Odgovornost države za štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava s predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. ZPP.

Tužilja je odgovorila na reviziju tužene.

Ocenjujući dozvoljenost revizije u smislu člana 404. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse zbog čega je na osnovu člana 404. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 4155/10 od 22.10.2010 nad „Industrijom kotrljajućih ležajeva“ AD Beograd („IKL“) otvoren je postupak stečaja u kom je tužilji proznato potraživanje iz radnog odnosa u ukupnom iznosu od 593.142,10 dinara koje je utvrđeno Zaključkom od 04.02.2011. godine i svrstano u treći naplatni red. Potraživanje nije naplaćeno zbog nepostojanja sredstva u stečajnom masi iz koje bi se mogla izvršiti naplata potraživanja Rešenjem istog suda R4 St 2006/2018 od 27.09.2018. godine usvojen je prigovor predlagača ovde tužilje i utvrđeno da joj je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu St 4155/10 nad stečajnim dužnikom „IKL“, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Privatizacija „IKL“ je završena 15.11.2001. godine i 41,5% ukupnog broja akcija pripalo je Akcijskom fondu RS, RF PIO i Fondu za razvoj, koji udeo se usled prodaja akcija smanjio tako da je 29.07.2005. godine Akcijski fond bio vlasnik samo 0,55% akcija. Odlukom Vlade Republike Srbije od 07.02.2002. godine suspendovani su svi organi upravljanja u „IKL“ i obrazovan odbor koji je će obavljati funkcije suspendovanih organa upravljanja i određen vršioca dužnosti direktora koji će obavljati funkciju suspendovanog direktora. U vreme otvaranja stečaja stečajni dužnik nije bio u pretežnom državnom vlasništvu.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su primenom odredbe člana 4. i 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku kao i odredbe članova 154, 155, 185., 186., 189. i 277. Zakona o obligacionim odnosima kao i članova 22., 32. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih slooboda usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženu da tužiocu naknadi traženu imovinsku štetu sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe. Po stanovištu nižestepenih sudova povredom prava na suđenje u razumnom roku u postupku stečaja njegovog poslodavca tužiocu je prouzrokovana imovinska šteta u visini novčanog potraživanja iz radnog odnosa nenaplaćenog u tom postupku u celosti za koju odgovara tužena po pravilu o objektivnoj odgovornosti zato što postoji uzročnoposledična veza između dugog trajanja stečajnog postupka i štete koju tužilac trpi i sastoji se u činjnici da svoje pravo na zaradu (imovinu) nije ostvario zbog nerazumno dugog trajanja stečajnog postupka. Obzirom da stečajni dužnik nije bio nezavan od države jer su rešenjem Vlade Republike Srbije od 07.02.2002. godine suspendovani svi organi upravljanja stečajnog dužnika i imenovani odbor koji će obavljati njihove funkcije, to po stanovišu nižestepenih sudova postoji objektivna odgvornost tužene.

Po oceni Vrhovnog suda nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15, 93/23) propisana je objektivna odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku, a pravo na pravično zadovoljenje shodno članu 22. stav 1. navedenog zakona ima stranka čiji je prigovor usvojen ako nije podnela žalbu.

Objektivna odgovornost za štetu je odgovornost bez krivice zasnovan samo na uzročnoposledičnoj vezi između štetne radnje i štete. Uzročna veza se ocenjuje po teoriji tzv. adekvatne uzročnosti po kojoj uzrok štete je samo onaj događaj čijem redovnom dejstvu odgovara konkretna šteta odnosno koji je po svojoj prirodi adekvatan toj šteti. Uzročnu vezu dokazuje oštećeni, osim ako je šteta nastala u vezi sa opasnom stvari ili opasnom delatnošću, kada postoji zakonska pretpostavka da šteta potiče baš od te stvari odnosno delatnosti. Pravilo o objektivnoj odgovornosti primenjeno na naknadu imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ne znači da je utvrđenjem povrede prava tužena dužna da nadoknadi oštećenom štetu u smislu člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Potrebno je i utvrditi da li je povreda prava na suđenje u razumnom roku adekvatan uzrok nastale štete. Adekvatna uzročna veza između štete, nenaplaćenog potraživanja u stečajnom postupku i povrede prava na suđenje u razumnom roku u tom postupku, po stanovištu Vrhovnog suda postoji ako bi se utvrdilo da je stečajni dužnik u vreme kada je pokrenut postupak stečaja imao imovinu koja je bila dovoljna da se tužilac uz poštovanje redosleda naplate mogao namiriti da je stečajni sud efikasno postupao i u razumnom roku preduzimao delotvorne radnje u cilju namirenja poverilaca stečajnog dužnika. Te činjenice, saglasno pravu o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP dokazuje tužilac koji tvrdi da ima pravo na naknadu imovinske štete i da je uzrok njenog nastanka povreda prava na suđenje u razumnom roku. Izuzetak od pravila da je u sporu za naknadu imnovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku potrebno utvrđivati adekvatnu uzročnoposledičnu vezu postoji kod novčanih potraživanja iz radnog odnosa koja nisu naplaćena u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim odnosno državnim kapitalom.

U presudama Evropskog suda za ljudska prava donetim u predmetima protiv Republike Srbije izražen je stav o direktnoj odgovornosti Republike Srbije za nenaplaćena potraživanja od izvršnih i stečajnih dužnika koji zbog obima državnog vlasništva nisu uživali dovoljnu institucionalnu nezavisnost od države. Ovaj stav prihvatio je i Ustavni sud u postupcima odlučivanja o ustavnim žalbama zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, kao i redovni sudovi u postupcima za naknadu imovinske štete, a isti je sadržan i u zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine dopunjenim Zaključkom od 27.09.2019. godine da se uzročnoposledična veza između štete i povrede prava na suđenje u razumnom roku mora utvrđivati u svim slučajevima kada nenaplaćeno potraživanje nije osnovano na bazi društvenog ili državnog kapitala.

U konkretnom slučaju stečajni dužnik još od 1999. godine ne posluje sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a tužiočevo potraživanje iz radnog odnosa nastalo je u vreme kada je njegov poslodavac već bio privatizovan. Tužena ne odgovara za imovinsku štetu nastalu usled povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku privatizovanog preduzeća, osim ako se ne utvrdi da je nemogućnost naplate potraživanja od stečajnog dužnika posledica odugovlačenja postupka stečaja, odnosno neadekvatnog postupanja stečajnog suda pri unovčenju imovine stečajnog dužnika i namirenja potraživanja njegovih poverilaca. Te činjenice u ovom sporu nisu dokazane u smislu izloženog stava revizijskog suda o pravilu tereta dokazivanja. Nižestepeni sudovi su odgovornost tužene za traženu štetu zasnovali na činjenici da je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, (što u slučaju privatizovanog preduzeća ne vodi direktno odgovornosti države za njegove obaveze) i činjenici da je Vlada Republike Srbije suspendovala tokom 2002. godine sve organe upravljanja stečajnog dužnika i imenovala odbor koji će vršiti njihove funkcije. Ta činjenica, po stanovištu revizijskog suda nije dovoljna da bi bez utvrđenja uzročnoposledične veze između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja tužioca u stečajnom postupku nastala odgovornost tužene u smislu člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku za obaveze stečajnog dužnika koji je obavljao redovnu privrednu delatnost, nastalu u vreme kada je on poslovao sa pretežnim i potpunim privatnim kapitalom.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 416. stav 1.ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Odluka o troškovima postupka, sadržana u stavu trećem izreke doneta je na osnovu člana 165. stav 2. i članova 153. stav 1., 154, 162. i 163. stav 1. ZPP. Tužena je uspela u postupku po reviziji i zato ima pravo na naknadu troškova celog postupka na ime sastava odgovora na tužbu 9.000,00 dinara, sastav revizije 27.000,00 dinara i pristupa na tri ročišta po 10.500,00 dinara prema zahtevu tužene i Tarifi o nagradama i naknadama za rad advokata.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković