Presuda o povredi autorskog prava neovlašćenim javnim saopštavanjem dela

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž4 75/22 od 22.06.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovna žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavovima trećem, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude drugostepenog suda tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.

Vrhovni sud je ispitujući pobijanu odluku primenom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), našao da nema mesta primeni odredbe člana 404.ZPP, jer je ravizija u sporovima zbog povrede moralnog i imovinskog autorskog prava dozvoljena kao redovna i ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi sa članovima 387. stav 1. tačka 3. i člana 393. stav 2 na koje se ukazuje u reviziji, s obzirom na to da sud nije vezan za pravni osnov tužbenog zahteva, zbog čega tokom postupka pobijanom presudom nije prekoračen tužbeni zahtev, tako da nije učinjena povreda postupka iz člana 407. stav 1. tačka 5. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod Zavoda za intelektualnu svojinu 2012. i 2013. godine prijavljen kao autor scensko-koreografskih dela - dečijih okretnih igara „Rastimo uz ples“, „Nezgoda“, „Bumbarov let“, „Čika Pera“ I i II nivo, „Sedi Ćira“, „Deca su ukras sveta“ i „Zdravica“. Tužilac je 11.01.2013. godine sa udruženjem „Dečija plesna asocijacija“, zaključio ugovor o ustupanju imovinskih prava na navedenim autorskim delima, kojim je toj asocijaciji na neisključiv način za teritoriju Srbije, kao autor ustupio imovinska prava na tim autorskim delima, te da ima pravo da ugovara i izvodi dečije okretne igre po svom izboru i ugovara uslove saradnje po sopstvenom opredeljenju sa predškolskim ustanovama, s tim što će se pitanje tužiočeve autorske naknade rešavati aneksima ugovora. U Katalogu programa stalnog stručnog usavršavanja nastavnika, vaspitača i stručnih saradnika za školsku 2016/2017. i 2017/2018. godinu, akreditovanom od strane Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja sa ciljem unapređenja veština vaspitača u predškolskim ustanovama u ovladavanju izvođenjem plesnih koreografija, tužilac uz Dečiju plesnu asocijaciju, BB i njegova supruga VV označeni su kao autori (koautori) programa pod nazivom „Rastimo uz ples“ - vežbe zagrevanja 1 i 2, a predmetna scensko-koreografskih dela, dečije okretne igre, su sastavni deo tog programa.

Dečija plesna asocijacija je sa tuženom predškolskom ustanovom 03.09.2013. godine zaključila ugovor o poslovnoj saradnji kojim su uredili pravo korišćenja (od strane te predškolske ustanove) dečijih plesnih progama asocijacije za period školske 2013/2014. godine, koji obuhvata utvrđene plesova za zvanični program manifestacije „Rastimo uz ples-predškolci na trgovima 2014. godine“ (član 2. zgovora). Po tom ugovoru naknada za ustupanje i korišćenje plesnih programa u početku je iznosila 1.000,00 dinara po učesniku projekta, a kasnije 15.000,00 dinara mesečno nezavisno od broja polaznika, koji iznos su roditelji plaćali po štampanim uplatnicama dečije plesne asocijacije (član 5. ugovora). Kasnija saradnja između istih stranaka jedan period je bila usmeno dogovarana i realizovana tako što je tužena bez naknade koristila programe dečije plesne asocijacije, a ta asocijacija je bez naknade koristila određene prostorije tužene. Iako je saradnja između njih prestala maja-juna 2016. godine, tužena je 13.06.2017. godine, bez saglasnosti tužioca, na završnoj priredbi na stadionu Fudbalskog kluba „Zemun“ uživo javno pred publikom predstavila scensko-koreografska dela, dečije okretne igre Vežbe zagrevanja - prvi deo i Vežbe zagrevanja – drugi deo, „Rastimo uz ples“, „Nezgoda“, „Bumbarov let“, „Čika Pera“ I nivo, „Sedi Ćira“, „Deca su ukras sveta“ i „Zdravica“, čiji je autor tužilac, a u izvođenju dece predškolskog uzrasta koja su tokom školske 2016/2017. godine koreografijama obučavana od strane svojih vaspitača bez posebne naknade. Interpretatori nisu primili naknadu za svoje izvođenje, niti su tom prilikom naplaćene ulaznice. Istog dana snimak te priredbe tužena je bez tužiočeve saglasnosti objavila na svom internet sajtu pod nazivom „Ples predškolaca stadion FK Zemun“ bez naznačenja imena ili pseudonima tužioca kao autora dela. Vaspitači su kod dečije plesne asocijacije prolazili obuku i za to dobijali uverenja zaključno sa 2015/2016. godinom, izdata od ove asocijacije koja je upisana u registar APR kao aktivno sportsko udruženje (sa tužiocem kao zastupnikom). Sekretarijat za obrazovanje i dečiju zaštitu od 09.06.2014. godine nakon sprovedenog inspekcijskog nadzora, naložio je meru direktoru tužene ustanove da obezbedi realizaciju programa „Rastimo uz ples“ van radnog vremena predviđenog za celodnevni, odnosno poludnevni boravak dece u ustanovi saglasno članu 8. stav 4. Pravilnika o vrstama i načinu ostvarivanja i finansiranja posebnih, specijalizovanih programa i drugih oblika rada i usluga koje ostvaruje predškolska ustanova. Na osnovu nalaza veštaka ekonomsko-finansijsle struke, zasnovan na odredbama ugovora zaključenih između Dečije plesne asocijacije i tužene i drugih predškolskih ustanova, utvrđena je visina uobičajene naknade koji bi tužilac ostvario za konkretan oblik korišćenja njegovog autorskog dela od 105.000,00 dinara. Tužbenim zahtevom je zbog povrede imovinskog autorskog prava tražena isplata trostrukog iznosa utvrđenog nalazom veštaka od 315.000,00 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom odredaba članova 44. stav 1. tačka 2. i 206. Zakona o autorskom i srodnim pravima zaključili da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje povrede njegovog autorskog prava zbog neovlašćenog javnog saopštavanja njegovog autorskog dela pred publikom i interaktivnim putem. Tuženoj je na osnovu prethodne saradnje sa tužiocem i Dečijom plesnom asocijacijom, čiji je on zakonski zastupnik, bilo poznato da su sporni plesovi tužiočeva autorska dela, a po prestanku saradnje sredinom 2016. godine javno su saopštena juna 2017. godine na završnoj priredbi održanoj na stadionu FK „Zemun“ i na snimku iste objavljenom na internet sajtu tužene bez njegove saglasnosti i bez označenja imena autora. Kako je dozvoljeno javno izvođenje ili predstavljanje objavljenih dela na školskim priredbama bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade u slučaju kada se radi o nekomercijalnoj svrsi nastave kao u konkretnom slučaju, te da tužena za sebe nije ostvarila imovinsku korist s obzirom na to da interpretatori nisu primili naknadu za svoje izvođenje i nisu naplaćene ulaznice, to odbijen tužbeni zahtev. Pri tom prvostepeni sud nalazi da tužilac nije dokazao naknadu materijalne štete u visini utvrđenoj nalazom veštaka finansijske struke obzirom da je naknada za korišćenje programa plaćana Dečjoj plesnoj asocijaciji (prema zaključenim ugovorom sa predškolskom ustanovom), a da je na osnovu ugovora zaključenog 11.01.2013. godine između tužioca i navedenog udruženja visina njegove autorske naknade trebala biti regulisana aneksima koji tokom postupka nisu dostavljeni. Drugostepeni sud je prihvatajući stanovište prvostepenog suda dao dodatnu argumentaciju da završna priredba (manifestacija) nije bila lukrativne prirode, te da tužiocu koji izričito ne potražuje naknadu materijalne štete, ne pripada pravo na trostruki iznos uobičajene naknade koja bi se ostvarila eksploatacijom njegovog autorskog dela u skladu sa zakonom, a čija je visina veštačenjem pravilno utvrđena prema odredbama ugovora zaključenim između tužene i dečije plesne asocijacije u prethodnom periodu njihove saradnje definitivno okončane sredinom 2016. godine.

Po oceni Vrhovnog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema Zakonu o autorskom i srodnim pravima – ZASP ("Službeni glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011, 119/2012, 29/2016 ) koji se primenjuje u konkretnom slučaju, autorsko delo definisano je članom 2, kao originalna duhovna tvorevina autora, izražena u određenoj formi bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine (stav 1.). Autorom se smatra lice čije su ime, pseudonim ili znak naznačeni na primercima dela ili navedeni prilikom objavljivanja dela, dok se ne dokaže drugačije.

Autor dela je nosilac autorskog prava i uživa moralna i imovinska prava u pogledu svog autorskog dela od trenutka nastanka tog autorskog dela (članovi 8. i 9. stav 2. Zakona). Moralna prava autora, između ostalog čini i pravo na naznačenje imena. Autor ima isključivo pravo na naznačenje imena, što podrazumeva da, prilikom svakog javnog saopštavanja dela, autor ima isključivo pravo da njegovo ime, pseudonim ili znak, budu navedeni prilikom svakog javnog saopštavanja dela, te da objavi svoje delo i da odredi način na koji će se ono objaviti (članovi 15. i 16. Zakona). Pri tom, autor ima pravo na ekonomsko iskorišćavanje dela, a za svako iskorišćavanje autorskog dela od strane drugog lica, autoru pripada naknada, ako zakonom ili ugovorom nije drugačije određeno (član 19. Zakona).

Isključivo je pravo autora da drugome dozvoli ili zabrani predstavljanje svoga dela. Predstavljanjem se smatra javno saopštavanje scenskih dela (dramsko, dramsko- muzičko, koreografsko, pantomimsko delo) uživo pred publikom (član 26. Zakona).

Povredu autorskog ili srodnog prava predstavlja neovlašćeno vršenje bilo koje radnje koja je obuhvaćena isključivim pravima nosioca autorskog ili srodnog prava, neplaćanje naknade propisane ovim zakonom ili ugovorom, kao i neizvršavanje drugih obaveza prema nosiocu autorskog ili srodnog prava, propisanih ovim zakonom (član 204.). Nosilac autorskog prava, može tužbom da zahteva utvrđenje povrede prava, naknadu imovinske štete i neimovinske štete zbog povrede svojih moralnih prava (član 205. stavovi 1. i 2). Ako je povreda imovinskog prava učinjena namerno ili krajnjom nepažnjom, tužilac može, umesto naknade imovinske štete, zahtevati naknadu do trostrukog iznosa uobičajene naknade koju bi primio za konkretni oblik korišćenja predmeta zaštite, da je to korišćenje bilo zakonito (član 206.Zakona).

U iskorišćavanju autorskog dela navedeni zakon predviđa ograničenja prava autora pod određenim uslovima, a koja se odnose na suspenziju isključivih prava i prava na naknadu. To znači da se delo može koristiti za određene svrhe i u određenom obimu bez izričite dozvole autora. Međutim, iako zakon propisuje pravila koja se odnose na ograničenja (izuzeci) i u ovim slučajevima iskorišćavanja dela mora se navesti ime autora dela i izvor iz koga je delo preuzeto, jer se radi o moralnom pravu autora. U svakom konkretnom slučaju obim ograničenja isključivih prava ne sme biti u suprotnosti sa normalnim iskorišćavanjem dela, niti sme nerazumno vređati legitimne interese autora (član 41. Zakona).

Odredbom člana 44. ZASP ustanovljena je suspenzija prava autora u edukativne svrhe, tako što je dozvoljeno bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade za nekomercijalne svrhe nastave i to: javno izvođenje ili predstavljanje objavljenih dela u obliku neposrednog poučavanja na nastavi (tačka 1.); javno izvođenje ili predstavljanje objavljenih dela na školskim priredbama, pod uslovom da interpretatori ne prime naknadu za svoje izvođenje i da se ne naplaćuju ulaznice (tačka 2.) i javno saopštavanje emitovanih školskih emisija putem tehničkih uređaja unutar obrazovne ustanove(tačka 3.).

Prema članu 8. Pravilnika o vrstama, načinu ostvarivanja i finansiranja posebnih, specijalizovanih programa i drugih oblika rada i usluga koje ostvaruje predškolska ustanova ("Službeni glasnik RS", broj 26 od 20. marta 2013) koji je bio u primeni u spornom periodu, posebne i specijalizovane programe karakteriše stalnost, odnosno ostvarivanje tokom cele godine sa redovnim terminima rada, najmanje jednom nedeljno, poludnevno trajanje, u skladu sa zakonom kojim se uređuje predškolsko vaspitanje i obrazovanje. Za decu koja su uključena u vaspitne grupe celodnevnog, odnosno poludnevnog programa predškolske ustanove, program se može ostvarivati u radno vreme, pod uslovom da su programom obuhvaćena sva deca i da u njegovom finansiranju ne učestvuju roditelji. Ukoliko program finansiraju roditelji, odnosno staratelji dece koja su uključena u vaspitne grupe celodnevnog, odnosno poludnevnog programa ustanove, ostvarivanje programa se organizuje van vremena predviđenog za celodnevni, odnosno poludnevni boravak dece u ustanovi.

Imajući u vidu navedeno i utvrđeno činjenično stanje, osnovani su navodi revizije da su nižestepene presude zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Naime, u smislu člana 2. i člana 9. stav 2. ZASP tužilac je autor scensko- koreografskih dela - dečijih okretnih igara „Rastimo uz ples“, „Nezgoda“, „Bumbarov let“, „Čika Pera“ I i II nivo, „Sedi Ćira“, „Deca su ukras sveta“ i „Zdravica“. Prema Katalogu programa stalnog stručnog usavršavanja nastavnika, vaspitača i stručnih saradnika za školsku 2016/2017. i 2017/2018. godinu koji je akreditovan od strane Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, tužilac je uz Dečiju plesnu asocijaciju, BB i VV, označen kao autor (koautor) tog programa pod nazivom „Rastimo uz ples“ - vežbe zagrevanja 1 i 2, a navedena scensko-koreografskih dela (čiji je autor tužilac) su sastavni deo istog programa. Tuženi je bez znanja i odobrenja tužioca kao autora, javno saopštio (predstavio) pred publikom navedena scensko-koreografskih dela- dečije okretne igre, a zatim javno saopštio (objavio) snimak te priredbe (manifestacije) na internet sajtu tuženog, pri tom bez označenja imena tužioca kao autora. Po oceni Vrhovnog suda, tuženi je na taj način u smislu članova 204. i 205. ZASP povredio moralna autorska prava tužioca, zaštićena članom 15. 16., 19. i 26. istog Zakona. Ovo iz razloga što u slučajevima iskorišćavanja dela bez dozvole autora a po osnovu ograničenja i suspenzije, ne podrazumeva korišćenje dela bez označavanja imena autora. Sledom iznetog, autor prava zadržava pravo na označenje imena, zbog čega je obavezno u iskorišćavanju dela navođenje njegovog imena kao autora dela, što je tužena propustila, usled čega je povredila tužiočevo moralno autorsko pravo.

U pogledu tražene naknade zbog povrede imovinskog autorskog prava tužioca iz člana 19. i 26. ZASP, nasuprot stanovištu drugostepenog suda, po oceni Vrhovnog suda u konkretnom slučaju tužiocu umesto naknade imovinske štete saglasno članu 155., 185., 189. i 190. Zakona o obligacionim odnosima, pripada naknada iz člana 206. ZASP. Naime, nižestepeni sudovi su cenili ograničenje autorskog prava u vidu suspenzije isključivih prava i prava na naknadu, nalazeći da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca, a imajući u vidu da u konkretnom slučaju interpretatori nisu primili naknadu za svoje javno izvođenje, odnosno predstavljanje objavljenih dela na završnoj priredbi održanoj dana 13.06.2017. godine na stadionu Fudbalskog kluba „Zemun“ i za koju nisu naplaćene ulaznice, a što je samo jedan od uslova u primeni odredbe člana 44. ZASP.

Navedena zakonska odredba suspenziju autorske naknade određuje prema nameni korišćenja autorskog dela i to u nekomercijalne svrhe nastave i utvrđuje načine korišćenja u vidu javnog izvođenja ili predstavljanja objavljenih dela tokom nastave, na školskim priredbama (pod uslovom da interprettori ne prime naknadu za svoje izvođenje i da se ne naplaćuju ulaznice) i javnog saopštavanja emitovanih školskih emisija putem tehničkih uređaja unutar obrazovne ustanove.

Tužena je angažovala i zaključila 03.09.2013. godine ugovor o poslovnoj saradnji za školsku 2013/2014. godine sa udruženjem „Dečija plesna asocijacija“ kome je tužilac ustupio imovinskih prava na navedenim autorskim delima na neisključiv način, a na osnovu koga su prema članu 2, uredili pravo korišćenja dečijih plesnih programa od strane tužene za period školske 2013/2014. godine, koji obuhvata utvrđene plesove za zvanični program manifestacije „Rastimo uz ples- predškolci na trgovima 2014. godine“. Odredbom člana 5. istog ugovora predviđeno je da roditelji koji žele da njihova deca učestvuju u navedenom projektu (manifestaciji „Rastimo uz ples-predškolci na trgovima 2014. godine“), imaju obavezu da tom udruženju plaćaju novčanu naknadu, te je tako uređen odnos nastavljen po usmenom dogovoru do maja-juna 2016. godine, što sve ne podrazumeva, niti se može smatrati nastavnom koju izvodi tužena ustanova, već o realizaciji ugovornog odnosa koji obuhvata i završnu manifestaciju u ogranizaciji tužene. Takva aktivnost tužene je nastavljena u školskoj 2016/2017. godini bez pravnog osnova, pri tom interpretatori i vaspitači nisu primili naknadu za javno izvođenje, niti su za predstavljanje objavljenih dela na završnoj priredbi održanoj dana 13.06.2017. godine na stadionu Fudbalskog kluba „Zemun“ naplaćene ulaznice. Međutim, očekivano je da tužena u vršenju svoje delatnosti posluje na način kojim ne ugrožava niti povređuje tuđa autorska prava, pogotovo kod utvrđenja da su joj okolnost da su autorska prava ugrožena odnosno povređena nije mogla ostati nepoznata, nakon višegodišnje saradnje, zbog čega postupanje tužene na opisan način, predstavlja postupanje suprotno očekivanom standardu pažnje poslovanja, odnosno učinjena sa krajnjom nepažnjom, za čije štetne posledice je tužena isključivo i odgovorna. Imajući u vidu utvrđene okolnosti pod kojima je izvršena povreda autorskog prava tužioca sledi da je opravdano dosuđenje tužiocu naknade u visini trostrukog iznosa uobičajne naknade utvrđene ekonomsko-finansijskim veštačenjem, a koja bi tužiocu pripala za konkretan oblik korišćenja njegovog autorskog dela u iznosu od 105.000,00 dinara umesto naknade imovinske štete, na osnovu člana 206. ZOASP. Zbog toga su nižestepene presude preinačene i usvojen tužbeni zahtev.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu članova 153. stav 1., 154. i 163. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime opredeljenih troškova i to: za sastav tužbe i pet obrazloženih podnesaka od po 45.000,00 dinara, za zastupanje na šest održanih ročišta od strane punomoćnika advokata po 46.500,00 dinara i jedno neodržano ročište od 24.000,00 dinara, na ime troškova veštačenja 30.000,00 dinara, za sastav žalbe 45.000,00 dinara i revizije 90.000,00 dinara, odmereno prema Tarifi o nagradama i naknada troškova za rad advokata važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji, kao i na ime sudskih taksi za reviziju 33.400,00 dinara i odluku po reviziji 50.100,00 dinara, odmereno prema tarifnom broju 1. i 2. taksene tarife Zakona o sudskim taksama. Tužiocu nisu priznati troškovi na ime sudske takse u prvostepenm i drugostepenpm postupku, s obzirom na to da nisu opredeljeni po vrsti u smislu člana 163. stav 2. ZPP.

Na osnovu iznetog, Vrhovni sud je primenom člana 165. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković