Nedozvoljenost posebne revizije u sporu za naknadu materijalne štete

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na član 404. Zakona o parničnom postupku.

Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni sud nalazi da ne postoje razlozi predviđeni odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23-dr. zakon) da bi se dozvolilo izuzetno odlučivanje o reviziji.

Pravnosnažnom presudom usvojen je tužbeni zahtev za naknadu štete u iznosu od 761.021,50 dinara sa zateznom kamatom. Na osnovu izvedenih dokaza, nižestepeni sudovi su utvrdili da je tuženi u procesu proizvodnje iverice ispuštao drvnu prašinu po okolini fabrike koja se taložila na krovu kuće tužilaca, pa je drvna prašina uzrokovala degradaciju crepa, zbog čega je tužiocima pričinjena materijalna šteta u iznosu od 767.021,50 dinara.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način odlučivanja, Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Revident u reviziji ne obrazlaže potrebu za novim tumačenjem prava, razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti ukazuje na različitu sudsku praksu u predmetima sa bitno sličnom činjeničnopravnom sadržinom. Kako se posebna revizija ne može izjaviti zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja na šta se u reviziji ukazuje, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Takođe, ukazivanje revidenta na rešenje Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2842/20 od 29.07.2021. godine, kojim je ukinuta presuda Osnovnog suda u Ivanjici u predmetu P 323/19 od 20.08.2020. godine, ne može predstavljati razlog za ujednačavanja sudske prakse, imajući u vidu da se radi o ukidajućoj odluci. Pored toga, tuženi se u reviziji poziva i na presudu Privrednog apelacionog suda Pž 1143/2013 od 20.03.2013. godine, u kojoj je po navodima revidenta izražen drugačiji stav u istovetnoj pravnoj stvari, ali kako tuženi navedenu odluku nije priložio uz reviziju, Vrhovni sud nije mogao da izvrši ocenu ujednačenosti sudske prakse u pogledu navedene odluke.

U skladu sa navedenim, Vrhovni sud je primenom člana 404. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije primenom čl. 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Tužba je podneta dana 15.03.2022. godine, a vrednost predmeta spora je 761.021,50 dinara.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Kako se u konkretnom slučaju označena vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi zakonom propisan cenzus od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud zaključuje da revizija tuženog nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković