokata, a odredbom člana 7. predviđeno je da u imovinskopravnim predmetima advokat može u pismenom obliku sa strankom ugovoriti nagradu za rad u srazmeri (procentu) sa uspehom u postupku, odnosno sa uspehom u pravnim radnjama koje će za stranku preduzeti, s tim da ugovoreni procenat ne može biti veći od 30%. Tužilac je primarni tužbeni zahtev zasnovao na činjenicama da je tuženi povredio ugovorne odredbe zaključenog ugovora o advokatskom zastupanju, te da mu pripada isplata po ovom ugovoru koji je zaključen prema članu 7. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Eventualni tužbeni zahtev zasnovao je na činjenicama da je on u svakom slučaju zastupao tužioca u postupku izvršenja, te da za slučaj da sud prihvati da je tuženi jednostrano raskinuo ugovor o advokatskom zastupanju i da nema osnova za isplatu po ugovoru, njemu pripada nagrada prema obračunu koji je izvršio 31.12.2019. godine. Dakle, reč je o dva tužbena zahteva, koja svoj osnov crpe u istom odnosu stranaka vezanom za zastupanje tuženog u postupku izvršenja, ali se prema navedenim materijalnopravnim odredbama u konkretnom slučaju oni međusobno isključuju, pri čemu je eventualni tužbeni zahtev postavljen pod uslovom da sud utvrdi da nema osnova za usvajanje primarnog tužbenog zahteva.

Drugostepeni sud je presudu u pobijanom delu doneo u granicama postavljenog eventualnog tužbenog zahteva, sa polazištem na činjenice koje je utvrdio u skladu sa navodima podneska od 31.12.2019. godine, te uporištem u materijalnopravnim odredbama člana 23. stavova 1, 4. i 5. Zakona o advokaturi, po kojima advokat ima pravo na nagradu i naknadu troškova za svoj rad, u skladu sa tarifom koju donosi Advokatska komora Srbije, pri čemu je dužan da klijentu izda obračun nagrade i naknade troškova za izvršene radnje i izdatke za troškove.

Pošto se prema članu 10. stav 3. naped navedene Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata momenat sačinjavanja obračuna između advokata i stranke ima smatrati trenutkom naplate troškova i nagrade advokata, po stanovištu Vrhovnog suda drugostepeni sud je pravilno obavezao tuženog da tužiocu isplati tražbinu dospelu do zaključenja glavne rasprave (član 343. stav 1. ZPP). Međutim, kako je obračun nagrade izvršen podneskom od 31.12.2019. godine, kojim je postavljen eventualni tužbeni zahtev, zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate pre vremena preinačenja tužbe po odredbi člana 324. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima nije osnovan.

Imajući u vidu sadržinu postavljenih tužbenih zahteva u toku ove parnice i vreme postavljanja protivtužbenog zahteva, broj preduzetih parničnih radnji, kao i konačan uspeh stranaka u parnici, Vrhovni sud na osnovu odredbi članova 165. stav 2, 153. stav 2. i 154. ZPP, nalazi da tužiocu, zbog neznatnog uspeha u parnici ne pripadaju parnični troškovi na teret tuženog, zbog čega je drugostepena presuda u navedenom delu preinačena i potvrđeno rešenje o troškovima postupka u prvostepenoj presudi. Odbijen je i zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pošto je tuženi sa revizijom postigao samo delimičan uspeh i to u delu za sporedno potraživanje.

Iz navedenih razloga, na osnovu odredbi članova 416. stav 1. i 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić