Presuda o odbijanju naknade štete za oduzeto vozilo u istrazi

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja AA, kao pravni sledbenik sada pok. BB, izjavila je reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao pobijenu presudu primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku-ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20) i našao da revizija tužilje nije osnovana.

U sprovednom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, budući da u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, protiv sada pok. BB je vođen krivični postupak zbog krivičnog dela nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 2. Krivičnog zakona u saizvršilaštvu u vezi člana 33. KZ. Presudom Osnovnog sudau Bujanovcu K 590/17 od 15.11.2018. godine koja je postala pravnosnažna 13.05.2019. godine, tužilac je oslobođen optužbe da je učinio napred navedeno krivično delo. Tužiocu je 15.06.2017. godine oduzeto putničko vozilo „Volkswagen“ tipa „Passat“ reg. oznake ... o čemu mu je izdata potvrda o privremeno oduzetim predmetima. Nakon okončanja krivičnog postupka tužiocu je 03.07.2019. godine,vraćeno putničko vozilo uz potvrdu PS Bujanovac Ku 26-E-372/19. Veštačenjem od strane veštaka mašinske struke utvrđeno je da je na putničkom vozilu prilikom oduzimanja i zadržavanja na placu organa tužene nastala materijalna šteta u ukupnom iznosu od 125.200,00 dinara. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da je izgubljena zarada tužioca zbog neobavljanja taksi delatnosti za period od 16.06.2017. do 03.07.2019. godine iznosi ukupno 571.842,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca u utvrđenoj visini, smatrajući da je tužena u obavezi da tužiocu naknadi štetu za izgubljenu zaradu u spornom periodu, zbog oduzetog vozila (jer je bio onemogućen da obavlja delatnost taksi prevoza i ostvaruje zaradu od dana kada mu je vozilo oduzeto 16.06.2017. godine do 03.07.2019. godine, kada mu je vozilo vraćeno) primenom članova 189. stavovi 1. i 3. i 190. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO). Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i u delu kojim je tražena naknada na ime stvarne štete na vozilu zbog neadekvatnog čuvanja u periodu dok je vozilo bilo oduzeto u visini utvrđenoj veštačenjem u iznosu od 125.200,00 dinara shodno odredbi člana 155. i člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev uz zaključak da je postojala osnovana sumnja da je motorno vozilo tužioca bilo predmet izvršenja krivičnog dela, pa u konkretnom slučaju nema nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene u smislu člana 172. ZOO, a privremeno oduzimanje vozila i zadržavanje istog do donošenja odluke o vraćanju 03.07.2019. godine, bilo je neophodno i zasnovano na zakonu. Pored toga, tužilac nije pružio dokaze u smislu člana 231. ZPP, da je u periodu od 16.06.2017. godine do 03.07.2019. godine po redovnom toku stvari mogao osnovano očekivati da bi bio angažovan za obavljanje taksi prevoza. Po oceni drugostepenog suda tužena nije u obavezi ni da tužiocu naknadi štetu u visini utvrđene vremenske amortizacije koja bi nastupila po redovnom toku stvari, a tužilac nije dokazao uzročno-posledičnu vezu između postupanja tužene i nastale štete. Prilikom odlučivanja drugostepeni sud je imao u vidu da vozilo nije trajno oduzeto, a da je osnov za državinu postojao sve dok krivični postupak nije pravnosnažno okončan.

Po oceni Vrhovnog suda stanovište drugostepenog suda je zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Naime, prema članu 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Međutim, za odgovornost pravnog lica po ovom osnovu potrebno je da je šteta nastala zbog nezakonitog i nepravilnog rada njenih organa. Nezakonit rad se manifestuje kao postupanje protivno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu ili propuštanju da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni ili kao radnja protivna običajima i pravilima norme, dok se kao nepravilan rad smatra preduzimanje onih radnji koje nisu u skladu sa opštim normama u vršenju službe, odnosno delatnosti, a kojima je građanima odnosno pravnim licima pričinjena šteta. Prema odredbi člana 189. stav 3. ZOO pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda, da u konkretnom slučaju nema nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene, jer je sporno vozilo tužiocu oduzeto od strane organa tužene zbog postojanja osnovane sumnje da je tužilac prilikom prelaska državne granice izvršio krivično delo iz člana 350. stav 2. Krivičnog zakona u saizvršilaštvu u vezi člana 33. KZ, pa suprotno navodima revizije organ koji postupa u okviru zakonskog ovlašćenja nije odgovoran za štetu propisanu članom 172. stav 1. ZOO imajući u vidu da su organi tužene postupili u okviru zakonskih ovlašćenja, bez obzira na to što je krivični postupak pravnosnažno okončan oslobađanjem tužioca od optužbe. Naime, motorno vozilo tužioca bilo je predmet osnovane sumnje izvršenja krivičnog dela krijumčarenja ljudi, pa su organi tužene morali da vode postupak u cilju utvrđivanja krivične odgovornosti za navedeno krivično delo. U tom slučaju privremeno oduzimanje vozila bilo je neophodno i zasnovano na zakonu.

Naime, za odgovornost za naknadu štete u vidu izmakle koristi-izgubljene zarade potrebno je da se ispune zakonom predviđeni uslovi i to da korist nije ostvarena, da postoji određeni stepen izvesnosti da bi bila ostvarena ( da bi prema redovanom toku stvari bila ostvarena), kao i dopuštenost osnova po kome bi bila ostvarena. O tome da li postoje svi ovi uslovi, koji samo ukoliko su kumulativno ispunjeni dovode do odgovornosti za naknadu izmakle koristi, odlučuje sud u svakom konkretnom slučaju. Postojanje i obim izmakle koristi u smislu člana 189. stav 3. ZOO dužan je da dokaže tužilac (oštećeni). Pravilna je primena pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP kod odlučivanja o zahtevu za izgubljenu dobit zbog nemogućnosti obavljanja delatnosti taksiste, s obzirom na to da tužilac nije priložio dokaze da bi u periodu od 16.06.2017. godine do 03.07.2019. godine obavljao registrovanu delatnost taksi prevoza. Bez ovih dokaza, na osnovu kojih bi se eventualno utvrdile činjenice da bi tužilac u spornom periodu mogao očekivati zaradu, ne može osnovano potraživati naknadu materijalne štete zbog izgubljene dobiti. Činjenica da je u krivičnom postupku tužiocu oduzeto vozilo, sama po sebi ne daje pravo oštećenom da ostvari naknadu materijalne štete, ako u radnjama organa tužene nema nezakonitog i protivpravnog postupanja, kao što je ovde slučaj.

Pored toga, tužilac je tražio naknadu štete u visini umanjene vrednosti vozila, odnosno razlike vrednosti vozila na dan oduzimanja i vrednosti na dan vraćanja, do koje bi došlo i po redovnom toku stvari (vremenska amortizacija). Pravilno je stanovište drugostepenog suda da ta vrsta štete nije u uzročno - posledičnoj vezi sa postupanjem organa tužene u vršenju svojih funkcija (član 172. stav 1. ZOO), pa su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava i pravu tužioca na naknadu štete zbog gubitka vrednosti vozila po osnovu redovne amortizacije. Naime, tužilac nije u toku postupka dokazao da je u postupanju organa tužene prilikom oduzimanja vozila bilo, niti u čemu se sastoji nezakonito i protivpravno postupanje organa tužene, koje bi bilo u uzročno-posledičnoj vezi sa nastalom štetom za tužioca i koje bi vodilo odgovornosti tužene u smislu člana 172. stav 1. ZOO. Činjenica da je u krivičnom postupku tužiocu oduzeto vozilo, sama po sebi ne daje pravo oštećenom da ostvari naknadu materijalne štete, ako u radnjama organa tužene nema nezakonitog i protivpravnog postupanja, kao što je ovde slučaj, pa su neosnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Navode u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni sud nije cenio, s obzirom na to da se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti (član 407. stav 1. ZPP).

Pravilna je i odluka o troškovima postupka, doneta na osnovu članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP-a.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković